Бојан Чечар

Цјелокупна историја људског рода јесте једна грчевита и грозничава борба некадашњег цара васељене да искључиво сопственим снагама достигне Престо Божији — покушај самообожења. Човјек је кроз историју чинио све да се самозацари и прогласи богом на земљи. Познати су многи случајеви у којима су владари појединих народа носили називе „син божији“ и били сматрани боговима међу људима. И данас је много оних моћника који за себе мисле да су нека врста бога на земљи. ​Међутим, све су то пусте жеље и трагични промашаји заблудјелог људског ума. Прах многих тих некадашњих лажних и самообожених богова данас прекрива сјенка заборава. Нови самообожени богови данашњице живе и понашају се као да њих та судбина неће задесити. ​Ако ствари посматрамо кроз призму Светог писма и Светих отаца, схватићемо да је то самообожење заправо непрестано понављање исте древне грешке — оне сатанске ријечи: „Бићете као богови“ (1. Мојс. 3, 5). ​Бог је створио човјека „по своме образу и подобију“ (1. Мојс. 1, 26) и поста...

Питање човјекове слободне воље једно је од главних питања хришћанске теологије уопште. У Св. писму читамо да је на крају стварања свега видљивог и невидљивог свијета Бог створио једно биће, које ће бити господар цијелог тог свијета и које ће га принијети у бесмртну заједницу љубави са Богом. Међутим, иако је овај свештени задатак и мисију намијенио човјеку, Он га није присилио да то и испуни. Напротив, будући да га је створио „по својој слици и прилици“ (Пост. 1, 26), Бог је човјека обдарио највећим даром, а то је слобода. Човјек је био позван да прихвати задатак који му је Бог намијенио, али исто тако имао је слободу и да га одбије. Из библијског извјештаја знамо да је човјек – нажалост – изабрао ову другу опцију. Таква (зло)употреба слободне воље човјека је увела у свијет трагедије, болести и смрти. Божански, бесмртни и огњем Божијим окупани Адам наједанпут постаде наг, болестан и смртан. Послије њега ситуација је постајала све тежа усљед умножавања гријеха. Свијет умјесто да буде...

Пророк Исаија живио је у осмом вијеку прије Христа. У својој 53. глави он до задивљујућих појединости описује страдање Христово – страдање Онога који ће „раном својом нас исцијелити“ и „на себе узети гријехе многих“. Ипак, Јевреји и данас чекају Месију. Каква трагедија историје и духа! Чекали су Га вијековима, читали су о Њему у Закону и Пророцима, а када је коначно дошао – нису Га препознали. Штавише, својим су Га рукама предали на распеће. Око осамсто година слушали су ријечи пророка Исаије и других боговидаца, а онда су, пред очима испуњења, остали слијепи. Имали су очи – и не видјеше; имали су уши – и не чуше. А Он је управо пред њима испунио све што је о Њему било написано. Но, не треба да журимо да судимо њима, јер и ми, данашњи хришћани, често стојимо у истом положају. И ми имамо очи и уши, али не видимо и не чујемо. Јер, очи и уши којима се Христос гледа и слуша нису тјелесне, него духовне. Тјелесне могу да виде само пролазно и спољашње; духовне продиру у тајну присуства Божије...

Хиндуизам је, због своје изразите синкретистичке природе, погодан као основа за обликовање једне „универзалне“ религије свијета. У њему се, наиме, налази простор за различита и међусобно супротстављена религијска искуства и учења: од Исуса Христа, преко Алаха и Буде, до хиндуистичких божанстава као што су Вишну, Кришна и Шива. Управо та отвореност, која на први поглед дјелује као толеранција, у суштини релативизује истину, јер различите и често неспојиве религијске тврдње ставља у исти раван. Због тога се хиндуизам може описати као једна врста „религијског босанског лонца“ – систем у којем се све мијеша, али се губи јасна граница између истине и заблуде. У том смислу, оваква религијска матрица може послужити као претеча идеје о једној свјетској религији, која би, у есхатолошкој перспективи, могла бити повезана са појавом Антихриста, о коме говори Свето Писмо као о ономе који долази под видом лажног јединства и свеопште толеранције, али без истине Христове (уп. 2. Сол. 2, 3–4). На нашим...

Нешто ми говори да ће, изненада, иза свих ових хистерија које трају од 2020. године, иступити неко ко ће преко ноћи „ријешити“ све проблеме. Понудиће рјешење које ћемо дочекати са великом радошћу и сузама олакшања. Бићемо пресрећни што нам је донио спас. Тај неко ће, наизглед, истог дана прекинути све ратове, изгладити неспоразуме међу државама, понудити лијек против најтежих болести и обећати продужетак људског вијека. Тероризма више неће бити… И управо ту лежи највећа опасност. Јер, како је записано: „И није чудо, јер се сам сатана претвара у анђела свјетлости“ (2. Кор. 11, 14). Ко га тада неће признати и пристати на његов печат? Увјерен сам да ће многи то учинити са неизмјерном захвалношћу. Стаће у ред и бити спремни да то дебело плате. Нико их неће присиљавати, као што се често мисли. Управо супротно – све ће изгледати као слободан избор. Сви ови догађаји, који се одмотавају као клупко, личе на воду која се лагано доводи до тачке кључања, док се ми у њој непримјетно навикавамо. Нећ...

​Када је ријеч о нашем погледу на овај свијет — који је створен добрим, али у злу лежи (1. Јн 5, 19) — неопходан је један коперникански обрт. Потребно је да све посматрамо обрнуто и другачије од онога што нам дух овога свијета диктира. ​Дух овога свијета је, по ријечима Светог Јована Богослова: „похота тијела, и похота очију, и надменост живљења” (1. Јн 2, 16). Зато наша духовна логика мора пратити сљедећи пут: ​Слава (од овога свијета) = увреда и срамота ​Живот (од овога свијета) = смрт ​Радост (од овога свијета) = жалост ​Важно (од овога свијета) = неважно ​Лијепо (од овога свијета) = ружно ​Мудрост (од овога свијета) = лудост (1. Кор 3, 19) ​Богатство (од овога свијета) = сиромаштво Оваква „обратна логика” заправо је логика Крста, гдје се снага показује у немоћи, а истински живот настаје кроз умирање старог човјека и васкрсавање новог за живот у Духу Светом.