Постови

РАЈ И ПАКАО: ДВИЈЕ СТРАНЕ ИСТЕ ЉУБАВИ

Бог нас љуби неизмјерно, али Он исто тако неизмјерно поштује и нашу слободну вољу. Христос јесте спасао нашу људску природу и вазнео је, посадивши је са десне стране Оца – испуњавајући ријечи Светог писма: „А Господ, пошто им изговори ово, вазнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк. 16, 19). Међутим, Он неће нашу личност на силу угурати у Рај. Како стоји записано у Откривењу: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему...“ (Отк. 3, 20). Овај стих јасно свједочи да Спаситељ не проваљује у простор наше личности, већ чека наш слободан пристанак. ​Христос је испунио наш задатак – урадио је све. Од нас се, с друге стране, тражи минимум. Тај минимум се састоји у томе да, колико до нас стоји, своју слободну вољу саобразимо вољи Божијој, сјећајући се опомене: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21). То се у пракси остварује кроз благодатно-подвижнички жив...

У ПОХОДЕ СВЕТИТЕЉИМА JЕЛАДЕ И ПРЕОБРАЖАЈ МОГ СТАВА ПРЕМА ГРЧКОЈ И ГРЦИМА

​Ако хоћеш да упознаш један народ, упознај његове светитеље.  У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга те...

ОД ЕВИНОГ ,,НЕ" ДО МАРИЈИНОГ ,,ДА" : ТАЈНА СВЕТЕ СИНЕРГИЈЕ

Пресвета Богородица је својим смиреним пристанком — „нека ми буде по ријечи Твојој“ (Лк 1,38) — омогућила да Бог уђе у историју. Цјелокупна старозавјетна историја била је усмјерена на појаву истинског човјека, Оне која ће бити способна да смјести Несмјестивог. То је, у својој суштини, била и цијела поента одабира праоца Авраама, као и склапања Савеза са њим. Аврам је и одабран да би од њега дошла Пресвета Богородица.  ​Каснија библијска историја јеврејског народа била је у потпуности подређена „брушењу” својеврсног духовног дијаманта — човјечанства које кроз вјекове сазријева да би изнијело Личност кроз коју Бог може да се оваплоти и уђе у овај свијет. ​Овакав преокрет у историји спасења био је од суштинске важности јер Творац има апсолутно поштовање према човјековој слободној вољу. Бог не насилује људску природу; Он не проваљује у свијет као тиранин, већ куца на врата људског срца. Зато је слободан пристанак човјека био космолошки неопходан. ​У овој тајни открива се и чудесна божа...

ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ И ЧОВЈЕК НА ПРЕСТОЛУ БОЖИЈЕМ

Цјелокупна историја људског рода јесте једна грчевита и грозничава борба некадашњег цара васељене да искључиво сопственим снагама достигне Престо Божији — покушај самообожења. Човјек је кроз историју чинио све да се самозацари и прогласи богом на земљи. Познати су многи случајеви у којима су владари појединих народа носили називе „син божији“ и били сматрани боговима међу људима. И данас је много оних моћника који за себе мисле да су нека врста бога на земљи. ​Међутим, све су то пусте жеље и трагични промашаји заблудјелог људског ума. Прах многих тих некадашњих лажних и самообожених богова данас прекрива сјенка заборава. Нови самообожени богови данашњице живе и понашају се као да њих та судбина неће задесити. ​Ако ствари посматрамо кроз призму Светог писма и Светих отаца, схватићемо да је то самообожење заправо непрестано понављање исте древне грешке — оне сатанске ријечи: „Бићете као богови“ (1. Мојс. 3, 5). ​Бог је створио човјека „по своме образу и подобију“ (1. Мојс. 1, 26) и поста...

ХОЋЕШ ЛИ ДА БУДЕШ ЗДРАВ? (Јн. 5, 6)– Човјекова воља као главни покретач духовног здравља

Питање човјекове слободне воље једно је од главних питања хришћанске теологије уопште. У Св. писму читамо да је на крају стварања свега видљивог и невидљивог свијета Бог створио једно биће, које ће бити господар цијелог тог свијета и које ће га принијети у бесмртну заједницу љубави са Богом. Међутим, иако је овај свештени задатак и мисију намијенио човјеку, Он га није присилио да то и испуни. Напротив, будући да га је створио „по својој слици и прилици“ (Пост. 1, 26), Бог је човјека обдарио највећим даром, а то је слобода. Човјек је био позван да прихвати задатак који му је Бог намијенио, али исто тако имао је слободу и да га одбије. Из библијског извјештаја знамо да је човјек – нажалост – изабрао ову другу опцију. Таква (зло)употреба слободне воље човјека је увела у свијет трагедије, болести и смрти. Божански, бесмртни и огњем Божијим окупани Адам наједанпут постаде наг, болестан и смртан. Послије њега ситуација је постајала све тежа усљед умножавања гријеха. Свијет умјесто да буде...

ЦРТИЦЕ О 53. ГЛАВИ ПРОРОКА ИСАИЈЕ

Пророк Исаија живио је у осмом вијеку прије Христа. У својој 53. глави он до задивљујућих појединости описује страдање Христово – страдање Онога који ће „раном својом нас исцијелити“ и „на себе узети гријехе многих“. Ипак, Јевреји и данас чекају Месију. Каква трагедија историје и духа! Чекали су Га вијековима, читали су о Њему у Закону и Пророцима, а када је коначно дошао – нису Га препознали. Штавише, својим су Га рукама предали на распеће. Око осамсто година слушали су ријечи пророка Исаије и других боговидаца, а онда су, пред очима испуњења, остали слијепи. Имали су очи – и не видјеше; имали су уши – и не чуше. А Он је управо пред њима испунио све што је о Њему било написано. Но, не треба да журимо да судимо њима, јер и ми, данашњи хришћани, често стојимо у истом положају. И ми имамо очи и уши, али не видимо и не чујемо. Јер, очи и уши којима се Христос гледа и слуша нису тјелесне, него духовне. Тјелесне могу да виде само пролазно и спољашње; духовне продиру у тајну присуства Божије...

ХИНДУИЗАМ И ЈЕДНА ,,УНИВЕРЗАЛНА" РЕЛИГИЈА СВИЈЕТА

Хиндуизам је, због своје изразите синкретистичке природе, погодан као основа за обликовање једне „универзалне“ религије свијета. У њему се, наиме, налази простор за различита и међусобно супротстављена религијска искуства и учења: од Исуса Христа, преко Алаха и Буде, до хиндуистичких божанстава као што су Вишну, Кришна и Шива. Управо та отвореност, која на први поглед дјелује као толеранција, у суштини релативизује истину, јер различите и често неспојиве религијске тврдње ставља у исти раван. Због тога се хиндуизам може описати као једна врста „религијског босанског лонца“ – систем у којем се све мијеша, али се губи јасна граница између истине и заблуде. У том смислу, оваква религијска матрица може послужити као претеча идеје о једној свјетској религији, која би, у есхатолошкој перспективи, могла бити повезана са појавом Антихриста, о коме говори Свето Писмо као о ономе који долази под видом лажног јединства и свеопште толеранције, али без истине Христове (уп. 2. Сол. 2, 3–4). На нашим...