РАЈ И ПАКАО: ДВИЈЕ СТРАНЕ ИСТЕ ЉУБАВИ

Бог нас љуби неизмјерно, али Он исто тако неизмјерно поштује и нашу слободну вољу. Христос јесте спасао нашу људску природу и вазнео је, посадивши је са десне стране Оца – испуњавајући ријечи Светог писма: „А Господ, пошто им изговори ово, вазнесе се на небо и сједе Богу са десне стране“ (Мк. 16, 19). Међутим, Он неће нашу личност на силу угурати у Рај. Како стоји записано у Откривењу: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему...“ (Отк. 3, 20). Овај стих јасно свједочи да Спаситељ не проваљује у простор наше личности, већ чека наш слободан пристанак.

​Христос је испунио наш задатак – урадио је све. Од нас се, с друге стране, тражи минимум. Тај минимум се састоји у томе да, колико до нас стоји, своју слободну вољу саобразимо вољи Божијој, сјећајући се опомене: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; него ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 21). То се у пракси остварује кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви.

​Трудећи се на том плану, ми шаљемо Богу сигнал да желимо да будемо спасени. А када се довољно потрудимо, Господ нам дарује предокус Раја – Своју нестворену благодат. Ова благодат је заправо онај божански печат и „залог Духа у срца наша“ (2. Кор. 1, 22). Она је само капљица онога чиме ће нас Господ напросто преплавити у будућем вијеку, када се испуни вријеме „да буде Бог све у свему“ (1. Кор. 15, 28).

​Но, за оне који својом слободом не одговоре позитивно на призив Господњи, или за оне који су се борили против Њега и мрзили Га, ствари ће тада изгледати потпуно другачије. Од свјетлости Лица Божијег неће бити могуће сакрити се, баш као што каже Псалмопојац: „Куда бих отишао од Духа Твога, и од Лица Твога куда бих побјегао? Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако сиђем у пакао, присутан си“ (Пс. 139, 7-8). Када та нестворена свјетлост обасја све крајеве васељене и када не буде ни једног дјелића творевине без Његовог присуства, за њих ће та иста љубав бити неподношљиви пакао. То ће бити стање налик ономе из Сведенборгове приче, у којој демон, изведен пред лице Неба, не може да поднесе његову чисту свјетлост и топлоту, већ у мукама сам бјежи назад у таму.

Емануела Сведенборга, шведског философа, мучила је мисао о томе како је могуће да Господ у својој благости дозвољава да демони вјечно остану у паклу. Чим је то помислио, један од анђела прве срчане коморе сјурио се изузетно брзо у само сједиште великог Сатане и одатле, по Господњој сугестији, извукао једног од најгорих демона како би му даровао небеско блаженство.

​Међутим, Сведенборгу је било дато да види да је, сразмјерно томе како је анђео узлазио ка небеским сферама, његов заробљеник мијењао свој горди израз лица у страдалнички, док му је тијело постајало све црње. Када је, без обзира на свој отпор, био увучен у средње небо, почео је страшно да се грчи, а свим својим изгледом и покретима показивао је да проживљава највеће и неиздрживе муке. Како се приближавао централној области неба, језик му је испао као код изнемоглог и жедног пса, а очи су му биле избруљене као од врелине која прљи.

​Сведенборгу га је било жао, па је замолио Господа да заповједи анђелу да га пусти. Када је, по дозволи Господњој, био ослобођен, демон је појурио надолје наглавачке, тако брзо да је Сведенборг успио да види само како су пројуриле његове изузетно црне пете.

​Тада му је пала на памет мисао: боравак некога на небу или у паклу не зависи од Божије воље, већ од унутрашњег стања самог бића, те би премјештање туђом вољом из пакла на небо било подједнако мучно као и пресељење с неба у пакао. Тако је Сведенборг схватио шта је вјечност пакла за оне који у њему налазе своју насладу, и да то подједнако одговара како премудрости, тако и доброти Божијој.

Бојан Чечар, протођакон