ШТА ЈЕ ЗА МЕНЕ РУСИЈА?

Међу Србима данас постаје све популарније, готово помодно, да се пљуне на Русију.

То више није само обичај оних који су одувијек били задојени заједљивим антиправославним и антируским духом; данас тај отров затичемо и међу онима који су до јуче важили за патриоте, који су се заклињали у заједничку историју и чежњиво гледали пут Истока. 

​Та изненадна промјена шињела правда се небулозним, плиткоумним причама које заударају на политикантску пијацу. Говоре нам како нас Русија кроз историју „никада није истински подржавала”, пребројавајући војне контингенте и дипломатске ноте као кусур на бувљаку. Савјетују нас, са оним карактеристичним паланачким цинизмом, да коначно будемо „прагматични”, да гледамо своје ускогруде, овоземаљске интересе и да се приклонимо сили која тренутно диктира правила игре. Додају томе и баналне констатације како обичне Русе „баш брига за Србе”, те како Кремљом и даље управљају нелегитимисани комунистички духови прошлости. Све су то изговори за духовни замор и капитулацију пред материјалним свијетом.

​​Што се мене лично тиче, избор је давно направљен и он је неопозив. Ја ћу остати уз Русију па чак и када бих дочекао дан да будем посљедњи човјек на овој планети који је воли и подржава.

Моја љубав није политички став, нити геополитичка процјена; она је ствар егзистенцијалног опредјељења.

​За мене Русија никада није била, нити ће бити, обична овоземаљска држава, некаква административна линија на географској карти. Она није Хобсов „Левијатан”, нити обични, бездушни мравињак у којем се човјек пуком случајношћу рађа, биолошки сити, механички множи и на крају, без икаквог виших смисла, умире и труне.

​За мене је Русија исто што и Србија – ИДЕЈА, и то у највишем, јеванђелском и есхатолошком смислу. А та идеја означава народ који је, упркос свим својим историјским падовима, лутањима и гријесима, остао сав загледан у Небо. Русија је за мене као и Србија, полифонија Крста и Васкрсења, страдања и спасења. То је разумијевање постојања кроз призму Косовског и Светорадоњешког завјета: свјесност да је земаљско царство за малена и пролазно, а Небеско увијек, свуда и довијека. Када волим Русију, ја заправо волим ту заједничку тежњу ка Христу, која одбија да се поклони златном телету модерног прогреса.

​

​За мене је Русија трећи Рим и други Јерусалим. Она је Катехон – она сила која својим самим постојањем и духовном тежином задржава свјетску тајну безакоња да потпуно овлада човјечанством. Зато и само зато толико овосвјетски вуци и кидишу на њу. Као други Јерусалим, она је мјесто непрекидног страдања, али и мјесто гдје се чува пламен Васкрсења за читаву васељену.

​Увјерен сам да је Русија данас управо оно што је велики Фјодор Михајлович Достојевски прорекао у својим грозничавим визијама: спасење и суштински преображај обољелог свијета биће нераскидиво повезани са руском мишљу, а та мисао је неодвојива од православног христоцентризма. То није само теорија из прашњавих књига деветнаестог вијека; то је стварност која се већ данас одиграва пред нашим очима. Сјетимо се само и Освалда Шпенглера који је рекао да је будућност свијета у Христу о којем говори Достојевски.

​Погледајмо данас Америку и Запад. Испод сјајне фасаде технолошког напретка и материјалног изобиља, тамо зјапи застрашујућа духовна празнина. Западни човјек, уморан од нихилизма, обесвећене стварности и диктатуре агресивног секуларизма, све чешће и све гласније почиње да тражи оазу. И тамо, међу интелектуалцима који мисле, али и међу обичним људима који су гладни Бога, бука руске духовне и филозофске мисли одјекује као једини преостали свјетионик Традиције. Руска мисао им не нуди економски програм, већ оно чега су се давно одрекли: Христа, Цркву, Свету Литургију, Лик Човјечији саздан по лику Божијем, очишћење, просвећење и обожење.

Бојан Чечар, протођакон