Бојан Чечар

Цјелокупна савремена цивилизација почива на темељима глуме. Све је глума. Имитација, опонашање, симулирање, кревељење, дерање, хистерично церекање, бонтонско увијање, извјештаченост... Кажу да човјек треба кроз позориште да доживи катарзу. Исто су - али у оквиру старохеленског култа - радили и грчки глумци. Само што се та катарза остваривала кроз дионисијски оргијазам. Умјетност је била средство за борбу са болном стварношћу. Човјек је био беспомоћан пред космичким поредком - судбином. Он је био само једна безначајна честица у неумољивом точку историје. Његова судбина је најбоље изражена у одговору који је фригијском краљу Миди дао сатир Силен, пратилац бога разврата Диониса: "За човјека је најбоље да се никад не роди, а ако је већ рођен, да умре што прије.“ Позориште је дакле било једини простор у којем је човјек могао да постане неко и да у њему изазове чак и богове. Оно што треба та катарза да ослободи је осјећај слободе. Да си слободан; да си неко и нешто, а не нико и ништа. Б...

              Ајнштајн је једном рекао: „Сада је Бесо напустио овај чудан св иј ет мало пр иј е мене. То не значи ништа. Људи попут нас... знају да је разлика између прошлости, садашњости и будућности само тврдокорно упорна илузија.“ Ова изјава одражава једну перспективу која је добила на значају уз нове доказе који сугеришу да је смрт, онаква каквом је разум иј емо, можда заиста само илузија [1] .   1.        Илузија смрти Наш тренутни начин размишљања полази од претпоставке да овај свијет има објективну егзистенцију независну од посматрача. Међутим, бројни експериметни указију на нешто сасвим друго. Живот видимо као активност угљеника и других молекула: живимо за кратко и затим се распадамо у земљу. Ово увјерење нас је навело да прихватимо концепт смрти,   прије   свега зато што се идентификујемо са нашим физичким тијелима, која на крају пропадају. Међутим, биоцентризам , теорија кој...