ОДНОС ИСТОРИЈСКОГ И ЕСХАТОЛОШКОГ У ВИЗАНТИЈСКОЈ ИКОНОГРАФИЈИ

Есхатологија као темељ хришћанске умјетности

​Прије него што почнемо да говоримо о овој важној теми, треба да напоменемо да есхатологија није напросто тек један посебан одјељак унутар хришћанског богословског система, већ прије његов основ и темељ, његов водећи и надахњујући принцип, или, рекли бисмо, поднебље свеукупног хришћанског мишљења.
​Хришћанство је у самој својој суштини есхатолошко, а Црква је есхатолошка заједница, будући да је она Нови Завјет, коначни и завршни, и тиме „посљедњи”. Само хришћанство је усмјерено према Царству које долази и као такво, оно је читав свој живот, мисли и дјела усмјеравало према том Царству. Све је било инспирисано ишчекивањем тога Царства. Отац Георгије Флоровски на једном мјесту каже да је хришћанска перспектива у суштини есхатолошка: „Старо прође, гле, све ново постаде” (2. Кор. 5, 17).
​Према томе, уколико желимо да сагледамо најбитније аспекте византијске иконографије, треба рећи да је есхатологија у том случају незаобилазна тема. Ипак, инсистирање на есхатологији не значи да се превиђа или одбацује историја. Напротив, хришћани су позвани да својим животом преобразе и вријеме и простор, дакле – историјско трајање. Тај преображај се одвија у свим порама живота, па самим тим и у хришћанској умјетности. Отац Јован Мајендорф примјећује да се тај преображај у умјетности највише осјетио у Византији, много више него када је у питању латинска, сиријска, египатска или јерменска умјетност. Умјетност је у Византији, дакле, играла велику улогу када је у питању преношење хришћанских порука.

​Праволинијско вријеме и есхатолошки догађај

​Као што смо претходно навели, хришћанство је снажно надахнуто будућношћу, тј. есхатологијом. У таквом духовном амбијенту природно је да и сама иконографија буде конципирана тако да путем слике изрази ту надисторијску реалност.
​Хришћанско схватање времена није кружно (циклично), већ је праволинијско. Будући да историја има свој почетак, она има и свој крај. Почетак историје је праволинијски усмјерен на њен крај, тј. на есхатон. Међутим, код нас православних, ово хришћанско праволинијско (прогресивно) схватање историје треба бити виђено и оцјењивано из есхатолошке перспективе. То значи: не само праволинијски, у смислу историјског континуитета, историјског процеса, сукцесивно-хронолошког кретања напријед и прогресивног развоја, него прије у једном јединственом есхатолошком догађају, у којем су све вријеме и историја садржани, али истовремено надиђени и превазиђени – испуњени и уведени у Есхатологију, у Нови Вијек вјечног Царства.
​Све ово је морао имати на уму византијски иконограф прије него што би почео да живопише икону. Он није смио да изостави историју јер је она била незаобилазна у остварењу спасења, али је морао јасно да истакне и чињеницу да је та историја превазиђена.

​Од портрета до иконе

​Говорећи о овом питању, отац Стаматис Склирис каже да, ако бацимо један свеобухватни поглед на цјелокупан историјски развој иконографије од њеног почетка до данас, видимо да она почиње као умјетност портрета, те да од једног момента, отприлике у 5. и 6. вијеку, задобија неке посебне елементе који чине да она буде нешто друго – оно што називамо иконом. Отац Стаматис термин портрет користи кад хоће да истакне историјски елемент у иконографији. С друге стране, термин икона користи када говори о есхатолошком елементу на икони. Можемо закључити да је у почецима иконографије икона била више портрет, гдје је истицана историчност неке личности, а да је тек од 5. и 6. вијека добила нешто што је више не чини само портретом, већ иконом у истинском смислу.
​Поставља се питање: шта је то што икони даје њен истински смисао? По ријечима овог врсног познаваоца теологије иконе, то је управо свјетлост.
​Свјетлост игра кључну улогу у византијској иконографији. Када византијски иконограф жели да истакне есхатолошку реалност на икони, он то чини уз помоћ свјетлости. С друге стране, треба рећи да византијске иконе, упркос овој есхатолошкој димензији, никада не губе свој посебан елемент портрета. По ријечима оца Стаматиса, то се најбоље види у чињеници да ликови светитеља који су изображени на икони нису механичко понављање једног те истог; икона не приказује апстрактног, уопштеног или идеалног човјека. Она такође не представља неко неодређено, нестварно и ванземаљско виђење некога или неких људи, него посматрачу увијек пружа убједљив осјећај да пред собом има живо присуство, једну јединствену и непоновљиву личност.

