ДУХОВНИ СУНОВРАТ ЗАПАДА И ГЛАС ФИЛОСОФСКО-ТЕОЛОШКОГ ОТПОРА У МИСЛИ АЛЕКСАНДРА И ДАРЈЕ ДУГИНЕ

 

ГОВОР ПОВОДОМ РОЂЕНДАНА ДАРЈЕ ДУГИНЕ У СКУШТИНИ ГРАДА БЕОГРАДА 15. ДЕЦЕМБРА 2025. ГОДИНЕ

„Духовни суноврат Запада и глас философско-теолошког отпора у мисли Александра и Дарје Дугине“

Драга браћо и сестре, поштовани пријатељи, помаже вам Бог!

Ево, прошло је већ три године од мученичког страдања ове дивне дјевушке, која, као истинска Христова мученица, својим животом и дјелима, као чудесни светионик, обасјава беспућа и безизлазе савременог свијета. Омађијан највећим лажима либерализма 21. вијека – конзумеризмом и бесмисленим прежвакавањем свакодневнице – савремени човјек је давао утисак да је Фукојамин „крај историје“ наступио, те да више нема ништа ново да се каже. Све приче су испричане, све теме истрошене, сви заплети распетљани… Наступио је „либерлалистички“ рај, у којем човјек није ништа друго до бездушни комад меса, и у којем му не преостаје ништа друго него да понавља ријечи богаташа из јеванђеоске приче: „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк. 12, 19).

И онда, изненада, као нека „муња из црног облака“, загрмио је из Православне Русије глас философа Александра Дугина и његове кћерке Дарје – Даше – Дугине. Проницљиво проникавши у саму философску и духовну позадину западног либерализма, они су упозорили да су темељи ове „политичке теорије“ засновани на Ничеовој крилатици: „Бог је мртав“. Пошто Бога као Вишњег оријентира више нема, све је дозвољено и све постаје могуће. Сада глава може бити нога, а нога глава. Ова својеврсна либералистичка перверзија цјелокупног живота има духовне коријене који се простиру далеко у прошлост. Оно што данас видимо јесте посљедица давнашњег издвајања западног хришћанства из окриља Христове Цркве. Уставши против саборности Цркве, коју покреће Дух Свети, јавља се сјеме либерализма које ће у вијековима који долазе доносити све трулије плодове, чији кужни задаси више неће дозвољавати да се дише. Напуштена је саборност Цркве, а умјесто ње постављен је смртни човјек – папа. Он се „ослободио“ (либерализовао) и издвојио из Цркве, која је, по ријечима апостола Павла, Тијело Христово (Еф. 1, 22–23), и прогласио се главом Цркве. Он сада постаје глава умјесто Главе – Христа. Није ни чудо што је Свети ава Јустин говорио да у историји имамо три велика пада: Адамов, Јудин и папин. Папизам је, у ствари, повампирени аријанизам. Порука тог новог аријанизма је иста као и порука старог: човјек, а не Бог! Одатле све креће. Ту су духовно-идејни коријени онога против чега су свој глас дигли Александер и Дарја Дугин.

