ДУХОВНИ ПРЕПОРОД НОВОГ РИМА: ПРАВОСЛАВЉЕ КАО ТИХА СВЈЕТЛОСТ АМЕРИКЕ

​Свједоци смо фасцинантних дешавања на Западу: све већи број Американаца, махом младих људи испод 40 година, прелази у Православље. Овај талас трагања за пуноћом вјере и Светим Оцима покреће тиху револуцију унутар савременог друштва.

​Америка — која данас по својој моћи, утицају и унутрашњим противрјечностима представља нову Картагину, нови Вавилон и нови Рим — суочава се са могућношћу унутрашњег преображаја. Историја нас учи да материјална сила није вјечна, али да Дух Свети дише гдје хоће. Оно што се чини као неосвојива тврђава секуларизма, може бити исцијељено и препорођено изнутра, управо онако како се десило прије седамнаест вијекова са Римским царством.

​Тадашњи Рим је фронтално, свом својом војном и државном машинеријом, кренуо на Цркву кроз крваве прогоне, мучења и забране. Насупрот тој сили, Свети Апостоли су кренули са обичним штаповима и у сандалама, улазећи међу вукове и лавове који су настојали да их растргну. Људском уму је било непојмљиво да ће та шачица рибара побиједити Империју. Па ипак, Божијом благодаћу, љубављу и мученичком крвљу, они су те вукове и лавове преобратили у јагњад. Сила Христова је побиједила силу ћесара, и Рим је постао хришћански. 

​Данас, када млади људи у Америци, засићени духовним плићаком модерног свијета, откривају љепоту Свете Литургије, Исусову молитву и дубину Православља, ми заправо гледамо исти тај апостолски процес. Треба само послушати оца Јосију Тренема или оца Питера Хирса. Њихове бесједе и свједочанства већ чуда чине. Од огромне је важности и недавна канонизација Светог Серафима Роуза од стране Синода Руске заграничне Цркве. Није претјерано рећи за оца Серафима да је он претеча свега оног што се сада дешава у Америци. Он није био ни Рус, ни Грк, ни Србин, ни Бугарин, нити припадник било ког другог православног народа. Био је рођени Американац са протестантским (англиканским) коријенима. Много је важно да је Америка добила свог првог светитеља којо је рођен на тлу Америке. 

​Познато је да је отац Серафим дуго лутао по беспућима овога свијета. Имао је искуства са многим свјетским религијама; одбранио је магистарски рад о таоизму и одлично познавао учења других источњачких религија. Био је и велики познавалац философије — према његовим ријечима, читао је Ничеа док му његове ријечи нису почеле у души одзвањати пакленом силином. И након свега тога сусреће се — нема сумње, по Промислу Божијем — са Светим Православљем. На једном мјесту је записао:

​„Много година у мом истраживачком раду био сам поносан што сам ’изнад свих традиција’, али, опет, некако и вјеран им... Када сам посјетио Православну Цркву, то је било само да бих се упознао са joш једном новом ’традицијом’. Ипак, када сам по први пут ушао у Православну Цркву (Руску Православну Цркву у Сан Франциску), догодило се нешто што нисам искусио у будистичком или у неком од источњачких храмова. Нешто је у мом срцу рекло да је ово ’дом’ и да је моја потрага завршена. Нисам, додуше, знао шта то значи, будући да ми је служба била прилично чудна, и на језику страном мени. Почео сам чешће да похађам службе Православне Цркве, постепено учећи њен језик и обичаје. Са мојим отварањем Православљу и православном народу, нова идеја се родила у мојој свијести: да Истина није само апстрактна идеја, виђена и знана само уму, него да је она нешто лично – чак и Личност – виђена и љубљена срцем. Тако сам упознао Христа.”

​Велики Достојевски је још у 19. вијеку прорекао да се спрема обнова свијета кроз руску мисао која је нераскидиво везана за Православље. Оно што данас можемо да видимо својим очима јасно потврђује да се то пророчанство испуњава.

​Бог нека чува и укријепи православну Америку на том путу спасења!