ХОЋЕШ ЛИ ДА БУДЕШ ЗДРАВ? (Јн. 5, 6)– Човјекова воља као главни покретач духовног здравља
Питање човјекове слободне воље једно је од главних питања хришћанске теологије уопште. У Св. писму читамо да је на крају стварања свега видљивог и невидљивог свијета Бог створио једно биће, које ће бити господар цијелог тог свијета и које ће га принијети у бесмртну заједницу љубави са Богом. Међутим, иако је овај свештени задатак и мисију намијенио човјеку, Он га није присилио да то и испуни. Напротив, будући да га је створио „по својој слици и прилици“ (Пост. 1, 26), Бог је човјека обдарио највећим даром, а то је слобода. Човјек је био позван да прихвати задатак који му је Бог намијенио, али исто тако имао је слободу и да га одбије. Из библијског извјештаја знамо да је човјек – нажалост – изабрао ову другу опцију. Таква (зло)употреба слободне воље човјека је увела у свијет трагедије, болести и смрти. Божански, бесмртни и огњем Божијим окупани Адам наједанпут постаде наг, болестан и смртан. Послије њега ситуација је постајала све тежа усљед умножавања гријеха. Свијет умјесто да буде величанствено мјесто човјековог царевања, господарења и бесмртности постао је мучна тамница робовања гријесима, страстима и болестима. Чак и сама човјекова слободна воља се извитоперила[1] – постала је „неслободна“ и „безвољна“. То је оно када Св. апостол Павле каже: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што ХОЋУ, него што мрзим - то чиним... Јер знам да добро не живи у мени, то јест у тијелу мојему; јер ХТЈЕТИ имам у себи, али УЧИНИТИ добро не налазим. Јер добро што ХОЋУ не чиним, него зло, што НЕЋУ оно чиним (Рим. 8, 15-19). И то све због преступа животворне Божије заповијести и Божијег закона. У поштивању Божијих заповијести налази се не само бесмртност и вјечни живот, већ и тјелесно здравље. Сине мој, слушај ријечи моје, пригни уво своје бесједи мојој (ЗАКОН БОЖИЈИ - прим. Б. Ч.). Да ти не одлазе из очију, чувај их усред срца својега. Јер су ЗДРАВЉЕ СВЕМУ ТИЈЕЛУ твоме (Прич. 4, 20-22) – каже премудри Соломон. У држању и поштивању Божије заповијести налазила се и истинска човјекова слобода. Да је човјек остао вјеран Богу, све више би узрастао и духовно јачао, те би тако све више личио на Бога, а тиме би био и све слободнији и слободнији.
Да бисмо схватили како све ово функционише, призваћемо себи у помоћ чувену јеванђеоску причу О раслабљеном човјеку који је 38 година лежао непокретан у Бањи Витезди и кога је Христос на чудесан начин исцијелио. Прича нам казује како је Христос једном дошао у Јерусалим, јер тада бјеше неки јеврејски празник. Јеванђелиста не даје прецизан податак о коме је празнику ријеч. Уосталом, то толико овдје није ни битно. Битно је оно што ће се потом догодити. Христос одлази до чувене јерусалимске Бање Витезде са пет тријемова, која се налазила код Овчијих врата. Та врата су имала такво име зато што су се кроз њих протјеривале овце припремљене за жртву. Такође, те жртвене овце су у тој истој бањи прали. Писац даље казује да је бања имала пет тријемова и да је ту лежало мноштво болесника - слијепих, хромих, сувих, који су чекали да се вода заталаса (Јн. 5, 3). Но, ова бања је била посебна у односу на све остале бање[2]. Наиме, у њу је с времена на вријеме силазио анђео Господњи и заталасавао воду и ко би први дошао до ње био је здрав ма од које болести да је патио (Јн. 5, 4). И ту се управо налазио болесник који је 38 година боловао од страшне болести – био је непокретан. Страшна је и сама помисао на то у каквом се духовном и психичком стању налазио тај човјек. О тјелесном не треба ни трошити ријечи, све је већ речено. Претешко је бити болестан и 38 дана, а камоли 38 година. Замислите само 38 година безнађа и патње. Да ситуација буде болнија и тежа, овај човјек био је потпуно сам – није имао никог свог. Једино његово друштво било је небројено мноштво паћеника и болесника који су очајнички чекали спасоносно таласање воде. А када би се то десило, онда би сви „јурнули“ према базену са водом. Али, авај! Само онај који би први дошао до воде оздравио би. Сви остали морали су да чекају други прилику. Ови други су се можда могли поуздати на