ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности.

У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes) Хегел каже:

„Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и тек та једнака нужност сачињава живот цјелине.“

Хегелова дијалектика функционише по сљедећем обрасцу:

1. Теза – почетна идеја или стање.

2. Антитеза – негирање тезе, супротна идеја.

3. Синтеза – превазилажење и уједињење тезе и антитезе у виши облик.

Примјер:

Теза: биће

Антитеза: ништа

Синтеза: постајање (јер настајање укључује и биће и ништавило)

На тај начин Хегел покушава објаснити цјелокупну стварност и све аспекте живота. Његова философија добија огроман утицај у 19. вијеку. Данашњем човјеку је тешко објаснити какав је Хегел имао углед у тадашњој Европи. Најбоље би се могао упоредити са каквом данашњом холивудском суперзвјездом. На његовим предавањима је понекад присуствовало и до шесто људи. Један од његових најзначајнијих слушалаца биће и Карл Маркс, који ће касније – по сопственом свједочењу – „свог учитеља поставити на ноге“, трансформишући Хегелову дијалектику у свој дијалектички материјализам.

Тако Европа и свијет почињу све више да се пасионирају питањем непрестаног „напретка“ и „прогреса“. Та мисао и данас доминира – она је постала савремена „теза“, која се с готово религиозним пијететом изговара попут мантре. Но, она је дубоко нехришћанска и суштински антиљудска. Није ни чудо што је Византија намјерно кочила неконтролисани прогрес. Јер прогрес, умјесто да створи „рај на земљи“, пријети да уништи и људе и саму земљу.

Ипак, вратити се у прошлост није могуће. Не можемо очекивати да поново успоставимо стање какво је некада постојало у Византији или средњовјековној Србији. Хегеловски речено, мисао је већ одавно прошла тај ниво развоја и у синтези створила нешто друго. Оно што нам је данас неопходно јесте – нова антитеза.

Потребна нам је исихастичка антитеза: одговор који, умјесто да прославља необуздани прогрес, уздиже светога човјека – обоженог, просвијетљеног, окупаног нествореном благодаћу Божијом. Само у судару постојеће тезе о незајажљивом технолошком напретку, с једне стране, и исихастичке антитезе са светим човјеком у средишту, с друге стране, може настати нова синтеза – нешто што би могло спасити свијет.

У сличну идеју вјеровали су и руски философи 19. вијека – тзв. славјанофили. На примјер, Иван Киријевски (1806-1856), који је у Њемачкој слушао предавања Шелинга и самог Хегела, након повратка у Русију оженио је Наталију Петровну Абрењеву, побожну жену која је редовно похађала богослужења. Њен утицај био је пресудан за његово окретање вјери. Управо он ће доћи на идеју да се тековине западне мисли могу испунити православним садржајем.

Осим Киријевског, ту су и други мислиоци: Алексеј Хомјаков, Јуриј Аскаков, Николај Данилевски и многи други. Познато је да је сличне идеје заступао и Достојевски – он је вјеровао да је спасење свијета у „руској идеји“, дубоко повезаној с православљем.

Додуше, ти велики умови нису у своје вријеме довољно знали о исихазму. Ми данас, с друге стране, имамо ту привилегију. Имамо преведена дјела Светог Григорија Паламе, доступну предају Светих Отаца и живо искуство Цркве. Имамо могућност да се не зауставимо само на критици прогреса, већ да понудимо истинску алтернативу – исихастички преображај човјека и друштва.