ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ И ЧОВЈЕК НА ПРЕСТОЛУ БОЖИЈЕМ

Цјелокупна историја људског рода јесте једна грчевита и грозничава борба некадашњег цара васељене да искључиво сопственим снагама достигне Престо Божији — покушај самообожења. Човјек је кроз историју чинио све да се самозацари и прогласи богом на земљи. Познати су многи случајеви у којима су владари појединих народа носили називе „син божији“ и били сматрани боговима међу људима. И данас је много оних моћника који за себе мисле да су нека врста бога на земљи.

​Међутим, све су то пусте жеље и трагични промашаји заблудјелог људског ума. Прах многих тих некадашњих лажних и самообожених богова данас прекрива сјенка заборава. Нови самообожени богови данашњице живе и понашају се као да њих та судбина неће задесити.

​Ако ствари посматрамо кроз призму Светог писма и Светих отаца, схватићемо да је то самообожење заправо непрестано понављање исте древне грешке — оне сатанске ријечи: „Бићете као богови“ (1. Мојс. 3, 5).

​Бог је створио човјека „по своме образу и подобију“ (1. Мојс. 1, 26) и поставио га за цара и свештеника цијеле творевине. Као биће састављено од духовне и тјелесне супстанце, човјек представља јединствену спону између видљивог и невидљивог свијета, сабирајући у себи и ниже природе — биљке и животиње — и више природе — анђеле.

​Ипак, због свог царског призвања, човјек је био позван да превазиђе и једне и друге. Ниже природе превазилази већ самим тим што посједује разум и слободну вољу, а анђеле би превазишао испуњењем свога подобија, односно потпуним сједињењем са Богом. Зато цар Давид и говори: „Умањио си га за мало од анђела“ (Пс. 8, 5), указујући на то да је човјек створен за нешто веће и узвишеније.

​Да је остао у заједници са Богом, човјек би цијелу творевину — и духовну и тјелесну — као истински литург принио Богу на дар. Бог би је осветио својом нествореном благодаћу, и све би постало једно у Њему. Тако би човјек био узнесен до самог Престола Божијег и постао бог по благодати. Отуда и ријечи Псалмопојца: „Ја рекох: богови сте“ (Пс. 81, 6).

​Међутим, сва трагедија људског рода лежи у томе што су наши прародитељи послушали сатански савјет и окусили плод са дрвета познања добра и зла, пожеливши да сами постану „као богови“ (1. Мојс. 3, 5). Управо је у томе суштина пада. Бог нам нуди да у заједници са Њим постанемо истински богови по благодати, док ђаво човјеку нуди само лошу имитацију — самообожење без Бога. Дакле, човјек је изабрао карикатуру онога што је могао истински постати да је остао вјеран своме Творцу.

​И чим је изгнан из Раја, човјек наставља у истој заблуди: покушава да се сопственим силама уздигне до неба. Први велики симбол тог отпадања јесте зидање Вавилонске куле:

​„Хајде да сазидамо град и кулу којој ће врх бити до неба, да стекнемо себи име“ (1. Мојс. 11, 4).

​У јеврејском предању налазимо тумачење да је истинска намјера градитеља Вавилонске куле била да се уздигну до Престола Божијег и да одатле збаце Бога. И заиста, читава историја палог човјечанства може се посматрати као непрестано подизање нових Вавилонских кула — мање или више успјешних покушаја човјека да без Бога достигне обожење. Данас тај покушај препознајемо у виду вјештачке интелигенције, кибернетике и биоинжењеринга. Да ли ће се и ова нова кула урушити, остаје да се види.

​Али управо ту се открива величина празника Вазнесења Господњег. Оно што човјек није могао постићи својим силама, Бог је учинио у Христу. Син Божији постаје Син Човјечији да би човјека узнио до Престола Божијег. Христос се вазнесе на небеса и „сједе с десне стране Оца“ (Мк. 16, 19), али не само као Бог — јер је тамо одувијек — него и као Човјек. У Христу је људска природа први пут заиста сјела на Престо Божији.

​Према учењу Светог Григорија Паламе, људска природа у Христу већ сада сједи на Престолу Божијем и постала је „равнобожна“, односно прослављена учешћем у божанском животу и нествореним енергијама Божијим. У Христу је наша природа већ узнесена и прослављена с десне стране Оца.

​Међутим, иако је људска природа у Богочовјеку Христу већ сјела на Престо Божији, од сваке људске личности очекује се да слободно одговори на то своје призвање. Бог неће натјерати човјека у Царство небеско. Од нас се очекује да у синергији са Богом, слободно и с љубављу одговоримо на божански призив, те да се кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви и сами вазнесемо до Престола Божијег, постајући богови по благодати у Христу.

​Зато је Вазнесење Господње коначни одговор на трагедију Едема и Вавилонске куле. Човјек не може сам постати бог, али може постати бог по благодати у Богочовјеку Христу. Не кроз гордост, него кроз смирење и духовни подвиг; не кроз бунт, него кроз литургијску заједницу са Богом; не кроз самообожење, него кроз обожење у Христу.