Бојан Чечар

„ И биће знаци на сунцу и мјесецу и звијездама; а на земљи туга народа у недоумици од хуке морске и валова.“   (Лк. 21, 25) Ових дана се у медијима, и то са прилично бомбастичним насловима, најављује нови филм Стивена Спилберга -  Disclosure Day (,,Дан разоткривања"). Свјетска премијера филма била је управо ових дана, тачније 02. јуна, а главну улогу тумачи позната енглеска глумица Емили Блант. Иако сам одавно престао да пратим остварења холивудске филмске индустрије због апсолутне доминације woke агенде, овај ми је наслов ипак привукао пажњу. Друштвене мреже, телевизија и радио преплављени су коментарима о томе како ће нови Спилбергов филм „уздрмати вјеру хришћана”. ​Према ријечима самог Спилберга, његов најновији научнофантастични пројекат покренуће озбиљна теолошка и духовна питања, нарочито у оквиру хришћанског свјетоназора. Филм се бави фикционалним разоткривањем строго чуване владине тајне о постојању ванземаљског живота, истражујући дубоке друштвене и духовне по...

​Са великом тугом и душевним болом, проживљавајући изузетно тешко стање у којем се наш народ налази већ дуже вријеме, дошао сам до закључка да смо, када је ријеч о историјском трајању, стигли до трагичне тачке са које више нема повратка. Рубикон је пређен и сад нам преостаје само да посматрамо посљедњи ход српског народа до његовог коначног нестанка. ​Никада нисам сумњао у есхатолошку перспективу нашег народа. Она је и више него свијетла, овјенчана нашим најбољим синовима: бројним светитељима, мученицима и исповједницима. То је она Небеска Србија која тако јако иде на живце тзв. прогресивној, проевропској и културној Србији – оној која би више вољела да се једном за свагда раскрсти са Небом и да се, зарад бољег сутра, окренемо искључиво овоземаљским питањима. ​Међутим, посумњао сам у историјску перспективу нашег народа, за чију је тешку и готово безизлазну ситуацију највише одговорна управо ова „овоземаљска Србија”. Та овоземаљска Србија настаје на Доситејевом одбацивању Светог Саве. У...

,,Америка ће бити света." - Свети старац Пајсије Светогорац Свједоци смо фасцинантних дешавања на Западу: све већи број Американаца, махом младих људи испод 40 година, прелази у Православље. Овај талас трагања за пуноћом вјере и Светим Оцима покреће тиху револуцију унутар савременог друштва. Да ово није само субјективни утисак, потврђују и званични подаци америчких социолога религије. Према свеобухватним истраживањима Скупштине канонских православних епископа САД (Assembly of Canonical Orthodox Bishops of North and Central America), док западно хришћанство биљежи забрињавајући пад, православне парохије широм Америке налазе се у константном порасту. У појединим заједницама број вјерника је порастао и до 30%, а удио обраћеника — људи који нису породично, традицијски или етнички везани за Православље — у многим живим парохијама данас износи невјероватних 60% до 70%. Међутим, у појединим случајевима ове бројке иду још даље, потирући све досадашње социолошке пројекције. Тако је от...

Бог нас љуби неизмјерно, али Он исто тако неизмјерно поштује и нашу слободну вољу. Христос јесте спасао нашу људску природу и вазнео је, посадивши је са десне стране Оца – испуњавајући ријечи Светог писма: „А Господ, пошто им изговори ово, вазнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк. 16, 19). Међутим, Он неће нашу личност на силу угурати у Рај. Како стоји записано у Откривењу: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему...“ (Отк. 3, 20). Овај стих јасно свједочи да Спаситељ не проваљује у простор наше личности, већ чека наш слободан пристанак. ​Христос је испунио наш задатак – урадио је све. Од нас се, с друге стране, тражи минимум. Тај минимум се састоји у томе да, колико до нас стоји, своју слободну вољу саобразимо вољи Божијој, сјећајући се опомене: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21). То се у пракси остварује кроз благодатно-подвижнички жив...

​Ако хоћеш да упознаш један народ, упознај његове светитеље.  У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга те...

Пресвета Богородица је својим смиреним пристанком — „нека ми буде по ријечи Твојој“ (Лк 1,38) — омогућила да Бог уђе у историју. Цјелокупна старозавјетна историја била је усмјерена на појаву истинског човјека, Оне која ће бити способна да смјести Несмјестивог. То је, у својој суштини, била и цијела поента одабира праоца Авраама, као и склапања Савеза са њим. Аврам је и одабран да би од њега дошла Пресвета Богородица.  ​Каснија библијска историја јеврејског народа била је у потпуности подређена „брушењу” својеврсног духовног дијаманта — човјечанства које кроз вјекове сазријева да би изнијело Личност кроз коју Бог може да се оваплоти и уђе у овај свијет. ​Овакав преокрет у историји спасења био је од суштинске важности јер Творац има апсолутно поштовање према човјековој слободној вољу. Бог не насилује људску природу; Он не проваљује у свијет као тиранин, већ куца на врата људског срца. Зато је слободан пристанак човјека био космолошки неопходан. ​У овој тајни открива се и чудесна божа...