Бојан Чечар

За мене је Ниче био право изненађење. Учио сам о њему као о некаком хладном нихилисти и безбожнику који је тријумфално прогласио смрт Бога. Међутим, када сам се лично сусрео са његовим текстовима, пред мном се није појавио задовољни атеиста, већ очајни, трагични боготражитељ — човјек који у суморном, грађанском и псеудохришћанском амбијенту 19. вијека једноставно није могао да пронађе Живога Бога. ​Његов лудак из „Веселе науке” сасвим је у праву када виче да су његови савременици убили Бога и да су цркве постале само Његове гробнице. То није био напад на самога Творца, већ дијагноза једне дубоке духовне апостазије. Његово доба је убило Бога стерилном, рационалистичком епистемологијом и гносеологијом, као и сувом жељом да се читаво људско постојање заснује — како је то онај други лудак у Записима из подземља тачно уочио — на математичком принципу и логичком рачуну. У таквом свијету, Христос је постао само апстрактни морални концепт, а Црква институција која чува мртво слово на папиру...

Свети Григорије Палама, тумачећи библијско учење да је човјек саздан „по образу и подобију Божијем” (Пост. 1, 26), објашњава да је једино човјек створен по икони Свете Тројице. Као својеврсни микрокосмос и сабрање цјелокупне Божије творевине, човјек у својој духовној конституцији посједује три елемента: ум, разум (логос) и животворни дух. ​ Анђели , будући бестјелесни духови, посједују ум и разум, али немају животворни дух који би оживотворавао физичко тијело. ​ Животиње , као бесловесна бића, посједују само животворни дух који оживотворава њихова тијела, док су ум и разум изван њихове природе – њима у потпуности руководе инстинкти. ​ Човјек је, међутим, „мјешовити поклоник” – биће границе које у себи спаја духовно и материјално. Он посједује сва три тројична елемента, као и четврти елемент – материјално тијело. ​Због овог тројичног духовног склопа (ум, разум и животворни дух), човјек је тријадолик . Међутим, због свог тијела и соматске природе, он је предвиђен да буде и христол...

Данас се на сав глас пропагира како је главни циљ образовања „стицање вјештина (τέχνη) и способности“. Имамо промоцију релативизованог, атомизираног, субјективног, испарцелисаног и све више усмјереног образовања, чији је главни циљ да се одређена научна област што је могуће више истражи и објасни. Међутим, све се то ради науштрб поимања цјелине. Да би се могла појмити цјелина, мора се признати постојање ума. Са философског становишта, УМ је орган којим се посматра (созерцава) и сазнаје цјелина. ​Доносилац и утемељивач софистичког образовања (стицање способности и вјештина) код нас јесте Доситеј Обрадовић. И он се, као и софисти, једино уздао у људски разум. У његовим дјелима нигдје не налазимо појам ума. Доситеј је тако посијао сјеме које ће, у деценијама које су долазиле, донијети плодове атеизма, материјализма и нихилизма. До Доситеја тога није било код Срба. Ове идеје су дошле лијепо упаковане у шарену лажу звану „Доситејево просветитељство“. Он је мислио да гријех и зло потичу из н...

На моју скоро оптимистичну опаску да још увијек није касно - да има времена да се покрене нека позитивна духовна и идејна промјена, како у нашем народу тако и у читавом свијету - један изузетно паметан човјек, чије мишљење дубоко цијеним, одговорио је кратко и без оклијевања: ​„Нема. Одавно смо прешли Рубикон; назад нема. У ситуацији смо када Бог више не шаље Арханђела, него Воланда.” ​Дуго сам размишљао о ономе шта је хтио да каже, а онда ми се дубока трагичност те мисли сама отворила. Бог шаље Арханђела када људима треба донијети благу вијест, утјеху или позив на покајање. Воланда Бог не шаље - не, никада. Он га само пушта или одријешује са ланца и допушта му да дјелује онда када један народ, или читава једна цивилизација, добровољно одбаци Бога и заглиби дубоко у богоодступништво, духовно слијепило и разврат. Бог му допушта дјеловање не да би уништио човјека, већ да би оне који су се одрекли Бога, кроз судар са страшном реалношћу зла, сурово подсјетио на то да Бог постоји. ​Слично к...

Колико је само Достојевски био испред свог времена. Готово као пророк. Његова „шигаљевштина” је, у суштини, прича о златној милијарди. Срж шигаљевштине састоји се у томе да 10% одабраних влада и управља цијелим свијетом, док преосталих 90%, као некаква аморфна маса, служи тим првима. И то ће, наводно, бити једини и прави „рај на земљи”. ​Сам Шигаљев каже да је у својој теорији новог уређења свијета кренуо од неограничене слободе, а завршио у неограниченом деспотизму — дакле, у апсолутној контроли и надзору. Наравно, за оних 90% ту слободе нема. То је својеврсни „Кристални дворац” о којем Достојевски говори у „Записима из подземља”. Тај дворац је заснован на хладном математичком принципу: два плус два су четири (2 + 2 = 4). Када се тај дворац успостави, долетјеће митска птица Каган и наступиће срећа и рај за људски род. Једино што слободе неће бити. ​Мени све ово неодољиво подсјећа на савремену крилатицу коју данас често чујемо: да долази свјетско устројство у којем „нећемо имати ништа,...

Есхатологија као темељ хришћанске умјетности ​Прије него што почнемо да говоримо о овој важној теми, треба да напоменемо да есхатологија није напросто тек један посебан одјељак унутар хришћанског богословског система, већ прије његов основ и темељ, његов водећи и надахњујући принцип, или, рекли бисмо, поднебље свеукупног хришћанског мишљења. ​Хришћанство је у самој својој суштини есхатолошко, а Црква је есхатолошка заједница, будући да је она Нови Завјет, коначни и завршни, и тиме „посљедњи”. Само хришћанство је усмјерено према Царству које долази и као такво, оно је читав свој живот, мисли и дјела усмјеравало према том Царству. Све је било инспирисано ишчекивањем тога Царства. Отац Георгије Флоровски на једном мјесту каже да је хришћанска перспектива у суштини есхатолошка: „Старо прође, гле, све ново постаде” (2. Кор. 5, 17). ​Према томе, уколико желимо да сагледамо најбитније аспекте византијске иконографије, треба рећи да је есхатологија у том случају незаобилазна тема. Ипак, ин...