У ПОХОДЕ СВЕТИТЕЉИМА ЕЛАДЕ И ПРЕОБРАЖАЈ МОГ СТАВА ПРЕМА ГРЦИМА

​У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга тема којом не бих желио да замарам читаоца.

​Суочавање са стварношћу у Шамбезију

​Прије доласка у саму Грчку, годину дана сам провео са Грцима у Шамбезију. Мало је рећи да сам био разочаран оним што сам тамо искусио. Да не буде забуне – смјештај, храна, студије и амбијент, све је то било на изузетном нивоу. Међутим, Грци су ме напросто излуђивали. Био сам згранут. Читао сам и слушао о Грчкој, сматрао сам да смо браћа. А онда ме је, на моје запрепашћење, дочекала разуларена гомила самоубјеђених „првака” Православне Цркве.
​С једне стране, одликовали су се неотесаношћу и примитивизмом какви се ријетко срећу и код нас, а са друге, убјеђењем да је сада ера Светог Фотија Великог и да су као народ на врхунцу славе, одакле дијеле лекције цијелом свијету. На нас, студенте из других народа (Србе, Русе, Румуне, Сиријце...), гледали су са висине и са подсмјехом. Нарочито су заједљиво изговарали ријеч Сервос (грч. Σέρβος – Србин), намјерно јој прадијаћу латински призвук ријечи servus (слуга). Тако су се и понашали.
​Све ми је то јако ишло на живце. На самом дјелу стеко сам утисак да су Грци прилично затворен народ. Они су се увијек држали одвојено од нас, као секта. Иако смо сви имали исте услове за учење како француског језика, тако и теологије, они су добрано заостајали за нама. Сјећам се да су многи међу њима, и након три мјесеца интензивног курса, знали да кажу само bonjour (што су изговарали као „бонзур”) и au revoir. Чини ми се да је та неспособност да држе корак са студентима из других народа код њих само додатно појачавала комплекс ниже вриједности. Иста слика поновила се и када су на ред дошли испити. Ми, странци, лагано смо прошли испите како код нас (православних), тако и код римокатолика (у Фрибургу) и протестаната (у Женеви), док су многи Грци попадали, и то из неколико предмета.
​Институт у Шамбезију је и основан са идејом да буде центар који ће сабирати све православне. Папагајско понављање теза о свеправославном јединству срушило се у пракси пред мојим очима: сјећам се када је једна монахиња из Бјелорусије дошла у трпезарију центра и затражила преноћиште. Ладно су је одбили. Да иронија буде већа, учинили су то испред велике фреске Гостопримство Аврамово.

​Атински парадокс

​Са тим мучним утиском стигао сам у Атину. И већ након само једног дана боравка у интернату Апостолики дијаконија, хтјели су да ме избаце. Иако ме је професор Фидас упутио на ту институцију и иако су ми претходно потврдили да је све у реду, једна Гркиња, која је тамо била задужена за смјештај, намјеравала је да ме избаци на улицу.
​Одмах сам назвао Фидаса, а он ме упутио на протосинђела Сергиоса, секретара атинског архиепископа. Примљен сам у Архиепископији прилично љубазно. Сергиос је лично назвао ту госпођу из Апостолики дијаконије и нешто јој прилично строго одбрусио на грчком. Када сам се вратио, та иста жена је улизички, као кротка овчица, обијетала око мене са жељом да ми угоди. Истог тренутка постала ми је неподношљиба. Док сам био обични страни студент без иког свог, кабадахијски би ме избацила на улицу. И тада је, ако се добро сјећам, на зиду трпезарије стајала фреска Гостопримства Аврамовог. Али сада, када су је „нарибали” из Архиепископије, скаче око мене као куче.
​Зашто мора тако да буде? Зашто не бисмо гледали сваког човјека исто? Зашто поштујемо само оне који су изнад нас, а презиремо и ниподаштавамо оне испод?
​Све ово збирно произвело је у мени неодољиву потребу да побјегнем из Грчке и да се више никада не вратим. 

​Преображај на Егини: Поклоничко путовање (мај 2026. године)

​И ево, протекло је седамнаест година од мог посљедњег боравка у Грчкој и мог додира са Грцима. С ким год да сам током тих седамнаест година разговарао, преносио сам му искључиво своја негативна искуства. У том лошем сентименту додатно ме је учврстила чињеница да су многи људи, који су такође имали прилику да упознају Грчку, дијелили готово идентичне утиске.