неког од своје родбине и пријатеља, али овај мученик није имао никога, није имао човјека. Међутим, иако му је било много тешко, иако је сигурно цијелог свог живота роптао и приговарао Богу због стања у којем се налазио, овај човјек је показивао невјероватну вољу да оздрави. Никако се није мирио са својом болешћу. Вјеровао је, пузио је као црв до базена и надао се чуду. И баш због тога удостојио се највеће благодати од свих болесника који су ту лежали. Наиме, једнога дана пред њега је стао Лично Онај Који је и слао оног анђела који је заталасавао воду. Свети владика Николај Велимировић каже да је Христос тада дошао у Јерусалим искључиво ради овог човјека, а не због јеврејског празника. Као Свезнајући Бог знао је да у тој и тој бањи постоји човјек који има невјероватно вољу за здравље. Он не долази ради осталих болесника који су ту били неки краће неки дуже. Он долази ради овог мученика. И поставља му питање: ХОЋЕШ ЛИ ДА БУДЕШ ЗДРАВ? (Јн. 5, 6) Можда ће се некоме ово Христово питање учинити чудним, па чак и излишним. Јер како је могуће да такав један болесник не жели оздрављење. Међутим, као што ћемо видјети послије, ово се питање односило на цјелокупну измјену живота у складу са Божијим заповијестима. Занимљив је, пак, одговор који овај човјек даје на постављено питање: Господе, човјека немам да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем сиђе други прије мене (Јн. 5, 7). Немам човјека! Према мом скромном мишљењу, ово је једна од најпотреснијих реченица Св. писма. Па баш у то вријеме – због празника јудејског - Јерусалим је врвио од људи[3]. Врвио је од људи, али нидје није било човјека. Није било ниједног да погледа на овог несрећника. И сада – гле чуда – пред њим наједанпут стоји Човјек и то какав Човјек – Богочовјек. Јер човјек једино може и бити човјек ако је Богочовјек. У супротном, он је само прах земаљски (Пост. 2, 7) у који ће се вратити, јер је од њега и створен. Без Бога човјек је ништа. Са Богом он је и више од човјека, он је Богочовјек. И управо БогоЧовјек је тај који заповиједа овом белеснику: Устани, узми одар свој и ходи! (Јн. 5, 8) Он му није помогао како је овај очекивао. Он је можда мислио да му се Христос нуди, да га брзо пренесе до базена када се вода заталаса. Међутим, то није било тако. Христос му каже да устане и да хода. И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. (Јн. 5, 9) Пред њим се сада налазио не само неки анђео, већ Сам Извор здравља и вјечног спасеља рода људског – Христос Господ. На само једну Његову ријеч човјек који је лежао раслабљен и одузет сада са лакоћом хода као да је то радио читавог свог живота. Треба само замислити његове суве ноге, које су усљед неактивности готово закржљале. Познато је из медицине да кости захтијевају напор да би се могао апсорбовати калцијум. Међутим, овај човјек никада није ходао. Такође, зна се да је потребно вријеме да онај ко није дуго ходао да му треба времена да поново центри за равнотежу врате своју нормалну функцију. С друге стране, у Св. писму не пише да је овај наш болесник имао некакву дугачку физикалну терапију. Он је није имао уопште. Али, имао је нешто много боље од тога. Имао је Ријеч Христову која га је излијечила. Наједанпут, у трен ока, овом човјеку ноге су биле апсолутно здраве и јаке, а центри за равнотежу успоставили су свој нормалан рад. Треба покушати замислити шта се дешавало у срцу и души овог човјека. Као Јеврејин он је вјероватно знао за пророчанства која говоре о обећаном Месији. Међутим, тешко да је могао помислити да ће он икада погледати на њега. Можда је мислио, као и велика већина Јевреја тога времена, да ће доћи некакав светотовни избавитељ јеврејског народа од римског ропства. Такав један Месија њему није ни требао, јер шта се то њега тицало. Он нити би могао да иде за њим, нити да га слиједи у битку, нити да на било који други начин осјети благодети таквог Месије. Његово главно бојно поље и даље би било растојање које да треба да пређе од мјеста на коме је лежао до базена у тренутку када анђео заталаса воду. А сад, док осјећа како крв снажно струји кроз негова кољена, поткољенице и стопала и како ове дијелове свога