Све до 1054. године, западни и источни ум су, такорећи, били једно и тежили су ка стицању нествореног Бога и Његове нестворене благодати. Све је било засновано на том темељу и надахнуто том тежњом. Међутим, 1054. године долази до пада западног ума, јер су западни хришћани – као што смо већ рекли - на мјесто Нествореног и Бесмртног Бога поставили створеног и смртног човјека – папу. Као посљедица тога јавља се сумња код западних хришћана и коначно одбацивање православног учења о нествореним божанским енергијама (благодати). Према православном учењу божанска суштина је непричасна за створења, али око Бога се налазе његове бесмртне и нестворене енергије (благодати) – „дисање Божије” - које су причасне и доступне човјеку. Оне су извор исцјељења и освећења. Негирајући постојање нестворених енергија (благодати) Божије, западњаци су почели да негирају и стварно (рус. действительно) и дјелатно присуство Бога у свијету. За њих су божанске енергије створене (лат. gratia – милост). Бог се за њих, дакле, пројављује у свијету искључиво на „материјалан начин“. Тако је и римски епископ – папа - постао „материјална пројава (милост)“ или супституција Бога у свијету. Он је постао „замјеник Сина Божијег“ (Vicarius Filii Dei). Одбацивањем учења о нествореној благодати Божијој дошло је до распада и дробљења западног ума. Од тог тренутка он почиње лагано да умире и вене. Његово мјесто полако заузима разум (лат. ratio). То се најбоље види кроз појаву рационалистичке схоластике. Најцитиранији мислилац код схоластичара није нико од великих отаца Цркве, него је то Аристотел. Схоластичари су се у својим списима користили његовим „Органоном“ као најсветијим могућим оруђем. Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus (лат. чисти акт). Ово учење Бога је учинило недјелатним, статичним и на тај начин недоступним човјеку. Може се слободно рећи да је оно породило и касније јављање „деизма“ – учења према којем Бог постоји, али се пуно не мијеша у ствари овог свијета. Одбацивши нестворени темељ, западни ум се све више дробио и распадао. Као реакцију на „стерилност“ и „мртвило“ схоластике, имамо појаву хуманизма и ренесансе, који заправо представљају ревитализацију хеленског натурализма и материјализма. Сјетимо се само да је Еразмо Ротердамски био назван lumen mundi (свјетлост свијета). Из овога се даље пројављују и друге интелектуалне немани: рационализам (Декарт, Лајбниц, Спиноза), емпиризам (Лок, Хјум), њемачки идеализам (Кант, Фихте, Шелиг, Хегел). Кретања западног ума свој „врхунац“ доживљавају у Шопенхауеровом песимизму и Ничеовом нихилизму. Сам Ниче је рекао да се „људски ум од Коперника креће од центра ка периферији“, дакле – распада се. Ектремна посљедица нихилизма био је „нихилизам деструкције“. Професор Дугин у свом дијелу „Четврта политичка теорија“ ингениозно указује да се тај „нихилизам деструкције“ историјски, манифестовао у два чудовишна облика: њемачком националсоцијализму и руском комунистичком бољшевизаму. Свијет без Бога тежи ка ништавилу и самоуништењу. Међутим, најжилавија посљедица распада западног ума која и дан данас опстаје јесте либерализам. Националсоцијализам и комунизам се у прошлости и јављају као реакција на појаву либерализма. Оба су у једном моменту побијеђена од стране либерализма, нацизам 1945. године, а комунизам 1991. Након тога, либерализам се позиционира као суверени владар свеукупног живота савременог човјечанства. Његове савремене мутације су: глобализам, хедонизам, ЛГБТ+ агенда, родне и квир теорије, трансхуманизам итд.

Професор Дугин на једном другом мјесту добро запажа да су се православни Руси, а ја бих додао и ми православни Срби, у једном историјском тренутку „улили“ у горепоменути ток кретања западног ума. Он упоређује савремени Запад са трулим лешом. Тачније, на мјесту гдје је некада била хришћанска Европа са идеалима сличним нашим православним, сада се налази мртав леш у фази убрзаног труљења, који шири отровни кужни задах кроз болесна учења и идеологије. Да би појачао ову језиву слику, Дугин наводи чувени начин мучења који су примјењивали древни Етрурци, познат као „мучење етрурске младе“. Наиме, Етрурци би највеће злочинце привезивали уз распадајући леш. Нису постојале страшније казне од ове: некроза је полако продирала у човјечије тијело, ћелију по ћелију. Агонија је трајала данима, седмицама, па и мјесецима, док осуђеник на крају не би оболио и умро. Ми смо већ дуго у загрљају тог „распадајућег леша“ – Европе. Посљедице тог загрљаја осјећамо свакодневно, на својој кожи. Осјећамо и чудимо се, али малобројни су они који могу прецизно дијагностиковати ову духовно-интелектуалну патологију. Александар Дугин и Дарја Дугина управо су ти ријетки који су успјели успоставити философско-теолошку дијагнозу. А како кажу – постављање тачне и исправне дијагнозе већ је пола пута до излијечења.