​А онда је, почетком 2026. године, моја супруга предложила да се придружимо групи из Саборне цркве у Бијељини, која је за мај планирала поклоничко путовање на Егину, Светом Нектарију Егинском, уз обилазак других грчких светиња. Иако осјећам огромно поштовање према Светом Нектарију, од самог старта нисам био превише загријан за пут. Међутим, схватио сам да би то било изузетно корисно за мог сина Душана, који има церебралну парализу. Било би лијепо да се поклонимо Светитељу и затражимо његов благослов. Када сам сазнао да план путовања обухвата још неколико значајних светих мјеста, манастира и цркава, мој отпор је почео да слаби. Програм је укључивао посјету гробу Светог старца Пајсија у Суротију, Цркву Светог Димитрија и Српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну, келију Светог старца Порфирија у Милесију, те Цркву Светог Јована Руса на Евији, гдје су и гроб Светог Јакова Цаликиса и мошти Светог Давида Евијског. Искрено сам се обрадовао што ћу моћи да походим сва та мјеста.

​Од старих сјећања до новог мира

​Стигли смо у Грчку и кренули у обиласке. Иако ми се у почетку накратко вратило оно старо, тмурно расположење везано за ову земљу и њене људе, како је вријеме пролазило, у души сам примијетио један сасвим нови осјећај – осјећај дубоког мира, благодати и светости.

​Нарочит утисак на мене је оставила посјета манастиру у Милесију, који је подигао Свети старац Порфирије Кавсокаливит. Прелијепа Црква Преображења Господњег сва је одисала таворским духом: бјелина храма подсјећала је на нестворену свјетлост, а чист, мирисни ваздух, тишина и мир буквално су обавијали читав простор. Ту се налази и келија у којој је боравио Свети старац Порфирије, о коме смо толико читали и слушали.

​Нема сумње да Старац и даље борави на том мјесту, иако га овим нашим физичким, овешталим очима не можемо видјети. Али га зато можемо осјетити. Довољно је само неколико пута, умом и срцем, завапити: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грјешнога!” – и Старчево присуство постаје евидентно. Он долази заједно са Именом које изговарамо, са Именом у које је он уронио цијело своје биће за вријеме овоземаљског живота – у Име Христово.

​Код Светог Пајсија: Врело бесмртне благодати

​Такође, поклонили смо се и гробном мјесту другог великог грчког старца, Светог Пајсија Светогорца. Мени се, додуше, чинило да то и није гроб, него врело – живо врело бесмртне благодати Божије, која сада из себе избацује по коју капљицу од које се исцјељују болесни. Имао сам осјећај да ће та благодат врло брзо одатле напросто експлодирати и винути се до самих небеса, до Божанског пријестола. Сигурно ће тако и бити о Другом доласку Христовом. 

​Старац је живљи од свих нас који се клањамо његовом гробу. Ми смо, заправо, још увијек ходајући мртваци. Ходајући духовни богаљи, губавци, распаљени страстима... О, Господе Исусе Христе, молитвама Светог старца Пајсија дај и нама Твоју нестворену благодат, да се и ми, попут њега, винемо у небеса, Теби у бесмртни и нестворени загрљај!

​Сусрет са Божјим Човјеком на Егини

​На Егину стижемо бродом, и ту се полако приближавамо Божјем Човјеку – Светом Нектарију Егинском. Велики архијереј Цркве Христове у Египту, који је био лажно облаћен и оклеветан од своје лажне браће, дошао је на Егину и основао овај дивни манастир. Он данас, као истинско свјетило, привлачи све нас који широм свијета сједимо у тами и сјенци смрти.

​Ту је Свети Нектарије са крајњим смирењем подносио сва зла и неправде које је ђаво, преко људи, уперивао против њега. Но, он је јуначки ратовао са демонима, а не са људима. По ријечима апостола Павла: „...јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, против власти, против господара таме овога вијека, против духовних сила пакости у поднебесју” (Еф. 6, 12) . Тако је и Свети Нектарије, попут древних аскета, изнио свој крст до краја и био примљен у Царство Божије.

​Прославио се бројним чудесима још за живота, а након пресељења у вјечност постао је познат широм православног свијета по безбројним исцјељењима од карцинома, бездјетности и других тешких болести. Сјећајући се и размишљајући о свему томе, и ми смо смирено и са покајањем у срцу пришли и цјеливали његове свете мошти. Док смо прилазили, у мислима ми је непрестано одзвањала чувена пјесма посвећена Пресветој Богородици коју је Светитељ испјевао – „Агни Партене” (Чиста Дјево Владичице...).

