ПРЕСВЕТА БОГОМАЈКА МЕЂУ НАМА И ВАПАЈ СВЕТОГ САВЕ

​Са великом тугом и душевним болом, проживљавајући изузетно тешко стање у којем се наш народ налази већ дуже вријеме, дошао сам до закључка да смо, када је ријеч о историјском трајању, стигли до трагичне тачке са које више нема повратка. Рубикон је пређен и сад нам преостаје само да посматрамо посљедњи ход српског народа до његовог коначног нестанка.

​Никада нисам сумњао у есхатолошку перспективу нашег народа. Она је и више него свијетла, овјенчана нашим најбољим синовима: бројним светитељима, мученицима и исповједницима. То је она Небеска Србија која тако јако иде на живце тзв. прогресивној, проевропској и културној Србији – оној која би више вољела да се једном за свагда раскрсти са Небом и да се, зарад бољег сутра, окренемо искључиво овоземаљским питањима.

​Међутим, посумњао сам у историјску перспективу нашег народа, за чију је тешку и готово безизлазну ситуацију највише одговорна управо ова „овоземаљска Србија”. Та овоземаљска Србија настаје на Доситејевом одбацивању Светог Саве. Уздањем искључиво у савјете „здравог” људског разума и тековине Француске револуције, наша интелигенција је – од Доситеја па наовамо – посијала сјеме које ће довести и до прихватања богоборне комунистичке идеологије.

​Период титолатрије духовно је осакатио српски народ у тој мјери да је опоравак готово немогућ. Најопаснија појава коју је са собом донијела титолатрија јесте материјалистички поглед на свијет. Тај поглед се састоји у сљедећем: постоји само материјални и чулима доступни свијет, док су духовни свијет и религија „опијум за народ”. И што је најгоре, све је то представљано као наука, и то она врхунска. По тој „науци”, човјек је настао од мајмуна – и као мајмуна га треба и третирати. Деценије испирања мозга младим нараштајима у комунистичким школама и на универзитетима донијеле су свој горак плод. 

Стасале су цијеле генерације људи који нису кадри ништа ново, прокреативно и оригинално да створе. Они су у стању само да изнова понављају старе умртвљујуће материјалистичке мантре. Да би се, пак, истински стварало и надахњивало, неопходно је посједовати духовну вертикалу. Потребан је Бог и потребан је Свети Сава, којих су се претходне генерације одрекле. Али нису Бог и Свети Сава довољни само код појединаца; Они су потребни код већине. И то не само номинално, него практично и истински – животно. Потребан је истински духовни преображај живота великог броја људи да би се ствари помјериле са мртве тачке.

​Колико год да смо се ми као свештеници, монаси и православни интелектуалци трудили да у задње три-четири деценије покренемо ствари, помаци су били прилично слаби. Један дио народа јесте се окренуо Богу и Цркви, али је и даље велика већина тонула у тами и сјенци смрти. Непрегледно море коцкарница, разврат на сваком кораку, непоштење, отворена богохула, свеопшта друштвена шизофренија, мржња и гнијев једних на друге... само су неки од симптома те српске долине плача.

Због свега овога сам, посматрајући ствари из чисто свјетовне и историјске перспективе, дошао до песимистичног закључка да нам спаса више нема. Анализирајући друштвене токове, нисам видио више ништа што би нас могло задржати на ивици понора и помоћи нам да не скренемо у дефинитивну пропаст. Историјска хоризонтала нам је нудила само мрак. Све је дјеловало изгубљено, док се нисам сјетио Светог владике Николаја Велимировића, који у својој епској и пророчкој пјесми „Небеска Литургија“, још прије читавог вијека, до детаља описује ово наше савремено богоодступништво.