Професор Дугин снажно инсистира да би за коначно свргавање безбожне либералистичке политичке теорије требало изградити нову „Четврту политичку теорију“, чија би основа била – метафизика и теологија. Сјетимо се како је један од идејних твораца „друштва без Бога“, заснованог на искључиво рационалним принципима – Имануел Кант – у уводу своје „Критике чистог ума“ презриво назвао метафизику Хекубом. Као што је Хекуба некада била велика тројанска краљица, супруга Пријама и мајка Хектора и Париса, а после уништења Троје постала обична скитница и бескућница, тако је и метафизика, која је некада била господарка средњег вијека, сада постала убога, презрена и одбачена. Сматрало се да је Кантовом деконструкцијом метафизика изгубила свој кредибилитет, ауторитет и значај. Након Канта, „оци европског и западног друштва“ својски су се бацили на изградњу друштва које би искључиво почивало на рационалним и приземним (овоземнаљских) принципима. Куда нас је то све одвело, можемо сами осјетити на својој кожи.

Зато сматрам да је за наш савремени свијет од изузетне важности инсистирање Дарје Дугине, као и њеног оца, на питању метаполитике. Политички живот не исцрпљује се само у прежвакавању дневно-политичких тема. Не постоји политика ради политике, као што не постоји ни умјетност ради умјетности. Постоји виша, метафизичка и духовна координата – Бог – који мора бити узет у обзир ако желимо створити боље и праведније друштво и свијет. Христос каже: „Без мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Нема излаза из ове „долине плача“ без Христа Бога. Идеја о изградњи „друштва без Бога“, које ће бити „нови Едем“ на земљи, јесте једна најобичнија вавилонска кула, која ће – као и све друге вавилонске куле у историји – бити срушена. У овом контексту треба разумјети и паролу која се налази на сајту geopolitika.ru: Carthago delenda est – „Картагина мора бити уништена“. Ове ријечи чувеног Катона данас требају бити схваћене као неопходност рушења „нове Картагине“ или „новог Вавилона“ – а то је управо друштво без Бога, утемељено на либерализму.

Древна картагинска цивилизација поникла је на темељима приношења људских жртава – прије свега мале дјеце и беба – које су жртвоване божанству Ваалу. Одатле и име Ханибал, које значи „милост Ваалова“. Рим, иако пагански у античко доба, ипак је представљао свјетлост у поређењу са Картагином. Људске жртве јесу постојале, али спорадично и изузетно ријетко. Насупрот томе, сами темељи Картагине почивали су на овом језивом култу.

Управо је то осјетио и Катон Старији, који је предосјетио шта значи „милост Ваалова“, па је упорно захтијевао да се „Картагина избрише“, односно да се покрене Трећи пунски рат – што ће се на крају и догодити.

Када погледамо савремену западну цивилизацију, која је некада била хришћанска, можемо уочити да се „милост Ваалова“ на велика врата вратила. Ваал је био бог плодности и материјалног благостања, односно новца. Данашња цивилизација у цјелини почива управо на новцу – све се врти око новца. Међутим, и то није настало случајно, већ као посљедица одређеног кретања западног ума. Довољно је подсјетити се чувене књиге Макса Вебера „Протестантска етика и дух капитализма“, у којој аутор детаљно показује како је капитализам, односно предаторска трка за новцем, настао као дериват протестантске етике.

Друга западна умотворина – развратна ЛГБТ идеологија и родне теорије – у многоме нас подсјећа на развратни култ древне сумерске богиње Иштар. Култови који су вршени у њену част обухватали су сакралну проституцију, као и педерастију. Њене „свештенице“ били су тзв. асину и кургару – мушкарци који су се облачили у женску одјећу и говорили женским гласом.

