СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?
“Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)
Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети Сава је у исто вријеме и наш Авраам и наш Мојсије. На Авраама личи по томе, што је он био тај, који је у име нас Срба, по први пут јасно и гласно направио савез са Живим Богом. Слично као што је Авраам био спреман да жртвује свога Сина Исака на гори Морија и тако докаже своју вјеру у Бога, тако је и наш Свети Сава самог себе жртвовао на Светој Гори. Његова жртва је била усмјерана у два кључна правца. Први правац је био његово служење Богу беспреконим аскетским животом на Светог Гори. Други правац је било његово самопрегорно служење својим ближњима тј. своме народу. Он је и наш Мојсије, јер је и он, слично њему, извео свој народ из духовног Египта и робовања духовним фараонима паганизма и незнабоштва. Као што је Мојсије на гори Синај од Бога добио Закон Божији (Десет Божијих заповјести) тако је и Свети Сава на Светој Гори добио идеју и неопходна духовна знања за писање најстаријег устава српског народа „Законоправила“ (Номоканона) – чувене „Крмчије“. Он је дакле, истински духовни отац нашег народа, а ми смо његови синови и његове кћери. Барем би тако требало да буде. Барем је тако било у прошлости. Наши славни преци су то доказали небројено пута. Међутим, у последња два вијека дешава се духовни суноврат нашег народа. Посљедично, он ће се одразити и на наш физички суноврат. Долази то тоталног заокрета и измјене свјетоназора тј. погледа на свијет. Умјесто Царства небеског, на пријесто српких интересовања се поставља Царство земаљско. Сви духовни и физички потецијаки Срба усмјеравају се у том правцу. Уплив западне атеистико-материјалистичко-нихилистичке просвећености, те разних идеологија, филозофија и културе уопште у душу нашег народа, није могао проћи без жестоких посљедица. Овде смо ријеч „философија“ намјерно написали са словом „з“ – „филозофија“. Правилно се каже и пише „философија“, а не „филозофија“. Грчка ријеч „философија“ (φιλοσοφία) се састоји од двије ријечи: φιλος (пријатељ) σοφια (мудрости). Што ће рећи да је философ – пријатељ мудрости. Међутим, на грчком ζόφος (зофос) значи тама или мрак. Према томе филозоф би био љубитељ таме. Наши философи или боље рећи филозофи школовани на њемачким универзитетима донијели су управо овакво изговарање ове ријечи, јер се на њемачком ријеч философија изговара philosophie (филозофи). Међутим, управо у присвајању ове ријечи крије се кључ српског идолопоклоничког става према свему што долази са запада. Од љубитеља истинске мудрости – православља и светосавља – Срби постадоше људитељи нихилистичког мрака и таме.
Нетворени темељ (Бог и Његова нестворена благодат) на којим је српски народ до тада почивао, а који је поставио Свети Сава, нагло се чупа и одбацује. Долазе неки нови „слободни“ зидари (енгл. masons – зидари) – а међу њима најприје треба истаћи Димитрија (у монаштву Доситеја) Обрадовића - који доносе неке нове вјештине и технике зидања народа и друштва уопште. Срби су из неког чудног разлога одлучили да их послушају и да постану немудри, те да своју кућу премјесте са „каменитог тла“ на „пјесковито и растресито тле“. Отуда ни мало не треба да нас чуди што су буре и олује, које су затим услиједиле проузроковале прави „дар-мар“ из кога ћемо се по свему судећи тешко извући. Здање које је сазидано на Доситејевом „трулом темљу“ добило је свој кров у виду „комунистичке идеологије“ која се инсталирала на власти у Србији и другим српским земљама, пред сам крај Другог свјетског рата. Није претјерано рећи, да та и таква „српска кућа“ није имала ни крова и темља. Све оно што је дошло након тога – уључујући и ово данашње свеопште свенародно расуло – само је посљедица ове двовјековне идололатрије. Задивљени саблажњивим блистањем кипа „златног телета“, „новог Ваала“ западне цивилизације, Срби су одлучили да умјесто синова Светог Саве постану синови Доситејеви или боље речено „синови Гомерини“. Шта под овим подразумјевам, покушаћу да објаснимо у редовим који предстоје.