тијела први пут осјећа у животу, увиђа да је обећани Месија Неко Ко је много виши од обичном свјетовног вође, за кога су му његови вјерски поглавари проповиједали да ће доћи. У том моменту знао је да пред њим стоји Христос, Извор здравља и вјечног живота. Христос му након тога каже: Ето постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди. (Јн. 5, 14) Ова реченица објашњава оно питање хоћеш ли да будеш здрав? (Јн. 5, 6). Нормално је да је Христос знао да овај очајнички жели да оздрави. У супротном, не би толике године упорно проводио у ишчекивању спасоносног заталасавања воде. Христос као да каже: Ево, ја сам Здравље, ја Који пред тобом стојим. Ја куцам на вратима срца твога. (Откр. 3, 20) Да ли желиш да будеш здрав? Ако желиш, мораћеш се промијенити из коријена. Мораћеш одбацити свој пређашњи грешни и порочни живот и у потпуности се окренути Богу и испуњавању Његових заповијести. У њима је здравље и спасење. У супротном, још горе ће ти бити, тј. отићи ћеш у пакао.
Када говоримо о том духовном заокрету у човјеку, морамо истаћи да се он прије свега одвија у домену човјекове слободне воље. Господ нас све позива да потврдно одговоримо на његово питање (ДА ХОЋУ ДА БУДЕМ ЗДРАВ) и да тако постанемо духовно здрави и истински слободни. Од духовног здравља све креће. Господ каже: Дух је срчан, али је тијело слабо (Мт. 26, 41). Да би се у нама Дух Божији распламсао, неопходно је да се покренемо са мртве тачке. То ћемо урадити тако што ћемо се почети молити Богу, ићи у цркву, на Св. литургију, причешћивати се, постити и тако што ћемо се ревносно држати Његових заповијести. На тај начин у себи ћемо распламсати и покренути дух и вољу и окренути је према Христу. Наравно да то није ни мало лако. Међутим, потребно је да будемо упорни и храбри. Апостол Павле храбри Коринћане и каже: Зато, браћо моја мила, будите чврсти, непоколебљиви, напредујте непрестано у дијелу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу (1. Кор. 15, 58). Или на другом мјесту када каже: Будите, стојте и вјери, мушки се држите, снажите се. (1. Кор. 16, 13). У духовном животу воља је пресудан фактор. Иако је можда у почетку немамао, али је подвигом и духовном вјежбом – уз помоћ Божију – можемо јачати и снажити.
Изљечење одузетог човјека десило се у суботу. Одмах након изљечења Христос улази у расправу са фарисејима и књижевницима. Они су га теретили да је овим дјелом прекршио заповијест која је стриктно одређивала да нико од Јевреја тога дана не смије радити, па чак ни лијечити. Умјесто да се обрадују и да заблагодаре Богу на овом величанственом чуду, они цјепидлаче и траже „длаку у јајету“. Њихово срце је било делеко од Христа. Зато им Христос и каже: Истражујете писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о мени. И НЕЋЕТЕ да дођете к мени да имате живот (Јн. 5, 39-49). Њима је био пречи њихов идол звани „субота“ од Онога Који је Извор вјечног живота и Који је сам Творац те исте суботе. Читајући свештене књиге они су тамо прочитали да шест дана треба радити и тада завршити све своје послове, а седми, тј. СУБОТА је одмор Господу Богу нашем. Међутим, они као да нису прочитали да у првобитном рајском стању наши прародитељи Адам и Ева нису знали за умор. Били су непрестано одморни. Тек након преступања животворне Божије заповијести и протјеривања из блаженог раја Адам и Ева су осјетили тежину умора. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско. Са знојем лица својега јешћеш хљеб докле се не вратиш у земљу од које си узет, и у прах ћеш се вртатити (Пост. 3, 18-19). Док је био у рају, тј. у близини Бога Живога, Адам се није умарао, разболијевао и умирао. Тек након погрешне употребе своје слободне воље и удаљавања од Бога он долази у позицију гдје бива изложен свим горе наведеним недаћама. А сада, пред несрећним фарисејима и књижевницима стоји управо онај који је наше прародитеље и прогнао из раја. Његова близина и Његово присуство поново чине све безгрешним, здравим и бесмртним. Пред њима се манифестовало право правцато чудо. Онај који је 38 година лежао раслабљен и непокретан сада стоји снажан и стабилан. А они не желе да повјерују и да се и они спасу.
