ОД ЕВИНОГ ,,НЕ" ДО МАРИЈИНОГ ,,ДА" : ТАЈНА СВЕТЕ СИНЕРГИЈЕ

-
Пресвета Богородица је својим смиреним пристанком — „нека ми буде по ријечи Твојој“ (Лк 1,38) — омогућила да Бог уђе у историју. Цјелокупна старозавјетна историја била је усмјерена на појаву истинског човјека, Оне која ће бити способна да смјести Несмјестивог. То је, у својој суштини, била и цијела поента одабира праоца Авраама, као и склапања Савеза са њим. Аврам је и одабран да би од њега дошла Пресвета Богородица. 
​Каснија библијска историја јеврејског народа била је у потпуности подређена „брушењу” својеврсног духовног дијаманта — човјечанства које кроз вјекове сазријева да би изнијело Личност кроз коју Бог може да се оваплоти и уђе у овај свијет.
​Овакав преокрет у историји спасења био је од суштинске важности јер Творац има апсолутно поштовање према човјековој слободној вољу. Бог не насилује људску природу; Он не проваљује у свијет као тиранин, већ куца на врата људског срца. Зато је слободан пристанак човјека био космолошки неопходан.
​У овој тајни открива се и чудесна божанска симетрија спасења: као што је некада кроз жену (Еву) и њен непослух у свијет ушао гријех, а са гријехом смрт и пад, тако сада кроз жену (Пресвету Богородицу) и њену послушност у историју улази Спасење и Васкрсење.
​Кроз Пресвету Богородицу, људски род је дао свој добровољни пристанак Богу. Она је, у име свих нас, изговорила ријечи које су исцијелиле праотачки пад у Едемском врту. У том тренутку, Марија није била само пасивни инструмент, већ активни сарадник у тајни спасења. Њена чистота није била унапријед програмирана, већ је производ вјекова чежње, подвига и вјере њених предака, што је чини најљепшим цвијетом пале човјечанске природе који је коначно замирисао на Светост.

Боја Чечар, протођакон

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ЦИЉЕВИ ТРЕБА ДА СУ НАМ НЕБЕСКО-ВИСОКИ А НЕ МЕДИОКРИТЕТСКИ

-
У једном видеу на који сам наишао на интернету чуо сам како је грчки монах Доситеј са Свете Горе испричао причу о томе како му је старац Пајсије једном рекао да у духовном животу љествицу треба поставити високо — јер ако размишљамо осредње, пашћемо на дно. Када човјек размишља осредње или медиокритетски (додао бих и хуманистички), он почиње да прави компромисе. А управо компромис са злом јесте оно што нас вуче ка дну — у пакао. Ева је прва направила компромис, и од тада њени пали потомци непрестано чине исто. Христос нас је Својом крсном жртвом научио да никада не правимо споразуме са злом — ни по коју цијену. Исто томе научише нас и Свети кнез Лазар и косовски мученици на Видовдан. Наш циљ није жабокречина овога свијета, у којој заудара кужни задах лешева оних који су пали и који још увијек падају, настојећи да овладају њиме. Наш циљ је сам престо Божији — престо на којем сада, као Човјек, сједи Христос и призива нас Себи. Управо на ту висину треба да буде подигнута љествица свих наши...
Прикажи све