Познато је да се пророчки покрет у Старом Завјету појавио у моментима када су кола „старог Израиља“ кренула низбрдо. Након што их је Бог преко свога слуге Мојсија на чудесан начин извео из Египта, те провео кроз пустињу и најзад увео у обећану земљу, дао им је у почетку судије а затим и славне цареве – Саула, Давида и Соломона. Вектор успона јеврејског народа до тада је ишао узлазном путањом. Након тога, дешава се промјена. Јеврејски народ најприје улази у фазу духовне стагнације, а затим и тоталне декаденције. Вриједно је помена да је свеукупни успон јеврејског народа био у директној вези са њиховим духовним успоном. У оном тренутку када су Јевреји почели да одустају од своје вјере и културе и да је дефетистички упоређују са вјерама и културама ондашњих великих цивилизација (египатске, вавилонске, персијске, асирско-вавилонске...) тада почиње почетак краја и суноврата. Одричу се свога и копирају туђе. Шта су копирали? Па најприје вјеру, затим њене идоле, па културу, државно устројство, образовање, музику, моду итд. Због овога ће бити кажњени. Иако се славно име Израиља са поштовањем изговарало за вријеме царева Давида и његовог сина Соломона, за само два вијека од Соломонове смрти (931. године прије Христа) сјеверно царство тј. Израиљ ће бити уништено од стране Асираца 721. године. јужно царство – Јудеја, опстаће још неко вријеме, тачније до 587. године када ће бити покорено од стране вавилонског цара Навукодоносора, који ће сравнити Јерусалим са земљом, а Јевреје у ланцима одвести у вавилонско ропство. Јерусалимски храм (Соломонов храм) биће такође девастиран, а свете утвари опљачкане и однесене у Вавилон. Треба примјетити да им је – као по неком правилу – пропаст баш увијек долазила од оног народа, чијем идолу су се приклањали у тренутцима одрицања од Бога и Мојсијеве вјере. Ради бољег разумјевања овде ћемо објаснити и чењеницу да су постојала два царства – сјеверно (Израиљ) и јужно (Јудеја). Све до 931. године када је, након Соломонове смрти, на пријесто ступио његов син Ровоам, царство је било јединствено. Чим је ступио на престо Ровоам је намјеравао да опонаша свога оца, када је градитељска дјелатност била у питању. Све то је изискивало енормне количине новца и других материјалних добара. Да би их омогућио, Ровоам је хтиоо то остварити повећањем пореза. Десет сјеверних племена то није прихватило и 931. године основали су сјеверно царство – Израиљ са сједиштем у Самарији. За цара су поставили Јеровоама. Јужно царство се састојало од два јужна племена – Јуде и Венијамина. Главни град је и даље остао Јерусалим. Из библијске историје знамо да је сјеверно царство брже потпало, прије свега под духовни и културни, а затим и војни утицај моћних царстава, Асирије, Феникије и др.. То ће бити и узрок њихове дефинитивне пропасти 721. године. И управо у том царству је живио и радио пророк Осија. Иако је он мали пророк и иако је књига његових пророчанстава једна од најкраћих (само 14 глава), духовно стање народа којем он пророкује је зачуђујуће слично овом нашем данашњем. Због тога ћемо у кратким цртама навести све важне моменте које нам доноси ова књига, а затим ћемо повући паралелу са нама и видјети како ствари заправо стоје и какве поуке из тога можемо извући.