​Историчност личности у свјетлости есхатона

​Ово недвосмислено истицање портрета личности која је представљена на византијској икони потиче из светоотачког учења о личности. Личност је, према том учењу, јединствена, непоновљива и незамјенљива. Као таква, она је морала наћи своје мјесто и у византијској иконографији. То се огледа у томе што су ликови светитеља на византијским иконама јасни и препознатљиви. Свети Ђорђе је увијек Свети Ђорђе, а не Свети архангел Михаил итд.
​Ово јасно разликовање ликова светитеља могуће је управо зато што византијска икона увијек посједује јасан портрет поменутих светитеља. Она ће садржати оне елементе који говоре о Светом Ђорђу као историјској личности:
​На примјер, на икони се Свети Ђорђе увијек слика у војничком одијелу, како сједи на коњу и копљем пробада аждају која је симбол ђавола и гријеха. Из његовог житија знамо да је био генерал римске војске.
​На икони се у даљини види и једна жена – то је царица Александра, супруга римског цара Диоклецијана, која је била задивљена вјером коју је посједовао Свети великомученик Георгије, па је и сама одлучила постати хришћанка и пострадати за Христа.
​То су све историјски подаци који су изображени на икони. Ипак, икона не би била икона у теолошком смислу кад би остала само у границама представљања чисто историјских података, тј. портрета. Она мора у себи посједовати нешто што ће говорити о томе да су ограниченост и смртност природе превазиђени. У византијској иконографији то је свјетлост.

​Синтеза двије димензије

​Без правилно заступљеног историјског и есхатолошког елемента, византијска иконографија је незамислива. По ријечима оца Стаматиса Склириса, Христу се клањамо као Васкрсломе и бесмртноме, односно као есхатолошком Христу, али то значи да Му се клањамо и као Ономе Који је разапет и Који је васкрсао, односно Ономе Који је живио тајну љубави, кроз коју је постојао као Црква. И та тајна љубави показује се на икони у ранама које Васкрсли Христос носи на рукама, на ногама и на ребрима, као и на ореолу који носи знак Крста. То је та снажна историјска димензија која оживљава цјелокупну иконографију паралелно са есхатолошком димензијом, која се изражава и на Христовој икони чињеницом да у ореолу, унутар кракова Крста, стоји записано ,,o Ὤv" (Сушти), што значи да постоји, да је извор живота, Он чији живот није престао крсном смрћу.

​Важност оба ова конститутивна елемента иконе видљива је у чињеници да ниједан није запостављен, већ су пажљиво богословски разрађени. Ипак, оно што на византијској икони има примат јесте есхатолошка димензија. Али, управо у том истицању есхатона садржано је и јасно усмјеравање историје. Према ријечима оца Георгија Флоровског, историја спасења људског рода не може се схватити као бесконачни процес. Крај времена и испуњење антиципирају се вјером. Крај је јасно проречен у Светом Писму. Циљ је с ону страну историје, али је историја у својој дубини регулисана и организована управо овим надисторијским и оностраним циљем, једним будним ишчекивањем долазећег Господа.
​На исти начин, и у иконографији имамо случај да је присутна јединствена историјска личност, али је она усмјерена, регулисана и организована есхатолошким циљем. Као што је већ поменуто, тај елемент је свјетлост коју иконограф уводи у икону уз помоћ свијетлих боја, углавном жуте и златне. Битно је да знамо да схватање свјетлости којом иконограф изображава и обрађује икону није натуралистичко, као што је то било у древној грчкој или пак у ренесансној умјетности. Напротив, ријеч је о једној свјетлости која не слиједи нужно природни закон праволинијског простирања. И само то је довољно да уведе у икону елемент слободе од сваке природне нужности.

​Бојан Чечар, протођакон
(Текст је написан за вријеме студија теологије у Београду 2007. године)