​Молитва за Душана

​Мој син Душан добио је и посебан благослов – да одлежи одређено вријеме у кревету у којем је некада боравио и боловао Светитељ.

​О, Свети Нектарије, као што си некада у болници, на самрти, својом старом мантијом коју су болничари пребацили преко њега, исцијелио оног одузетог човјека чије је тијело било потпуно изломљено и који је лежао на кревету поред твога – помози и исцијели мог сина Душана! Амин! 

Литургијско искуство у Светилишту

​Сутрадан – Јутрење, Света Литургија и, на крају, причешће у самом олтару у којем је некада служио Светитељ. Опет ми неки благодатни страх, језа и дрхтавица обузимају тијело од саме помисли да је за овом Часном трпезом, пред којом сада ми стојимо, некада стајао и онај коме смо дошли да се смјерно поклонимо и помоћ затражимо. Управо ту, на том светом мјесту, и он се причешћивао Оним Који је Једини Свети. Ту се причешћивао Тијелом и Крвљу Христовом. Одатле је и получио ту силну благодат која се до дана данашњег из његових моштију изобилно излива на све оне који му се моле.

​Управо на овом мјесту човјек најјасније увиђа да је Црква заправо Тијело Христово продужено кроз вијекове. Исто то Тијело, Које је побиједило ђавола и смрт, омогућило је да и тијела светитеља кроз историју побјеђују трулежност и буду најјачи свједок да смрти више нема. На Егини, код Светог Нектарија, то ми је постало сасвим јасно. Дошло ми је да из свег срца, на сав глас узвикнем оне побједоносне ријечи апостола Павла:

​„Смрти, гдје ти је жалац? Пакле, гдје ти је побједа?” (1. Кор, 15, 55)

Миомирис Евије и Камариза

​„Диван је Бог у Светима својим” (Пс. 67, 36), каже псалмопојац Давид. Вођени том истином, настављамо даље наше путешествије и одлазимо да походимо предивне светитеље евијске: Светог Јована Руса, Светог Давида Евијског и Светог Јакова Цаликиса.

​Но, на путу до ових светиња, посјетили смо и величанствену Цркву Светог Нектарија Егинског коју је у Камаризи подигао човјек за кога вјерујемо да ће и сам ускоро бити прибројан лику светих – старац Нектарије Виталис. Тамо нас дочекује предивна душа, отац Виталис, на чијем се лицу дословно огледа лик његовог светог старца (Нектарија Виталиса), али и Дух Свети који и људе и цијели тај простор увезује у једну једину тачку, чинећи све цјеловитим, чистим и светим.

​На Небу или на Земљи

​У предивној Цркви Светог Јована Руса, тог тихог и смиреног угодника Божјег, присуствовали смо Светој Литургији којом је началствовао надлежни митрополит Хризостом. Док је брујало прелијепо, небеско византијско појање, а срце упијало љепоту храма, одједном ме обузело оно исто осјећање које су доживјели изасланици руског кнеза Владимира када су у 10. вијеку боравили на Литургији у Светој Софији у Цариграду. По повратку су своме кнезу пренијели ријечи које су тада одзвањале и у мојој души:

​„Нисмо знали да ли смо на Небу или на Земљи, јер на Земљи нема такве љепоте... Знамо само да тамо Бог борави са људима.”

​Управо тако је било и нама на Евији. Грчка коју сам упознао седамнаест година раније – хаотична, бучна, оптерећена људским сујетама – потпуно је ишчезла. На њено мјесто ступила је ова друга, истинска, светитељска Грчка, која не дијели лекције свијету са висине, већ га тиховањем и молитвом приводи Христовом наручју.

Сабирање духовних дарова 

​Како се путовање примицало крају, осјећало се да је благодат Духа Светога, која је струјала и која и даље струји кроз мошти светих које обиђосмо, полако али сигурно почињала да се излива и у душе и срца нас грјешних, који им у походе и на поклоњење дођосмо чак из равне Семберије. Та се благодат, тиха и непретенциозна, могла видјети и на лицима свих нас.

​Заиста су светитељи истински проводници благодати Божије. Апостол Павле на једном мјесту у посланици римљанима записује да сва природа уздише и чека да се јаве синови Божији. И ми смо, дрхтећи са жарким ишчекивањем, прешли далеки пут како би нам се јавили управо ти синови Божији. И нема никакве сумње јавили су нам се и барем су по коју капљицу те нестворене благодати прослиједили и до наших жедних срца.

