Постови

О ,,АТЕИСТИЧКОМ САТАНИЗАМУ"

​„Атеистички сатанизам“ је заправо концепт дивљења идеји да човјек може постати бог без Бога. Иако његови заговорници не вјерују у духовни свијет нити у постојање Сатане као личности, сама идеја побуне против вишег ауторитета за њих је фасцинантна и ослобађајућа. Међутим, у својој суштини, то је и даље она иста исконска тежња да се постане бог без Бога — односно самообожење умјесто хришћанског обожења по благодати. ​Управо ту лежи парадокс: хришћанство човјеку не ускраћује божанско достојанство, већ га позива на заједницу са Творцем, док побуна инсистира на потпуној аутономији створења од Извора живота. Библијски извјештај о кушању прародитеља у рају („бићете као богови“), једење са дрвета познања добра и зла — као покушај човјека да сам, независно од Бога, одређује шта је добро а шта зло — као и градња Вавилонске куле, само су историјски и архетипски обрасци те исте драме. На философском плану, тај концепт се претапа у прометејски бунт, ничеански идеал „натчовјека“ и радикални секулар...

УНУТРАШЊИ ПРЕОБРАЖАЈ КАО ЈЕДИНА РЕВОЛУЦИЈА

Не видим гдје појединци у православном Предању уопште налазе упориште за ангажовану теологију усмјерену на свијет и његове институције. Све што сам икада прочитао или чуо о православној теологији и духовности усмјерено је ка унутра — ка срцу и невидљивој борби. Нико од светих отаца не говори о спољашњем превирању, нити о рушењу власти и институција, какве год оне биле. Ни до дана данашњег не схватам концепт „теологије бунта”. Истински бунт је одувијек био унутрашњи, а никада спољашњи; спољашњи бунт лишен дубоког духовног преображаја није ништа друго до лицемјерје и гријех. Јер у том случају важе оне Христова ријечи: ,,А зашто видиш трн у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: Сачекај да ти извадим трн из ока твога; а ено брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трн из ока брата свога.“ (Матеј 7, 3-5) ​Да би се друштво у цјелини преобразило, неопходно је да већина спозна значај те тихе, унутр...

,,ДАЈЕМ НАДУ ЉУДИМА, ЗА СЕБЕ НЕ ОСТАВЉАМ НИШТА"

У ово вријеме свеопште ентропије духа, када је све некако непримијетно стропоштано у црнило безнађа, савремени тренутак неодољиво подсјећа на оне новозавјетне ријечи пророка Исаије које наводи Свети јеванђелист Матеј: „Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија” (Мт 4, 16). Јесте да се изнад нас надвила тама и сјенка смрти, али треба да знамо да је баш то моменат када, ако се мало потрудимо можемо угледати свјетлост велику.  ​Када кажем ентропија духа, под тим подразумијевам да ми данас - иако се то људима другачије чини - немамо толико материјалних, односно тјелесних проблема. Сити смо, одјевени и технички опремљени, али човјек данашњице страда душевно и духовно. Наш проблем је у души, односно у духу. Сам Господ Христос нас опомиње: „Дух је срчан, али је тијело слабо” (Мт 26, 41), као и: „Дух је онај који оживљава, тијело не користи ништа” (Јн 6, 63). То значи да тијело само по себи не може ништа. Оно тражи да га ње...

О АНЂЕОСКИМ СИЛАМА

            „Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење?“ (Јев. 1, 14) Наш Бог је Света Тројица — Отац, Син и Свети Дух — Један Бог у Тројици и Тројица у Јединици. Како свједоче свети оци, начин на који Бог постоји (грч. τρόπος τῆς ὑπάρξεως ) јесте управо љубав. У Светом писму читамо да је „Бог љубав“ (1. Јов. 4, 8), што значи да љубав није тек једно од Божјих својстава или дјелатности, него само биће Божје у његовом вјечном кретању и заједништву. Отац не остаје егоистично затворен у свом божанском индивидууму, него се у непрестаној, екстатичкој љубави вјечно предаје другим двијема Божанским Личностима — Сину и Духу Светоме. Исти тај динамични, љубавни покрет узајамног самопредавања чине и Син и Дух према Оцу, као и један према другом, чинећи узајамно прожимање (грч. περιχώρησις) у пуноћи божанског живота. Управо је ова преизобилна, несебична љубав постала основни разлог због кој...

КО ЈЕ ЗА МЕНЕ НИЧЕ?

За мене је Ниче био право изненађење. Учио сам о њему као о некаком хладном нихилисти и безбожнику који је тријумфално прогласио смрт Бога. Међутим, када сам се лично сусрео са његовим текстовима, пред мном се није појавио задовољни атеиста, већ очајни, трагични боготражитељ — човјек који у суморном, грађанском и псеудохришћанском амбијенту 19. вијека једноставно није могао да пронађе Живога Бога. ​Његов лудак из „Веселе науке” сасвим је у праву када виче да су његови савременици убили Бога и да су цркве постале само Његове гробнице. То није био напад на самога Творца, већ дијагноза једне дубоке духовне апостазије. Његово доба је убило Бога стерилном, рационалистичком епистемологијом и гносеологијом, као и сувом жељом да се читаво људско постојање заснује — како је то онај други лудак у Записима из подземља тачно уочио — на математичком принципу и логичком рачуну. У таквом свијету, Христос је постао само апстрактни морални концепт, а Црква институција која чува мртво слово на папиру...

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА - ТИП ИСТИНСКОГ ЧОВЈЕКА

Свети Григорије Палама, тумачећи библијско учење да је човјек саздан „по образу и подобију Божијем” (Пост. 1, 26), објашњава да је једино човјек створен по икони Свете Тројице. Као својеврсни микрокосмос и сабрање цјелокупне Божије творевине, човјек у својој духовној конституцији посједује три елемента: ум, разум (логос) и животворни дух. ​ Анђели , будући бестјелесни духови, посједују ум и разум, али немају животворни дух који би оживотворавао физичко тијело. ​ Животиње , као бесловесна бића, посједују само животворни дух који оживотворава њихова тијела, док су ум и разум изван њихове природе – њима у потпуности руководе инстинкти. ​ Човјек је, међутим, „мјешовити поклоник” – биће границе које у себи спаја духовно и материјално. Он посједује сва три тројична елемента, као и четврти елемент – материјално тијело. ​Због овог тројичног духовног склопа (ум, разум и животворни дух), човјек је тријадолик . Међутим, због свог тијела и соматске природе, он је предвиђен да буде и христол...

ПРЕОБРАЖЕЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ

Данас се на сав глас пропагира како је главни циљ образовања „стицање вјештина (τέχνη) и способности“. Имамо промоцију релативизованог, атомизираног, субјективног, испарцелисаног и све више усмјереног образовања, чији је главни циљ да се одређена научна област што је могуће више истражи и објасни. Међутим, све се то ради науштрб поимања цјелине. Да би се могла појмити цјелина, мора се признати постојање ума. Са философског становишта, УМ је орган којим се посматра (созерцава) и сазнаје цјелина. ​Доносилац и утемељивач софистичког образовања (стицање способности и вјештина) код нас јесте Доситеј Обрадовић. И он се, као и софисти, једино уздао у људски разум. У његовим дјелима нигдје не налазимо појам ума. Доситеј је тако посијао сјеме које ће, у деценијама које су долазиле, донијети плодове атеизма, материјализма и нихилизма. До Доситеја тога није било код Срба. Ове идеје су дошле лијепо упаковане у шарену лажу звану „Доситејево просветитељство“. Он је мислио да гријех и зло потичу из н...