За почетак да кажемо да је Осија био један од дванаест тзв. малих пророка (међу којима су још Јоил, Михеј, Софоније, Малахија, Авдија, Амос. Јона и др.). Четири велика пророка су: Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило. Ријеч „пророк“ потиче од јеврејске ријечи „нави“(јевр. נָבִיא) што значи “онај који говори у нечије има“ или „нечија уста“. У овом случају пророци су били „уста Божија“. У тренутцима духовног посрнућа јеврејског народа, пророци су били уста, кроз која се Бог обраћао свом народу. Порука коју су пророци објављивала народу Божијем састојала се увијек из два нераздвојна елемента. С сједне стране, они су прво указивали народу на погубност идолопоклонства и позивали их на покајање, да би са друге најављивали спасење и и утјеху у најави доласка Месије (Христа). Слично ради и пророк и претеча, Свети Јован Крститељ у Новом Завјету, непосредно пред дефинитивно откривање Христа свијету, када је крштавајући на ријеци Јордану упозоравао народ говорећи: „Покајте се јер се приближило Царство небеско“. (Мт. 3, 2)
Исто тако је поступао и пророк Осија. Он је живио и пророковао у 8. вијеку прије Христа, за вријеме цара сјеверног царства Јероваоама II. Пророковао је око 40 година све док Самарија и дефинитивно није пала у руке Асираца 721. године. Заниљивост његових пророчанства се састоји у чињеници, да му је Бог наредио да се ожене блудницом Гомером и да на основу брака са њом пророкује. Када Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отсупивши од Господа. И отиде, узе Гомеру кћер Дивлиамску, која затрудње и роди му сина. (Ос. 1, 2-3) Осија је дакле, оженио Гомеру и са њом изродио дјецу. Упркос томе, Гомера га је и даље срамотила са другим људима. Међутим, у библијском извјештају сазнајемо да ју је Осија и даље волио. Осим тога, он користи свој брак да би илустровао ситуацију у коју је запао јеврејски народ. Слично као што је Гомера срамотила Осију и чинила блуд са другим мушкарцима, тако је и јеврејски народ – „стари Израиљ“ – чинио неморал са другим боговима и срамотио Бога. Значајно је истаћи и имена, која је Осија, на заповјест Божију дао својој дјеци. Првом сину даје име Језраел, јер још је мало, па ћу походити крв Језраелску на дому Јујеву и укинућу царство дома Израиљева. И у то ћу вријеме сломити лук Израиљев у долини Језраелској. (Ос. 1, 4-5) Сличност имена Језраел са Израелом је и више него очигледна. Осија и на тај начин пророкује и објављује скору пропаст сјеверног царства. Име Осијине кћерке је Лорухама, јер је Бог рекао да се више неће смиловати на дом Израиљев, него ће их укинути савијем. (Ос. 1, 6) Ово име је још страшније јер објављује пропаст без могућности накнадне Божије милости. По овоме је судбина сјеверног царства слична оној коју је задесила Содому и Гомору. То значи да се више никада неће обновити. Занимљиво је да овде можемо запазити и сличност имена града Гоморе са именом Осијине жене Гомере. Име Гомера долази од јеврејског глагола גמר (gāmar), што значи „доћи до краја тј. испунити се“. Гомера је према томе „испуњење“ или „крај“. Испуњење или крај које је задесило Гомору, задесиће у одређеној мјери и сјеверно царство. Као што Гомора никад неће моћи бити обновљена јер је затрпана ужареном ватром са небеса и сада се налази на дну Мртвог мора, тако ће и сјеверно царство бити уништено, без могућности поновног успостављања. Трећем дијету Осија даје име Ломија, јер им Бог поручује: ви нијесте мој народ, нити ћу ја бити ваш. (Ос. 1, 9). Међутим, упркос овој љутњи Божијој на Израиљце, Бог ипак не заборавља своје обећање дато праоцу Аврааму па им каже: Али ће ипак број синова Израиљевих бити као пијесак морски, који се не може измјерити ни избројити; и мјесто да им се рече: нијесте мој народ, рећи ће им се: синови Бога живога. (Ос. 1, 10) Исто као што, упркос силном Гомерином невјерству Осија је