Бојан Чечар

Есхатологија као темељ хришћанске умјетности ​Прије него што почнемо да говоримо о овој важној теми, треба да напоменемо да есхатологија није напросто тек један посебан одјељак унутар хришћанског богословског система, већ прије његов основ и темељ, његов водећи и надахњујући принцип, или, рекли бисмо, поднебље свеукупног хришћанског мишљења. ​Хришћанство је у самој својој суштини есхатолошко, а Црква је есхатолошка заједница, будући да је она Нови Завјет, коначни и завршни, и тиме „посљедњи”. Само хришћанство је усмјерено према Царству које долази и као такво, оно је читав свој живот, мисли и дјела усмјеравало према том Царству. Све је било инспирисано ишчекивањем тога Царства. Отац Георгије Флоровски на једном мјесту каже да је хришћанска перспектива у суштини есхатолошка: „Старо прође, гле, све ново постаде” (2. Кор. 5, 17). ​Према томе, уколико желимо да сагледамо најбитније аспекте византијске иконографије, треба рећи да је есхатологија у том случају незаобилазна тема. Ипак, ин...

Међу Србима данас постаје све популарније, готово помодно, да се пљуне на Русију. То више није само обичај оних који су одувијек били задојени заједљивим антиправославним и антируским духом; данас тај отров затичемо и међу онима који су до јуче важили за патриоте, који су се заклињали у заједничку историју и чежњиво гледали пут Истока.  ​Та изненадна промјена шињела правда се небулозним, плиткоумним причама које заударају на политикантску пијацу. Говоре нам како нас Русија кроз историју „никада није истински подржавала”, пребројавајући војне контингенте и дипломатске ноте као кусур на бувљаку. Савјетују нас, са оним карактеристичним паланачким цинизмом, да коначно будемо „прагматични”, да гледамо своје ускогруде, овоземаљске интересе и да се приклонимо сили која тренутно диктира правила игре. Додају томе и баналне констатације како обичне Русе „баш брига за Србе”, те како Кремљом и даље управљају нелегитимисани комунистички духови прошлости. Све су то изговори за духовни замор и ка...

„ И биће знаци на сунцу и мјесецу и звијездама; а на земљи туга народа у недоумици од хуке морске и валова.“   (Лк. 21, 25) Ових дана се у медијима, и то са прилично бомбастичним насловима, најављује нови филм Стивена Спилберга -  Disclosure Day (,,Дан разоткривања"). Свјетска премијера филма била је управо ових дана, тачније 02. јуна, а главну улогу тумачи позната енглеска глумица Емили Блант. Иако сам одавно престао да пратим остварења холивудске филмске индустрије због апсолутне доминације woke агенде, овај ми је наслов ипак привукао пажњу. Друштвене мреже, телевизија и радио преплављени су коментарима о томе како ће нови Спилбергов филм „уздрмати вјеру хришћана”. ​Према ријечима самог Спилберга, његов најновији научнофантастични пројекат покренуће озбиљна теолошка и духовна питања, нарочито у оквиру хришћанског свјетоназора. Филм се бави фикционалним разоткривањем строго чуване владине тајне о постојању ванземаљског живота, истражујући дубоке друштвене и духовне по...

​Са великом тугом и душевним болом, проживљавајући изузетно тешко стање у којем се наш народ налази већ дуже вријеме, дошао сам до закључка да смо, када је ријеч о историјском трајању, стигли до трагичне тачке са које више нема повратка. Рубикон је пређен и сад нам преостаје само да посматрамо посљедњи ход српског народа до његовог коначног нестанка. ​Никада нисам сумњао у есхатолошку перспективу нашег народа. Она је и више него свијетла, овјенчана нашим најбољим синовима: бројним светитељима, мученицима и исповједницима. То је она Небеска Србија која тако јако иде на живце тзв. прогресивној, проевропској и културној Србији – оној која би више вољела да се једном за свагда раскрсти са Небом и да се, зарад бољег сутра, окренемо искључиво овоземаљским питањима. ​Међутим, посумњао сам у историјску перспективу нашег народа, за чију је тешку и готово безизлазну ситуацију највише одговорна управо ова „овоземаљска Србија”. Та овоземаљска Србија настаје на Доситејевом одбацивању Светог Саве. У...