ДУХОВНИ ПРЕПОРОД НОВОГ РИМА: ПРАВОСЛАВЉЕ КАО ТИХА СВЈЕТЛОСТ АМЕРИКЕ

-


,,Америка ће бити света." - Свети старац Пајсије Светогорац

Свједоци смо фасцинантних дешавања на Западу: све већи број Американаца, махом младих људи испод 40 година, прелази у Православље. Овај талас трагања за пуноћом вјере и Светим Оцима покреће тиху револуцију унутар савременог друштва.

Да ово није само субјективни утисак, потврђују и званични подаци америчких социолога религије. Према свеобухватним истраживањима Скупштине канонских православних епископа САД (Assembly of Canonical Orthodox Bishops of North and Central America), док западно хришћанство биљежи забрињавајући пад, православне парохије широм Америке налазе се у константном порасту. У појединим заједницама број вјерника је порастао и до 30%, а удио обраћеника — људи који нису породично, традицијски или етнички везани за Православље — у многим живим парохијама данас износи невјероватних 60% до 70%. Међутим, у појединим случајевима ове бројке иду још даље, потирући све досадашње социолошке пројекције. Тако је отац Џозаја Тренем (Fr. Josiah Trenham), познати амерички свештеник и теолог, који је недавно гостовао на радију „Слово љубве“[1], изнио фасцинантан податак из прве руке. Непосредно пред избијање пандемије корона вируса, он је у својој Парохији Светог Андреја Првозваног у Калифорнији имао тридесетак катихумена (оглашених) годишње. Одмах након епидемије, тај број је скочио на педесет, да би данас досегао невјероватних 350 катихумена у току само једне године.

Оно што је кључно у овом феномену јесте профил тих људи. Ријеч је о генерацији миленијалаца и генерацији ,,З“ — младим, образованим и интелектуално гладним људима који су одрасли у забављачкој, „рок-концерт” атмосфери модерних мега-цркава или у пустом секуларизму. Они данас отворено свједоче да у Православљу траже управо оно што је Запад изгубио: дубину, мистику, озбиљност, аскетски подвиг и сидро Светоотачког предања. За њих је прелазак на литургијски живот заправо радикалан, контракултурни бунт против духовног нихилизма и релативизма модерног свијета.

Америка — која данас по својој моћи, утицају и унутрашњим противрјечностима представља нову Картагину, нови Вавилон и нови Рим — суочава се са могућношћу унутрашњег преображаја. Историја нас учи да материјална сила није вјечна, али да Дух Свети дише гдје хоће. Оно што се чини као неосвојива тврђава секуларизма, може бити исцијељено и препорођено изнутра, управо онако како се десило прије седамнаест вијекова са Римским царством. Тадашњи Рим је фронтално, свом својом војном и државном машинеријом, кренуо на Цркву кроз крваве прогоне, мучења и забране. Насупрот тој сили, Свети Апостоли су кренули са обичним штаповима и у сандалама, улазећи међу вукове и лавове који су настојали да их растргну. Људском уму је било непојмљиво да ће та шачица рибара побиједити империју. Па ипак, Божијом благодаћу, љубављу и мученичком крвљу, они су те вукове и лавове преобратили у јагњад. Сила Христова је побиједила силу ћесара, и Рим је постао хришћански.

​ Данас, када млади људи у Америци, засићени духовним плићаком модерног свијета, откривају љепоту Свете Литургије, Исусову молитву и теолошку дубину Православља, ми заправо свједочимо истом оном апостолском процесу који је мијењао историју човјечанства. Да би се то разумјело, довољно је послушати горепоменутог оца Џозају Тренема или оца Питера Хирса (Fr. Peter Heers). Њихове бесједе и пастирска свједочанства већ сада чине истинска духовна чуда. Њихови Јутјуб канали — Patristic Nectar Films и The Orthodox Ethos — постали су својеврсни савремени „духовни Аеропаг”. Као што је апостол Павле некада на атинском Аеропагу проповиједао „Непознатог Бога” интелектуалној елити тадашњег свијета, тако и ови модерни мисионари користе дигитални простор као платформу за проповијед неизмијењене (православне) Истине. У мисијском смислу, ови канали представљају праве дијаманте и прву тачку сусрета савременог Американца са православним хришћанством.