и даље воли и не напушта, тако исто и Бог воли свој народ и неће га напустити. Бог је нешто блажи када је у питању јужно царство тј. Јудеја. А на дом Јудин смиловаћу се, и избавићу их Господом Богом њиховијем, а нећу их избавити луком ни мачем ни ратом ни коњма ни коњицама. (Ос. 1, 7) Овде је у питању месијанско мјесто јер Бог најављује избављење јеврејског народа које се неће збити мачем и ратом. Напротив, Осија каже да ће се њихово избављене десити Господом Богом њиховијем. Сам Господ Бог ће походити народ свој и лично ће га избавити на другачији начин него што се избављења народа иначе дешавају. То избављење неће се десити спољашњом (физичком) силом него унутрашњом силом нестворене благодати и свјетлости Божије и васкрсењем из мртвих. Осија је то видио и прорекао 8. вијекова прије Христовог Оваплоћења. Знамо да је један од разлога зашто су Јевреји одбацили Христа био и тај што се никао нису могли помирити са чињеницом да је он дошао са причом о Царству небеском, а не Царству земљском. Јуда зато одлучује да напусти апостолски позив и да изда свога учитеља за 30 сребрењака. Он се разочарао када је видио да Христос не намјерава да крене у рат против римљана. Јевреји су очекивали неку врсту вође пупут нашег Карађорђа ,који ће их ослободити од канџи римског ропства. Христос је са друге стране причао о другој врсти рата, не оном који се води ратом, мачем или коњаницима, него оном који се одвија изнутра, и то покајањем и вјером у васкрсење из мртвих. Главни напријатељ којег је требало елиминисати нису били римљани него смрт. О овоме Бог кроз Осију говори и каже: Од гроба ћу их избавити, од смрти ћу их сачувати; гдје је, смрти, помор твој? Гдје је, гробе, погибао твој? (Ос. 13, 14) Исту ову реченицу ће кроз 800 година навести и Свети апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (1. Кор. 15, 55).
Осија нам даље предочава праву драму односа Бога и његовог невјерног народа. Реците браћи својој , народе мој, и сестрама својим: помилована. Прите се са матером својом , прите се, јер ми није жена, нити сам јој ја муж, нека одбаци курварства своја од лица својега, и прељубе своје од дојака својих. Да је не бих свукао голу и учинио је кака је била онај дан када се родила, и да је не бих поставио да буде као пустиња и обратио је да буде као земља засушена, у уморио је жеђу. И нећу се смиловати на дјецу њезину, јер су копилад. Јер се мати њихова курва, срамотећи се родитељка њихова; јер говори: ићи ћу за милосницима својим који ми дају хљеб мој и воду моју, вуну моју и лан мој, уље моје и пиће моје. И трчаће за својим милосницима, али их неће стигнути; и тражиће их, али их неће наћи. (Ос. 2, 1-7) Жалосно је читати о томе како Бог јадикује над народом својим који слично Гомери трчи окола за својим милосницима и продаје биће своје за „њихову милостињу“. Синови Бога живога сада трче за својим новим „милосницима“ - Ваалима, Велфегорима, Молосима, Иштарима и др. Они који су знају каква су то „божанства“ била и какви су били њихови култови могу лако да увиде сав духовни пад Божијег народа. Племена која су сачињавала сјеверно Царство врло брзо су поптали по њихове утицаје. Сјетимо се само, како је још у 9. вијеку прије Христа, пророк Илија – који је живио и дјеловао као и Осија на простору сјеверног царства – критиковао цара Ахава и његову жену Језавељу јер су се клањали феничанском идолу-богу Ваалу. Мало је рећи да су култови - који су практиковали поштоваоци ових божанства – били језиви. Од спаљивање дјеце у Вааловим и Молоховим ватрама, до сакране проституције и педерастије, која је практикована у част богиње Иштар. Ипак, Бог преко Осије најављује покајање и избављење од свега овога. Божији народ у лику Гомере ће најзад увидјети да јој је сво вријеме Бог давао (а не „милосници“ прим. Б.Ч) жито, вино и уље, у умножавао јој сребро и злато од којега начинише Вала. И тада ћеш ме, говори Господ звати: мужу мој, а нећеш ме више звати: Вале мој! Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала, и неће им се више помињати имена. (Ос. 2. 8-17)
