О ГЛУМИ И О ПОЗОРИШТУ

Цјелокупна савремена цивилизација почива на темељима глуме. Све је глума. Имитација, опонашање, симулирање, кревељење, дерање, хистерично церекање, бонтонско увијање, извјештаченост...

Кажу да човјек треба кроз позориште да доживи катарзу. Исто су - али у оквиру старохеленског култа - радили и грчки глумци. Само што се та катарза остваривала кроз дионисијски оргијазам. Умјетност је била средство за борбу са болном стварношћу. Човјек је био беспомоћан пред космичким поредком - судбином. Он је био само једна безначајна честица у неумољивом точку историје. Његова судбина је најбоље изражена у одговору који је фригијском краљу Миди дао сатир Силен, пратилац бога разврата Диониса: "За човјека је најбоље да се никад не роди, а ако је већ рођен, да умре што прије.“ Позориште је дакле било једини простор у којем је човјек могао да постане неко и да у њему изазове чак и богове. Оно што треба та катарза да ослободи је осјећај слободе. Да си слободан; да си неко и нешто, а не нико и ништа. Барем за тренутак док представа траје. Грчко позориште је на неки начин и дио култа старогрчке религије. С друге стране, западно позориште је служило другом култу. Тај култ је атеизам. Одрекавши се Бога и божанске инспирације, западњаци су се окренули хеленским оријентирима. Али, умјесто маски, западњаци су почеки да користе своја сопствена лица, њихове мишиће, нерве, сузе...Представа је могла да почне. Када се мало боље погледа, и овде је позориште врста култа. И то атеистичког култа. И овде је представа органски увезана са стварним животом. И у њој се кроз оргијазам глумаца,  доживљава ослобођење и катарза. Постаје се неко и нешто. За тренутак бесмислена егзистенција добија смисао и сврху. Временом су се ти осјећаји прелили и у стварни живот. Лица људи постале су глумачке маске. Сви су почели да играју своје улоге. Лакше је кад играш неку улогу. Битан је утисак који ћеш оставити на друге. Небитно је ко си ти и шта стварно мислиш. У ствари, толико дуго играш одређену улогу или улоге да више ни ти сам не знаш шта мислиш. Тотална дезорјентација. Располућеност. Хипокризија. Нихилизам. Ово позориште увози се и код нас од времена Доситејевог просветитељства и од почетка нашег поклоњења Западу. У Законоправилу Светог Саве, с друге стране читамо, да је глума недостојна човјека. Такав човјек се сматрао неозбиљним, непостојаним и несигурним. Није му се могло вјеровати. А данас, ти људи постали су једна врста секуларног свештенства, мудраци,  "величине", философи, интелектуалци па чак и предсједници. Њихове мисли се наводе као цитати из Јеванђеља.

Ево шта велики Златоусти каже о глумцима и позоришту:

"Јер кад неко за (театарску) сцену каже: седиште куге, вежбалиште неуздржања, училиште похоте, и све друго срамно не греши, то је најгори простор испуњен болестима свакојаким, пећ вавилонска. Јер ђаво, убацивши град у театар као у некакву пећ, одоздо потпали, не тако што подметне грање као онда онај варварин, нити нафту, кучину и смолу, него нешто много горе од тих ствари блудне призоре, срамне речи, плачне мелодије, песме пуне сваког неваљалства. Ону пећ су запалиле руке варварске, а ову пећ зажаре помисли безумније од оних варварских, и ова је гора од оне, пошто је и овај огањ гори, јер овај не сагорева природу тела, него мрцвари благоустројство душе, и што је још горе, ти који су запаљени то и не осећају, јер ако би осетили не би показивали широк осмех код онога што тамо бива; оно што је, дакле, најтеже то је да човек који болује не зна чак ни то да болује, и јадно и кукавно горећи и не осећа упалу. Каква ти је корист од поста, да телу забрањујеш узакоњену храну, а души дајеш храну незакону? Када тамо седиш читавога дана гледајући како нам се заједничка природа извргава сраму и руглу жене блуднице и мушкарце који глуме прељубу и тамо сабирају неваљалства из свакога дома? Јер тамо се може видети и блуд и прељуба, и чути хула, е како би болест ушла у душу и кроз очи и кроз слух, они опонашају туђе несреће отуда им име срама (грчка ријеч за глумца: ύοποκριτής (ипокритис тј. лицемјер). Каква је, дакле, корист од поста када се душа храни таквим стварима? Каквим очима ћеш гледати жену од таквих призора? Каквим очима ћеш гледати сина, каквим слугу, пријатеља? Онај који говори шта тамо бива нужно је или непристојан, или ћути и погнувши главу црвени. А одавде не одлазиш тако, него ћеш у дому са слободом многом моћи да приповедаш све о чему је било речи изреке пророчке, учења апостолска, законе Господње, и поставити трпезу врлине; причама (понетим) одавде жену чиниш разумнијом, сина паметнијим, слугу благоразумнијим, пријатеља ближим, па и самога непријатеља ћеш убедити да се остави непријатељства. Видиш ли да су та учења у свему на спасење, а оне приче свима некорисне? Каква је, кажи ми дакле, корист од поста кад постиш телесно, а очима чиниш прељубу? Јер прељуба није само спајање, нити телесни однос, него и поглед разуздан; каква је корист када си и овде и тамо? Ја поучавам, а онај квари, ја нудим лекове за болест, а онај простире претпоставку болести, ја гасим пламен природе, а онај пали пламен пожуде. Каква је, реци, корист. Кад један гради, а други разграђује, шта ће више добити него умор? (уп. Сирах 34,23."