Ту је и трећа западна умотворина: промоција абортуса и еутаназије као нечега лијепог, пожељног и „хуманог“. Овим нам се враћа и трећи морбидни идол старога свијета – Молох, божанство незасито дјечије крви.

Тако на сцени имамо повратак „црног старозавјетног тројства“ – Ваала, Молоха и Иштар. Цјелокупно западно друштво данас плива у жртвоприношењу људи, сакралној проституцији и перверзији. Бројни ратови које је Запад кроз историју водио – од крсташких ратова, преко инквизиције и спаљивања људи на ломачама, па све до савремених сукоба – као и материјалистичке и нихилистичке философије и науке, сексуална револуција, холивудски филмови и серије чија је сврха прије свега рушење хришћанског морала, те агресивна промоција содомије, ЛГБТ идеологије и родних теорија, само су мали дио онога што „треба бити избрисано“.

Битку против ,,нове Картагине“ треба најприје започети на философско-теолошком плану. Управо то је чинила Дарја Дугина. Својим духовним и интелектуалним радом указивала је на „гнусобу опустошења“ (Дан. 9, 27) која је захватила свеукупни живот савременог човјека. За то је била спремна да плати и својим животом. Мало је данас оних који би на то били спремни. Дарја је у свом философском дискурсу постулирала и „есхатолошки оптимизам“, указујући да овај свијет није све што нам се нуди, већ да се изнад нас налази виша, духовна стварност. Наш овоземаљски живот и сви пратећи његови чиниоци: философија, култура, политика, економија и други морају узети у обзир ту вишу,  духовну стварност. Успаван лебералистичком некрозом и бесмислом холивудског друштва спектакла, савремени човјек тога није ни свјестан.

Зато је задатак истинског интелектуалца да разбуди што више људи може. Позивајући се на чувени Платонов „мит о пећини“, она објашњава да већина савремених људи сједи везана ланцима и посматра сјенке на зиду, које ствара ватра која гори из њихових леђа. Они мисле да су то истине, али то су само најобичније сјенке и илизије. Истински интелектуалац је онај који се ослободи тих ланаца, изађе из пећине и угледа Сунце Истине. Међутим, његова дужност је да се врати у пећину и ослободи што више људи може, показујући им Сунце Истине. Из „мита о пећини“ знамо да ће онај који то учини бити нападнут, а можда и убијен од стране оних који су још увек везани. У Платоновој „Држави“ то се десило Сократу, а у наше вријеме – Дарји Дугиној.

Но, убијеђен сам да њена жртва није била узалудна. Сјетимо се само да је на самом почетку специјалне војне операције цијели Запад био непријатељски настројен и према њеном оцу и према самој Дарији. Међутим, како је вријеме одмицало, а нарочито након њене мученичке смрти, њихова порука о неопходности повратка нашим истинским коријенима, утемељеним у аутентичном хришћанству – православљу – све је јаче и снажније почела да одјекује. „Што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Лк 18,27), читајмо у Светом писму. Свједоци смо да се на Западу, а нарочито у Америци – срцу савременог либерализма – дешавају тектонске духовне промјене. У англиканској Енглеској читамо о читавим протестантским парохијама које прелазе у православље. Такође, све већи број Американаца, нарочито младих људи, приступа Православној Цркви. Проценти су толико високи да америчке власти већ разматрају чак и неку врсту мјера којима би настојале да те бројке умање. Те мјере би представљале облик новог прогона хришћана. Међутим, као што римске власти у првим вијековима хришћанства нису успјеле да униште хришћанство и Цркву, него су произвеле супротан ефекат, тако би и сваки нови прогон данас произвео исто то — још снажније ширење вјере. „Semen est sanguis Christianorum“ – „Крв хришћана је сјеме (нових) хришћана“, каже Тертулијан.

Дај, Господе Исусе Христе, да крв Твоје новомученице Дарје буде сјеме неких нових Дарја, нових хришћана и нових православних интелектуалаца, који ће постати истинска свјетлост овога свијета „који у злу лежи“. Амин!

протођакон Бојан Чечар