Вриједно је помена да је се у Осијиним пророчанствима налази и чувено месијанско мјесту у којем се 8. вијекова прије Христовог Оваплоћења, говори о томе како ће Христос, још као беба морати бити склоњен у Египат јер ће цар Ирод хтјети да га убије. Бог кроз своја уста - Осију каже: Из Мисира (Египта прим. Б.Ч.) дозвах Сина својега. (Ос. 11, 1)
На крају Осијиних пророчанстава (14. глава) Бог позива народ свој на покајање: Обрати се Израиљу ка Господу Богу својему, јер си пао својега ради безакоња. Узмите са собом ријечи, и обратите се ка Господу: реците му: опрости све безакоње, и прими добро, и даћемо жртве усана. Асирац нас не може избавити, нећемо јахати на коњма, нити ћемо више говорити дјелу руку својих: Боже наш; јер у тебе налази милост сирота. Исцјелићу отпад њихов, љубићу их драге воље; јер ће се гњев мој одвратити од њега. Бићу као роса Израиљу, процвјетаће као љиљан и пустиће жиле своје као дрвета Ливанска. Рашириће се гране његове, и љепота ће му бити као у маслине и мирис као Ливански (Ос. 14, 1-6) Врло битне су последње ријечи: Ко је мудар, нека разумије ово, и разуман нека позна ово. (Ос. 14, 9).
И ми Срби смо упали у исту замку као и Јевреји у вријеме Осије. И ми смо се одрекли нашег Мосија тј. Светог Саве и прихватили страног идола у виду идеја западне цивилизације. Након устаничких борби за ослобођење од турског ропства дошло је до постепеног ослобођења Србије и српског народа. Међутим, умјесто да се цјелокупно друштво гради на темељима светосавља, Доситеј Обрадовић, а послије њега и плејаде других српских интелектуалаца са запада доносе идеје које су у својој суштини почивале на атеистичко-материјалистичко-нихилистичком принципу. Користећи се Осијиним ријечим, можемо рећи да је наша интелигенција слично Гомери потрчала према својим „милосницима“. Кукољ ништавила (нихилизма) који је тада засијан, почео је полако да доноси своје плодове. Како су те идеје кроз образовање и васпитање, све више улазиле у умове и душе Срба, осјетило се и језиво присуство Ваалово. Умјесто спаљивана одојчади у Вааловим ватрама, Срби су почели спаљивати своју дјецу, тако што су их слали на школовање у Беч, Париз, Лондон, Берлин....Водећи дио српског народа – српска интелигенција почела је да опонаша западне материјалисте, енциклопедисте, рационалисте, емпиристе, иделаисте, песимисте и нихилисте. Доживјели смо и да један српски краљ – краљ Александар Карађорђевић - одбије помазање од стране патријарха како би удовољио твојим западним „милосницима“ – Хрватима.. Ова сага претварања синова Светог Саве у синове Гомерине, доживјела је свој врхунац након Другог Свјетског рата у зацарењу „златног телета“ за којим многи од Срба и дан данаш уздишу - друга Тита. За вријеме овог идола-кумира, на душима и срцима Срба извршена је најобухватнија могућа хируршка интервенција уклањања лика и дјела Светог Саве. Реликте тог лудила можемо сусрести и дан данас, када директори појединих школа у Србији забрањују прославу Светог Саве у школама. Авај! Забрањују прославу оног који је школу код Срба и основао. Овде са заиста испуњава она позната: „Дођоше туђи и отјераше домаће“. За вријеме комунистичке титолатрије ископиран је још један суманут идол са Запада познат као сексуална револуција. Он је био праћен и рађењем такозване екс-ју рок сцене, која је кроз нихилистичке текстове и музику на поетски начин опјевала новог идола неморала. Овај идеол је крајем осадемдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека мутирао у оно што данас подругљиво називамо „турбо-фолк“. Ко је год слушао „текстове“ и „музику“ ове духовне-музичке аномалије, добро зна да је више него оправдано објашњење овог мутант-термина (турбо-фолк), коју је дала још једна бизарна појава на српском музичком небу, Антоније Пушић („умјетнички“ Рамбо Амадеус) рекавши: „Турбо је директно убризгавање горива у цилиндар мотора. Фолк је народ. Према томе „турбо-фолк“ је сагорјевање народа.