Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима.
Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета.
Најпознатије дјело у којем је Достојевски расвијетлио ову проблематику је роман Зли дуси. У њему је представио галерију ликова младих људи који су изгубили духовни компас. Ту је загонетни и језиви Николај Ставрогин, лик без моралног тежишта; затим Кирилов, човјек који у самоубиству тражи доказ слободе; и наравно, Петар Верховенски — лик инспирисан стварним анархистом Сергејем Нечајевим — који постаје симбол револуционарне фанатичности. Управо је стварни случај убиства студента Иванова, које је починио Нечајев, подстакао Достојевског да напише овај роман. Тај догађај га је дубоко потресао јер је показао до ког духовног и моралног суноврата може довести идеологија која укида Бога у име остварења ,,раја на земљи".
Достојевски је схватио да такав рај, када се гради без Бога, неминовно постаје пакао. У Пишчевом дневнику у тексту под насловом Једна од савремених лажи он додатно појашњава шта је хтио да каже овим ликовима — не као пуком књижевном фикцијом, него као пророчанским упозорењем. Он је видио у тим младићима не само политичке радикале, него дјецу једног народа која су изгубила коријене и одбацила све што их је чинило људима — и која зато, на крају, убијају и себе и ближњег у име „виших“ циљева.
Занимљиво је и то што Достојевски сам за себе каже да је у младости био један такав „нечајевац“. И он је, наиме, због својих идеја и политичких увјерења био доведен до самог губилишта. Био је члан чувеног Петрашевског кружока – интелектуалне групе у Санкт Петербургу коју је предводио Михаил Петрашевски, присталица утопијског социјализма по узору на Шарла Фуријеа и заговорник радикалне реформе руског друштва.
Тај кружок окупљао је младе интелектуалце који су расправљали о друштвеној неправди, самовољи племства, цензури, сељачком питању, па чак и о укидању кметства. Због таквих активности Достојевски је био осуђен на смртну казну, али је касније помилован. Управо о томе пише у свом Пишчевом дневнику.
Неко би могао рећи да су Достојевски и његови саборци били у праву — заиста су постојале многе зле и неправедне појаве у руском друштву против којих су се борили. Међутим, касније се покајао, и у својим зрелим дјелима беспоштедно критикује управо оне западне идеје којима се некада одушевљавао: атеизам, материјализам, социјализам и остале изданке просвјетитељског духа.
Достојевски је тврдио да они нису били никакви фанатици или безумници који су по сваку цијену хтјели да сруше постојећи поредак. Не, то су били сасвим обични млади људи — могло би се чак рећи и „истинске патриоте“ — паметни, образовани и добронамјерни интелектуалци који су, нажалост, били заведени западним идејама и социјалистичким илузијама.
Исто онако како се и данас у виду мантре настоји наметнути идеја о месијанском карактеру наше студентске омладине — као да у њима лежи спасење за друштво, препород нације и рјешење свих системских недаћа — тако се и у вријеме Достојевског са истом том заслепљеношћу узвикивало: „Млади су нам отворили очи!“, „Треба слиједити младост!“, „У младима је нада, у њима је рјешење!“.
Тај наивни, а често и опасно деструктивни став, Достојевски је беспоштедно критиковао разоткривајући духовну и моралну празнину једне омладине која, умјесто да насљеди мудрост предака, предлаже рушење свих темеља — у име апстрактне слободе и фанатичне једнакости.
Достојевски за њих каже: „Јер правог рјешења шта треба да дође на мјесто садашњег друштва још увијек нема; ријешено је само да садашње друштво треба да буде уништено — то је засад цио програм политичког социјализма.“ (Сличну ситуацију имамо и ми данас. Сви би да се руши, али нико да најзад каже шта хоћемо да изградимо)
Управо ту је кључ: када млади постану носиоци идеје рушења без грађења, када им се приписује месијанска улога без стварне духовне и моралне припреме, онда друштво улази у фазу саморазарања. И као што је Достојевски уочио, они који позивају на рушење постојећег не нуде ништа осим празнине — никакву истинску визију новог свијета, никакву свијетлу будућност, већ само идеолошки фанатизам, завист и мржњу према свему што постоји.
Свака генерација младих има свој потенцијал, али када се тај потенцијал идеолошки инструментализује — без истинских коријена, без вјере, без љубави према отаџбини, према Цркви, према предању — онда умјесто будућности добијамо хаос.
Нарочито је интересантан следећи дио из Пишчевог дневника а који као да је писан за тренутну ситуацију у Србији.
,,По чему су млади људи у односу на људе других узраста привилеговани да ви, господо њихови браниоци, ако су само вредно и марљиво учили, одмах од њих захтевате такву чврстину и такву зрелост убеђења какве није било ни код њихових очева и какве сада има мање него икада? Наши млади интелектуалци васпитавани су у породицама у којима сада најчешће влада незадовољство, нестрпљивост, па чак и грубо незнање (без обзира на то што те породице припадају слоју интелигенције), и где је, скоро по правилу, право образовање замењено само дрским негирањем, које је последица туђег утицаја; где материјалне побуде владају над сваком узвишеном идејом; где се деца васпитавају без чврстог тла и изван природне истине, а у духу непоштовања или равнодушности према отаџбини и у духу у последње време толико раширеног — подсмешљивог презира према народу; неће ли одатле, из тих извора, наши млади људи црпсти истину и непогрешивост оријентације на својим првим корацима у животу? Ето где је почетак зла: у вековном националном гушењу било какве независности сопствене мисли и у представи о томе да Рус може постати Европљанин само под условом ако у себи не поштује — Руса."