​Напосљетку, вративши се кући у Бијељину, када сам покушао да саберем и у уму сумирам утиске о свему ономе чему сам свједочио претходних дана, дошао сам до два преважна, темељна закључка:

​1. Смрти више нема.

2. ​Светитељи су једини прави људи на цијелој Земљи.

​Да то мало објасним:

1. Уснуће, а не смрт

​Живо присуство Бога у светитељима које смо походили толико је силно да те та свјетлост напросто запљусне, приморавајући те да једноставно схватиш да је ова тјелесна смрт само сан, и ништа више од тога. Свети Јован Златоусти се толико снажно залагао за то да хришћани не би требало да говоре како је неко умро, већ да је уснуо. Израз „умро је” звучи сувише дефинитивно, хладно и коначно – као крај приче. Насупрот томе, „уснуће” јасно упућује на сан из којег ћемо се, у освит вјечног дана, пробудити. И заиста, на светим мјестима која обиђосмо, ова истина престаје да буде пука теорија и постаје очигледна стварност.

​2. Лажни сјај и тихи тријумф Вјечности

​Колико се само помпе, гламура и празне галаме подиже око „битних” и „важних” људи овога свијета. Научници, политичари, спортисти, глумци, пјевачи... Шта су сви они заједно, ако не пуки поклоници духу овога свијета и вијека? На њима се испуњава она народна: „Тресла се гора, родио се миш”. Након све те пролазне буке и фуртутме, на гробним мјестима тих земаљских великана сада влада злокобна гробна тишина, иза које као да се у полутоновима разазнаје демонски кикот – тријумф лажи која је успјела да заведе и превари оне који ту леже.

​Какав задивљујући, космички контраст у односу на оно што смо видјели и искусили по светињама Грчке! Тамо нема никакве галаме, никаквог гламура, извјештачености ни обмане. Сачекала нас је само смирена једноставност и потпуно, трепетно молитвено уздање у Васкрслог Господа.

​„Њих свијет не бијаше достојан”(Јев. 11, 38), како каже апостол Павле.

​И заиста, данас се једини излаз и спасење за овај растрзани, изгубљени свијет налази управо у њима и у Њиховом Господу. Светитељи су једини прави, аутентични људи. Јер, човјек је за то и створен. Није створен да се кити пропадљивом, трулежном славом овога свијета, већ да се обуче у вјечну, нестворену славу Божију.

​И на крају, желим само да додам: сви ови сентименти које сам овдје описао представљају тек мали, скромни дјелић онога што сам понио из Грчке са овог чудесног путовања. Оно што ми је у свему најдраже и најдрагоцјеније јесте сазнање да се у мојој души, попут каквог тихог, лахорастог повјетарца, полако почело уздизати једно сасвим ново, прочишћено осјећање када је у питању Грчка и њен народ.
​Јер, и ови велики светитељи пред чијим смо моштима дрхтали – сви су они били Грци. Управо су они најбољи, најчистији синови Свете Јеладе, баш као што су у нашем роду то наши свети преци на челу са Светим Савом. То сазнање ме је дубоко понукало на размишљање о томе како се у Христу Исусу све земаљске разлике пеглају, како се свака оштрица људских неспоразума брише, а све што је пролазно бива прочишћено и продуховљено.
​Само у Њему, и искључиво кроз Њега, могуће је да истински доживимо и сусретнемо другог човјека у његовој пуноћи, без предрасуда и старих рана. У Његовом Богочовчанском Тијелу сви постајемо Удови једни другима, саборна браћа у Вјечности. У тој таворској свјетлости заиста нестаје сваки земаљски зид, испуњавајући ону величанствену тајну новозавјетног Откровења:
​„Нема више Јудејина ни Јелина (ни Србина - прим. Б. Ч.), нема роба ни слободњака, нема мушког ни женског; јер сте сви ви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28)
​И док у тишини семберске вечери пребирам ове мисли, у срцу ми се јавља нека необична, топла ведрина. Она иста Грчка која ме је некада ранила својом буком и људским слабостима, сада ми завичајно мирише на босиљак и тамјан са Егине и Евије. Обгрљен тим миром, у полугласу, лагано поново почињем да пјевушим ону дивну, сјетну мелодију традиционалне грчке пјесме „Додека евзонакија” (Дώδεка ευζωνάκια). Њен ритам ме више не подсјећа на туђину, већ на радост сусрета. Круг је коначно затворен, а душа је пронашла свој дуго тражени мир. Слава Теби Господе за све. 

​Бојан Чечар, протођакон