“ И заиста, слушајући ове „музичке“ правце и трујући њима своја срца и душе, Срби су почели да се самоспаљују на олтару блуда и разврата у час новог бога Ваала. Данас је ситуација небројена пута гора. Поменимо само „Десингерицу“, „Џалу брата и бубу Корелија“, „Расту“, „Гастоза“ и др. Млади Срби и српкиње престадоше да чувају светињу брака и почеше да чине неморал. Ово је промовисано кроз школство и здравсто као најнормалнија ствар. Старе српске ријечи „муж“ и „жена“ замјенила је још једна западна идололатријска новотарија у виду ријечи „партнер“. Шта она треба да значи? Будући да је све постављено на нихилистичкој основи, онда вјероватно значи – НИШТА! Односи међу људима сведени су на једно велико ништа. Наше школе постале су мјеста духовног сакаћења будућих генерација. Добили смо просвету без светости. Каква је то просвета која не вјерује у „нестворену благодат Духа Светог“? Па сама ријеч „просвета“ теолошког је поријекла. Односи се на учење православе Цркве да је главни живот човјека стицање нестворне благодати (свјетлости) Духа Светог. Тај термин потекао је из школа које је основао Свети Сава. То је право просвјетљење. У том духу, онај који би требао да просвећује најприје треба да постане светитеља, или барем да тежи томе. Свети ава Јустин то лијепо објашњава када каже да „без светитеља нема просвете; без светости нема просвете; без просветљења нема просвећења. Само је светитељ прави просветитељ; само је светост права светлост. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости; једино су светитељи истински просвећени. Светост живи и дише свјетлошћу, зрачи и дејвствује светлошћу. Освећујући, она у исто време освјетљује и просвјетљује“[1]. С друге стране „просвету без светости, просвећење без освећења Духом Светим измислила је Европа у свом хуманистичком идолопоклонству“.[2] На другом мјесту ава каже: „Боље бити тигар у џунгли и лав у пустињи него човјек несвете просвете“[3]. А Срби светосавци из неког необјањивог разлога одлучише да трче за својим новим „милосницима“ и блудниче са тим европским и западним идолима и да попут Гомере срамоте Бога и Сватог Саву. То блудничење траје до дана данашљег оличеног у евро-атланском идолопоклонству. У тој дефетистичкој логици самопрезира и самомржње, све што је са запада је добро и напредно, а све што је српско, провославно и светосавско је безвезе и заостало. А онда кад човјек оде на тај запад у ту нову постојбину новог „бога Ваала“, онда се увјери колико је тај запад заправо добар и напредан. Празне Цркве као пећине пусте, неке су чак претворене и у кафиће и ресторане; нико за никог не хаје, сви су затворени у свој индивидуалистички имагинаријум; легализација и промоција перверзије на све стра; све је сведено искључиво на новац, овоземаљски успјех и моћ. А то су управо Ваалови „благослови“ били још од давних времена. Међутим, никада не треба изгбити из вида, да су одувијек ови идоли били узроци пропасти оних народа који су им се клањали и служили. Наш народ лијепо каже: „Ко је са ђаволом тикве садио о главу му се обијале“. Управо то се десило и Јеврејима тј. старом Израиљу – старој Цркви у старом Завјету. Десило се њима које је Бог на чудесан начин извео из египатског ропства и увео у обећану земљу, те им дао цареве велике: Давида и Солонона. И сада опет, због идолопоклонства и напуштања вјере у Бога Живога одлазе у ропство – сјеверна племена (Израиљ) у асирско 721. године, а јужна (Јудеја) у вавилонско 587. године. Када све ово узмемо у обзир онда ни мало не треба да нас зачуди данашње расуло нашег народа.