У свјетлу ових догађаја, од огромне је и готово пророчке важности недавна канонизација Светог Серафима Роуза од стране Синода Руске заграничне Цркве. Није претјерано рећи да је отац Серафим заправо претеча, духовни отац и путоказ за све оно што се данас дешава у Америци. Он није припадао ниједном традиционално православном народу — није био ни Рус, ни Грк, ни Србин, ни Бугарин. Био је рођени Американац са протестантским (методистичким и англиканским) коријенима, који је кроз пакао модерног нихилизма и филозофских лутања прошлог вијека пронашао пуноћу Истине у Православљу.

​Познато је да је отац Серафим дуго лутао по беспућима овога свијета. Имао је искуства са многим свјетским религијама; одбранио је магистарски рад о таоизму и одлично познавао учења других источњачких религија. Био је и велики познавалац философије — према његовим ријечима, читао је Ничеа док му његове ријечи нису почеле у души одзвањати пакленом силином. И након свега тога сусреће се — нема сумње, по Промислу Божијем — са Светим Православљем. На једном мјесту је записао:

​„Много година у мом истраживачком раду био сам поносан што сам ’изнад свих традиција’, али, опет, некако и вјеран им... Када сам посјетио Православну Цркву, то је било само да бих се упознао са joш једном новом ’традицијом’. Ипак, када сам по први пут ушао у Православну Цркву (Руску Православну Цркву у Сан Франциску), догодило се нешто што нисам искусио у будистичком или у неком од источњачких храмова. Нешто је у мом срцу рекло да је ово ’дом’ и да је моја потрага завршена. Нисам, додуше, знао шта то значи, будући да ми је служба била прилично чудна, и на језику страном мени. Почео сам чешће да похађам службе Православне Цркве, постепено учећи њен језик и обичаје. Са мојим отварањем Православљу и православном народу, нова идеја се родила у мојој свијести: да Истина није само апстрактна идеја, виђена и знана само уму, него да је она нешто лично – чак и Личност – виђена и љубљена срцем. Тако сам упознао Христа.”

​Велики Достојевски је још у 19. вијеку прорекао да се спрема обнова свијета кроз руску мисао која је нераскидиво везана за Православље. Оно што данас можемо да видимо својим очима јасно потврђује да се то пророчанство испуњава.

 

​Бог нека чува и укријепи православну Америку на том путу спасења!

 

Бојан Чечар, протођакон


[1] Гостовање оца Џозаје Тренема на радију „Слово љубве“: https://www.youtube.com/watch?v=YH7x-OVoXz4

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све

У ПОХОДЕ СВЕТИТЕЉИМА JЕЛАДЕ И ПРЕОБРАЖАЈ МОГ СТАВА ПРЕМА ГРЧКОЈ И ГРЦИМА

-
​Ако хоћеш да упознаш један народ, упознај његове светитеље.  У Грчкој сам посљедњи пут боравио у јулу 2009. године. Тада сам у Атину дошао право из Женеве, гдје сам био на постдипломским студијама на Институту Цариградске патријаршије у Шамбезију. Мој професор и ментор, Власиос Фидас, успио је напречац да ми издејствује једномјесечну стипендију за учење грчког језика. Идеја је била да за почетак дођем у Атину и одрадим тај мјесец како бих, након тога, евентуално размислио о остајању и наставку докторских студија у Грчкој. Међутим, да ли због превише бучног и хаотичног живота у Атини, или због тога што сам се већ прописно заситио Грка и њихове убијеђености у сопствену изврсност и посебност, након само мјесец дана одлучио сам да све напустим и вратим се кући. Смучило ми се све. Сматрао сам да ће ми бити боље и лакше да докторске студије наставим на нашем Православном богословском факултету у Београду. Али, преварио сам се. Код нас је тек услиједио хладан туш. Но, то је сада друга те...
Прикажи све

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све