Биће да су у тежој ситуацији налазе они који су духовно и вољом раслабљени од оних који су раслабљени тијелом. За ове друге и има наде и они хрле ка Господу. Међутим, за оне прве Христос је рекао: Јерусалиме, Јерусалиме који убијаш пророке и засипаш камењем послате к теби, колико хтједох да саберем чеда твоја као кокош пилиће своје под крила, и не хтједосте (Лк. 13, 34). Свако од нас један је мали Јерусалим. Наше срце је храм у центру тог града. Господ непрестано стоји пред њим и позива нас да се сакупимо око Њега. Ако не отворимо срце своје и не примимо Господа и Њега, онда за нас неће бити никаквог изговора. Господ је небројено пута интервенисао у нашем жвиоту. Колико смо чак и били у потпуности свјесни да нас је Господ посјетио милошћу својом. И колико смо само пута послије тога Господу окренули леђа, наново се окрећући грешном и порочном животу. Онда ни мало не треба да нас чуди ако смо болесни и раслабљени. Пророк Исаија каже: Гле, није рука Господња окраћала да не може спасити, нити је отежало уво његово да не може чути. Него безакоња ваша раставише вас с Богом вашим и гријеси ваши заклонише лице Његово од вас, да не чује (Ис. 59, 1-2). Када год чинимо гријех, ми и своју вољу ослабљујемо и уништавамо. Гријеси и безакоња су духовни паразити. Населе се у нас и почињу да нам исисавају све духовне капацитете и потенцијале[4]. Ако ли нам буде лијено и мрско, па барем не запузимо – као овај раслабљени – онда ће за нас да важе ријечи пророка Исаије који каже на другом мјесту: Излазиће и гледаће мртва тјелеса оних људи који се одметнуше од мене, јер црв њихов неће умријети и огањ њихов неће се угасити и биће гад сваком тијелу (Ис. 66, 24).
Тргнимо се док још имам времена. Пригрлимо своју вјеру свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом. Пригрлимо Христа и рецимо му већ сада цијелим бићем својим: Да, Господе, желим да будем здрав, желим да живим вјечно. Помози мојој раслабљеној вољи да оздрави. Учрсти ноге моје духовне воље, учврсти и оснажи. Амин!
Бојан Чечар, протођакон
текст писан 2017. године
[1] Немесије Емески објашњава и каже да је човјек након пада, злоупотребљавајући своје природне силе и потенцијале, учинио да му (кроз навику) страсти постану друга пророда. Он каже: Сила одабирања је једна иста и за супротна дејства. Наиме, једна иста сила је и за лаж и за говорење истине; једна иста сила је и за разборитост (целомудреност) и за раскалашност. Међутим, нипошто не постоји једна иста НАВИКА за супротна дејства, односно и за то да будемо раскалашни и да живимо умерено или, пак, за лаж и за говорење истине. Немесије Емески у зборнику текстова Господе, ко је човек. Православна антропологија и тајна личности, ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, Београд, 2003, стр. 192.
[2] У Јерусалиму се налазила и друга чувена Силоамска бања.
[3] То је – као код нас када се на Велики петак у наш град сјати мноштво свијета са свих страна. Ту смо ми који ужурбано купујемо све што нам треба, а и што нам не треба, и то све да би дочекали празнике „како треба“. Ту су наши људи који живе и раде у иностранству, а који за празнике уграбе мало времена па дођу овамо да са својом родбином проведу празнике. И онда идемо једни преко других, не видећи једни друге, готово газећи једни друге. А можда смо управо баш тога дана и у тој хаотичној журби прошли поред хиљаде болесних, гладних или жедних, а да их нисмо као ЧОВЈЕК ни погледали.
[4] Слично као у филму „Matrix“. Машине су на крају завладале свијетом и користе људе као изворе одакле се саме напајају.
Коментари
Постави коментар