​У тим визионарским стиховима, Владика сагледава све духовне бездане у које ће наш народ свјесно упадати, губећи свој хришћански и светосавски идентитет. И управо онда када читалац занијеми пред тешким, оптужујућим стиховима: „Ал’ се Срби Живог Бога не сјетише, нити Бога нити својијех гријеха...“, догађа се преокрет који надилази законе људске логике. Свети Сава, чије је лице постало блиједо од ужаса гледајући српске духовне и тјелесне баханалије и самопорицање, наједанпут пада на кољена пред Престолом Свевишњег. Он прекида праведни гњев Божији својим вапајем: „Доста, Боже, поштеди остатак!“ Тај молитвени крик и вапај првог српског просвјетитеља био је и остао брана између нашег гријеха и наше коначне пропасти.

​Да ти стихови нису само пусто слово на папиру, већ жива реалност којој присуствујемо, доказује велико чудо које се ових дана збива у Храму Светог Саве у Београду. Оно што се тамо дешава потпуно је немогуће рационално објаснити позитивистичким методама модерног свијета. Одговор се не налази у социологији нити у психологији маса; он лежи изван ове наше чулне стварности. Он долази из вјечних духовних пространстава, директно од Престола Божијег, као одговор на Савин вапај за „остатак“.

​Ми Срби, који патимо од хроничне неслоге и који бисмо се, водећи се сујетом, почели свађати и расправљати стојећи у најобичнијем реду од десет метара испред неке свјетовне шалтерске службе, сада у километарским, непрегледним колонама тихо корачамо са непрекидном молитвом у умовима и срцима. У највећем миру, достојанству и дубокој побожности, сатима чекамо како бисмо се поклонили Појасу Пресвете Богородице. Та метаморфоза српског бића унутар и испред Храма јесте опипљив доказ да метафизичка (Небеска) Србија није мртва.

И тада, благодаћу Божијом, наједанпут се, са самог дна нашег историјског очаја, указује отворено Небо. Оно нам свједочи да нас Царица Небеска није оставила, показујући нам да је једини истински излаз из наше пропасти – повратак Творцу.

​И сам сам ових дана походио Храм како бих се поклонио Појасу. Небројено пута сам до сада улазио под његове куполе, али енергија коју сам затекао овог пута била је нешто потпуно ново, до сада недоживљено. Снажно присуство Божије благодати, која је готово могла да се „додирне“ у ваздуху, нешто је што нисам осјетио ни на једном другом мјесту на свијету. Недавно сам био у обиласку чувених светиња Грчке, укључујући и величанствени Манастир Светог Нектарија на Егини, који је познат по својој исцјелитељској сили. Међутим, тишина и благодат коју сам осјетио у Храму Светог Саве приликом поклоњења Појасу Пресвете Богородице не могу се мјерити ни са чим.

​У том тренутку ми је све постало јасно: Пресвета Богородица је дошла лично, одазвавши се на вапај највећег српског сина – Светог Саве. Дошла је у Храм посвећен управо њему да залијечи дубоке, болне ране невиђене разједињености, мржње и гнијева које су се у последње вријеме отвориле на бићу српског народа. Она је ту да нас благослови, исцијели и међусобно измири. Та духовна терапија била је видљива на лицима свих људи које сам тог дана срео у Храму; благодат је на њима била и више него очигледна. Сви су били дубоко ганути, са радосним сузама у очима и срцима која опраштају једни другима, истовремено молећи за сопствени опроштај. 

​Све се некако сјединило у једној јединој тачки. Растрзани, подијељени и располућени српски народ поново се сабрао у својој пуноћи. Вријеме и простор као да су престали да постоје. Све је постало ЈЕДНО – опасано благодатним Појасом Пресвете Богомајке и узнесено право у наручје Њеном Сину, Господу нашем Исусу Христу.

​Стојећи у Храму са неописивом радошћу и сузама у очима, осећам благодатни загрљај Пресвете Богородице, која је погледала на мене грешног и удостојила ме стајања пред Њом. У том свештеном миру, кроз моје мисли одједном лагано навиру, уздижу се и све гласније брује бесмртни стихови ,,Небеске Литургије"...

,,Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опрости.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише".

Пресвета Богородице спаси нас! 

Свети оче наш Саво, моли Бога за нас грешне! 

Бојан Чечар, протођакон