Када Достојевски говори о младима који су се одвојили од тла, од коријена, од народне душе и вјере — као да описује нашу данашњу стварност. Србија је, баш као и Русија у његово вријеме, земља дубоког духовног раслојавања. И данас видимо да се студентска омладина често представља као носилац нових идеја, као „авангарда промјена“, као морални коректив друштва. Та представа, сама по себи, није спорна. Проблем, међутим, настаје онда када се та омладина покуша наметнути као врховни ауторитет и тумач цјелокупне стварности. Проблем настаје када она прекине своје везе са историјом, са предањем, са Црквом, са вјером – па чак и са самим појмом отаџбине. Проблем је и када своју браћу из Републике Српске називаш ,,прекодринским сељачинама". Проблем, на крају, настаје и онда када бициклима крену пут Стразбура, само да би их тамо дочекале хрватска и словеначка делегација.
Иста је ситуација и с овим студентима који, тобоже, желе ,,да уче" тзв. „ћацијима“. И они су дио исте приче која указује на катаклизмичну ситуацију када је ријеч о идеалима којима тежи савремени српски млади човјек. Док се, на примјер, одржава Спасовданска литија, коју предводи Његова Светост Патријарх Порфирије, они роштиљају и на разглас слушају „квази-националистичку музику“.
По мом мишљењу, они представљају другу страну исте медаље. На нама се испуњава ријеч из Светог Писма: „Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем...“ (Ис. 53, 6). Али, као да то нико не примјећује. Или, још страшније — не жели да примјети.
У тренутку када студенти протестују, изражавајући свој бунт, често се у јавности и у медијима понављају исти шаблони: „Млади су наша будућност“, „Треба их слушати“, „Они виде оно што ми не видимо“. Али шта видимо у пракси? Видимо захтјеве лишене духовног и моралног темеља, пароле без садржаја, слогане без жртве. Видимо, нажалост, све чешће позиве на рушење — без истинске визије грађења. Шта је то господо студенти што ви уопште хоћете да изградите? Никако да нам конкретно саопштите. Пустите нас празних флоскула о ,,раду институција". Да ли ви желите да градите на темељима Светог Саве, а то значи на темељима светогорско-синајског исихазма, према којем је главни идеал, идеал светог човјека (светитеља) или опет хоћете да градите искључиво на западном рационалистичко-хедоностичком идеалу према којем је највеће добро живјети у удобној и добро организованој држави (западног типа), ,,у земљи без суза", ићи на море, развратне концерте и музичке фестивале?
Увријежило се једно небивало мишљење, према којем су искључиво студенти врлински, добри, паметни и племенити. Сви остали – било да су радници, сељаци или обични људи – представљени су као заостале сељачине, необразовани, неотесани и „ћацији“. Једини они (студенти) имају лијепе и прогресивне (западне) идеале, а сви остали имају идеале учмалог вегетирања и назадовања (Црква, патријарх и остали). Испада да су управо студенти ти који треба да нас просвјетле, науче и упуте на прави пут. Иде се дотле да чак и многи професори тврде како су управо студенти ти који су их „натјерали да прогледају“. Али како то? На који начин су их натјерали? Шта то студенти знају, а што нико прије њих није знао?
С правом Достојевски поставља питање – не само у своје вријеме, него и у наше: ко су заиста ти студенти и чиме су заслужили ауторитет да нас уче вриједностима, моралу и мудрости? Да ли само тиме што имају звања, знања и свједочанства? Да ли она сасвим и коначно формирају душу младића (или дјевојке) да он (или она) чим добије диплому, одмах једном за свагда добије талисман за препознавање истине и избјегавања искушења, страсти и порока? На тај начин ће сви младићи (или дјевојке) који заврше факултет одмах, по вашем мишљењу, постати нешто попут мноштва малих непогрешивих папа.
Као и у Злим дусима, и данашња омладина — или барем она која најгласније иступа — често дјелује као да је духовно обескорјењена. Као да је васпитана више у духу западне идеолошке конструкције него у духу Светог Саве, Његоша, владике Николаја и оца Јустина. То не значи да је сва омладина таква, али значи да је духовни вакуум стварност — и да у тај вакуум прије или касније улази или фанатизам или апатија. Сјетимо се само лакрдијашке сцене у којој нека дјевојка црвене косе и обнаженог стомака онемогућава рад факултета. Да ли је то нормално? Да ли је то у духу Светог Саве?
Зато је важно да подсјетимо — гласом Достојевског — да младост није сама себи довољна. Да бунт, ако није освијештен љубављу према свом роду (али цијелом роду а не само истомишљеницима), својој вјери, својим светима, постаје само један нови облик насиља. Млади имају дар слободе, али им је потребан путоказ. Без њега, њихов пут лако постаје странпутица. Управо је зато данас, више него икада, неопходно да омладина не буде само глас протеста, него и глас покајања, преображења, враћања ономе што нас је као народ одржало у вјековима ропства и страдања — вјери у Христа, љубави према роду, и поштовању предака.
Само тако ће наша младост — и српско друштво у цјелини — изаћи из духовне пометње. Јер, као што је рекао Достојевски, „љепота ће спасити свијет“. Али не спољашња, идеолошка, козметичка љепота. Него она унутрашња — љепота срца које љуби Истину.
Коментари
Постави коментар