КО ЈЕ ЗА МЕНЕ НИЧЕ?
За мене је Ниче био право изненађење. Учио сам о њему као о некаком хладном нихилисти и безбожнику који је тријумфално прогласио смрт Бога. Међутим, када сам се лично сусрео са његовим текстовима, пред мном се није појавио задовољни атеиста, већ очајни, трагични боготражитељ — човјек који у суморном, грађанском и псеудохришћанском амбијенту 19. вијека једноставно није могао да пронађе Живога Бога. Његов лудак из „Веселе науке” сасвим је у праву када виче да су његови савременици убили Бога и да су цркве постале само Његове гробнице. То није био напад на самога Творца, већ дијагноза једне дубоке духовне апостазије. Његово доба је убило Бога стерилном, рационалистичком епистемологијом и гносеологијом, као и сувом жељом да се читаво људско постојање заснује — како је то онај други лудак у Записима из подземља тачно уочио — на математичком принципу и логичком рачуну. У таквом свијету, Христос је постао само апстрактни морални концепт, а Црква институција која чува мртво слово на папиру...