Отац Андреј Ткачов је у једној од својих бесједан навео интересантну мисао Светог Теофана Затворника која гласи: „Господ нас кажњава западом“. Наравно, Свети Теофан је живео прије стравичних догађаја 20. и 21. вијека. Није знао да постоје нпр. концентрациони логори, Аушвиц, Дахау, Бухенвалд, није знао да може да постоји атомско оружије, уопште, није знао све оно што ми данас знамо нпр. за геј параду, присилну вакцинацију, појаву друштвених мрежа, трансхуманизма, коцкарске и кладионичарске едипемије, родних теорија итд. Међутим, Свети Теофан је разумио неке дубинске процесе, темељне, фундаменталне ствари. И говорио је да је Русима нпр. Наполеонова најезда дошла као сурова казна за идолопоклонство у односу према француској култури. Нису се само Руси клањали француској култури. Пруси су се усхићивали и са уздахом су преклањали кољена пред француским парковима, дворцима, музиком, хаљинама и стихотворством. Познато је да је чувени њемачки (пруски) философ Хегел да радошћу дочекао Наполеона након битке код Јене 1806. године гдје је Хегел тада поучавао философију. Тада је и изговорио чувене ријечи: „Видио сам дух свијета, како јаше на коњу“. По Хегелу, Наполеон је био остварење историјског кретања духа (њем. Geist) његове историје философије. Наполеон Бонапарта је поништитељ старог заосталог средњевјековног система који се заснивао на вјери и теологији. Он сада са собом доноси, нови, прогресивни, тзв. грађански система слободе, једнакости и братства (франц. liberté, égalité, fraternité). Свети Теофан је говорио да су се Руси поклонили западној култури као идолу у виду Француске, а затим су ти еманциповани културолози и промотери слободе, једнакости и братства дошли са својим правим лицем: направили су коњушнице у руским храмовима, умотавали своје ноге (умјесто обојцима) свештеничким одеждама, пили вотку из путира за причешће. Руси су тек тада могли да виде право лице правог Европејца. Узгред када су Руси дошли у Француску, нису се усудили да разбију о под ниједну флашу. И све су платили. Све што су појели и попили, све су платили. А ови (Французи) што су нам дошли – каже Свети Теофан – показали су право лице Европејца. Али управо тако и јесте: све је ,,фасадно'', лажно, уопште узет то је култура лажи. После Француза дошли су Њемци. Најприје усхићење, клањање пред Њемцима: њемачка идеалистичка философија, Кант, Хегел и наравно Ниче. Ниче је је завладао умовима Европљана. И Руси су се разбољели од те исте Њемачке. Обољели су од Маркса и Енгелса. Хегелијанство и Шелинг, све то, све те ријечи биле су у устима слађе него медењаци од најмилије дјевојке. А затим им је дошао прави Њемац. Пошто су се прво заљубили у Канта, прво су им дошли Кантови унуци и Руси су задрхтали од ужаса. Десило се оно што ми данас зовемо Први Свјетски рат.. А онда за њима дођоше и његови праунуци у Другом Свјетском рату и са собом донесоше 30 милиона мртвих Руса. Отац Андреј даље ову Теофанову логику повезује са најновијим страдањима руских идолопоклоника од стране њихових новог идола. Прељубничко заљубљивање у америчку културу, опет у ,,фасадне'' ствари, дошло је до заљубљивање у холивудску слику свијета. Заљубили су се у њихов ,блуз, џез, језик, моду, супер-јунаке, ситкоме и културу уопште. Дошло је до свеопште американизације руског друштва. Уопште узев Американци су, у ствари, начинили само једну ствар, а то је да представљају лаж као истину и да продају своју слику свијета као неки модел страствено прижељкиваног обрасца. А заправо тамо свега тога нема. Ко је био тамо, зна, тога тамо нема. А ако и има, није за све. И чак код оних који то имају, све као да је нагрижено мољцима. Слика постоји, а иза слике нема ничега. Као код старе љепотице: усне су нашмикане, а кости шкрте. И ето, ми смо се – каже отац Андреј – заљубили у ту америчку холивудску слику свијета и сада треба крвљу да сперемо прељуботворно идолопоклонство. Ми смо ратовали са свима онима у чију културу, и чији философију, и чији начин живота смо се заљубили и од њих себи правили идола. И зато се то рушење идолопоклонства догађало кроз крваве сукобе, кроз скидање маски. Зато што рат скида маске и показује право лице онога кога си раније волио. Ми данас имамо управо најозбиљнији конфликт на свим фронтовима: дипломатском, економском, војном, психилошком, културном, духовном, управо са овим америчким глобалним монструмом, у кога смо се, због неопрезности, тако глупо заљубили[4].
