Бојан Чечар

,,Америка ће бити света." - Свети старац Пајсије Светогорац Свједоци смо фасцинантних дешавања на Западу: све већи број Американаца, махом младих људи испод 40 година, прелази у Православље. Овај талас трагања за пуноћом вјере и Светим Оцима покреће тиху револуцију унутар савременог друштва. Да ово није само субјективни утисак, потврђују и званични подаци америчких социолога религије. Према свеобухватним истраживањима Скупштине канонских православних епископа САД (Assembly of Canonical Orthodox Bishops of North and Central America), док западно хришћанство биљежи забрињавајући пад, православне парохије широм Америке налазе се у константном порасту. У појединим заједницама број вјерника је порастао и до 30%, а удио обраћеника — људи који нису породично, традицијски или етнички везани за Православље — у многим живим парохијама данас износи невјероватних 60% до 70%. Међутим, у појединим случајевима ове бројке иду још даље, потирући све досадашње социолошке пројекције. Тако је от...

Бог нас љуби неизмјерно, али Он исто тако неизмјерно поштује и нашу слободну вољу. Христос јесте спасао нашу људску природу и вазнео је, посадивши је са десне стране Оца – испуњавајући ријечи Светог писма: „А Господ, пошто им изговори ово, вазнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк. 16, 19). Међутим, Он неће нашу личност на силу угурати у Рај. Како стоји записано у Откривењу: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему...“ (Отк. 3, 20). Овај стих јасно свједочи да Спаситељ не проваљује у простор наше личности, већ чека наш слободан пристанак. ​Христос је испунио наш задатак – урадио је све. Од нас се, с друге стране, тражи минимум. Тај минимум се састоји у томе да, колико до нас стоји, своју слободну вољу саобразимо вољи Божијој, сјећајући се опомене: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21). То се у пракси остварује кроз благодатно-подвижнички жив...

​Ако хоћеш да упознаш један народ, упознај његове светитеље.  У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга те...

Пресвета Богородица је својим смиреним пристанком — „нека ми буде по ријечи Твојој“ (Лк 1,38) — омогућила да Бог уђе у историју. Цјелокупна старозавјетна историја била је усмјерена на појаву истинског човјека, Оне која ће бити способна да смјести Несмјестивог. То је, у својој суштини, била и цијела поента одабира праоца Авраама, као и склапања Савеза са њим. Аврам је и одабран да би од њега дошла Пресвета Богородица.  ​Каснија библијска историја јеврејског народа била је у потпуности подређена „брушењу” својеврсног духовног дијаманта — човјечанства које кроз вјекове сазријева да би изнијело Личност кроз коју Бог може да се оваплоти и уђе у овај свијет. ​Овакав преокрет у историји спасења био је од суштинске важности јер Творац има апсолутно поштовање према човјековој слободној вољу. Бог не насилује људску природу; Он не проваљује у свијет као тиранин, већ куца на врата људског срца. Зато је слободан пристанак човјека био космолошки неопходан. ​У овој тајни открива се и чудесна божа...

Цјелокупна историја људског рода јесте једна грчевита и грозничава борба некадашњег цара васељене да искључиво сопственим снагама достигне Престо Божији — покушај самообожења. Човјек је кроз историју чинио све да се самозацари и прогласи богом на земљи. Познати су многи случајеви у којима су владари појединих народа носили називе „син божији“ и били сматрани боговима међу људима. И данас је много оних моћника који за себе мисле да су нека врста бога на земљи. ​Међутим, све су то пусте жеље и трагични промашаји заблудјелог људског ума. Прах многих тих некадашњих лажних и самообожених богова данас прекрива сјенка заборава. Нови самообожени богови данашњице живе и понашају се као да њих та судбина неће задесити. ​Ако ствари посматрамо кроз призму Светог писма и Светих отаца, схватићемо да је то самообожење заправо непрестано понављање исте древне грешке — оне сатанске ријечи: „Бићете као богови“ (1. Мојс. 3, 5). ​Бог је створио човјека „по своме образу и подобију“ (1. Мојс. 1, 26) и поста...

Питање човјекове слободне воље једно је од главних питања хришћанске теологије уопште. У Св. писму читамо да је на крају стварања свега видљивог и невидљивог свијета Бог створио једно биће, које ће бити господар цијелог тог свијета и које ће га принијети у бесмртну заједницу љубави са Богом. Међутим, иако је овај свештени задатак и мисију намијенио човјеку, Он га није присилио да то и испуни. Напротив, будући да га је створио „по својој слици и прилици“ (Пост. 1, 26), Бог је човјека обдарио највећим даром, а то је слобода. Човјек је био позван да прихвати задатак који му је Бог намијенио, али исто тако имао је слободу и да га одбије. Из библијског извјештаја знамо да је човјек – нажалост – изабрао ову другу опцију. Таква (зло)употреба слободне воље човјека је увела у свијет трагедије, болести и смрти. Божански, бесмртни и огњем Божијим окупани Адам наједанпут постаде наг, болестан и смртан. Послије њега ситуација је постајала све тежа усљед умножавања гријеха. Свијет умјесто да буде...