Ово дословно важи и за нас Србе. И ми смо ратовали и данас ратујемо и страдамо од истих оних идола којима смо се прије тога поклонили. Срби и Руси, народи Светог Саве и Светог Сергија Радоњешког са свим духовним потенцијалима православне вјере, исихастичке духовности и непосредног сједињења са Христом, замјенише те потенцијале за клањањем западном идолу – новом Ваалу. И једне и друге је то идолопоклонство довело на ивицу пропасти. Иако се матрица кажњавања идолопоклоника од стране њиховог идола неколико пута понављала у прошлости, ни један и ни други народ није извукао готово никакве поуке. И данас многи припадници и једног и другог народа свим срцем чезну за западним Ваалом. Још страшније је што таквих има много и међу православним владикама, свештеницима и теолозима. За мало Ваалове ,,милости'' продали би и вјеру, Цркву, државу, као ближе и даље сроднике.
Велики савремени руски мислиоц Александар Дугин установио је тачну дијагнозу савременог запада рекавши: ,,Тамо гдје је некада био хришћански запад, данас је мртав леш''. А ми (православни Срби и Руси) смо приљубљени уз тај леш. Ово у многоме личи на нешто што је у историји било познато као ,,мучење етрурске младе''. Наиме, древни Етрурци су имали обичај да најокорелије разбојнике и криминалце кажњавају казном која је била страшнија од римске – од разапињања на крсту. Они су злочинца провезивали за мртав леш и остављали га тако -данима, седмицама, мјесецима и годинама. Патогене ћелије из леша би полако продирале у здраве ћелије осуђеника и он би лагано оболијевао и сам почео да трули. На крају би умирао. Слично њему и ми Срби као и Руси смо привезани за распадајући леш западне цивилизације, Патогене ћелије тог леша већ два вијека продиру у наше биће и ми лагано оболијевамо. Те патогене ћелије су: материјализам, атеизам, рационализам, идеализам, песимизам, нихилизам, нацизам, фашизам, марксизам, техноцентризам, глобализам, ЛГБТ агенда, родне теорије и др. Труљење, смрт и пропаст запада нису предвидјели само источни мислиоци него и западни. Позната је књига чувеног њемачког мислиоца Освалда Шпенглера ,,Пропаст запада''.
Крајње је вријеме да схватимо шта се заправо догађа. Отргнимо се од распадајућег леша и приглимо нестворену благодат, која нам се даје у нашој Светој православној и светосавској Српској Православној Цркви. Православна теологија треба да буде постављена у темељ изградње цјелокупног српског друштва. Тако је то прије 800 година радио Свети отац наш Сава, тако треба да радимо и ми. По оној библијској: ,,Камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла'' (Мк. 12, 10). Неопходно се вратити том крајеугаоном камену који је Христос Господ наш Распети и Васкрсли, те од себе одбацити сваку врсту неприродног блудничења и трчања за ,,милосницима'' са западним идолима и Ваалима. Престанимо да будемо синови блуднице Гомере и постанимо оно што смо од давнина позвани да будемо, а то је синови Светог Саве. Ако то учинимо обистиниће се пророчке ријечи Светог Владике Николаја из ,,Небеске Литургије'':
„Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
„Доста, Боже, поштеди остатак!“
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацери се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.“
Бојан Чечар, протођакон
Коментари
Постави коментар