Православна вјеронаука и изазови дигитализације школства
ПРАВОСЛАВНА ВЈЕРОНАУКА И ИЗАЗОВИ ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ ШКОЛСТВА
1.1. ДИГИТАЛИЗАЦИЈА
ШКОЛСТВА НА КРИЛИМА ПАНДЕМИЈЕ КОРОНАВИРУСА
1.1 Тема дигитализавије
школства је постала врло актуелна у последњих неколико година, тачније од
почетка пандемије коронавируса. Причало се о њој и прије тога, међутим, право
интересовање јавности стекла је тек када је због епидемиолошких разлога било
препоручено избјегавање међусобних контака. Самим тим одвијање наставе на
класичан начин тј. уживо постало је немогуће. Након врло кратког времена, као
некакав Deus ex machina, пронашло се рјешење у виду онлајн наставе и непрестаног бдјења над
телевизорима, компијутерима и таблетима. Родитељи и ученици почели су проводити
су сате и сате испред екрана свих врста и размјера, пратећи наставу. Иако смо
до тог тренутка, сви били свјесни размјера, домета и дохвата енормног
технолошког развоја, нико није могао ни помислити да ће готово преко ноћи тај
вид наставе постати једини могући начин за ученике да похађају часове и наставе
школовање. Наједанпут, продавци лаптовова, мобилних телефона, таблета и
интернет провајдери, постали су главни медији кроз који се реализује школство.
Ни мало не чуди што је њихова економска добит тада напрасно порасла. Представници
власти су се здушно ангажовали да се уплати интернет свим ученицима који су слабијег
материјалног стања. Све се одвијало у некаквој еуфорији. Оно што је најчудније,
је то, да је наједнапут, у саму жижу јавности избио лик једног од оснивача Microsoft-а Била Гејтса. Он не само да је непрестано консултован
од стране разних медија по питању пандемије коронавируса, већ је и указивао и
на низ нужних трансформација које ће друштво морати проћи да би се вратило у „нормалу“:
дигитални пасоши, вакцнација, онлајн настава итд. Оно
што још више зачуђава, јесте да је он чак и саму пандемију најављивао неколико
година уназад. Шта више, само два мјесеца прије нешто што ће букнути пандемија
у Вухану (Кина), фондација коју предводе Бил Гејтс и његова супруга Мелинда, заједно
са Џон Хопкинс Центром за здравствено
осигурање као и са Свјетским Економским форумом, организовали су једну врсту
симулације пандемије 18. октобра 2019. године у Њу-Јорку познатом као Event-201[1]. Већ том приликом су указали на низ прилагођавања која ће друштва широм
свијета морати проћи како би се адекватно могла суочити са пандемијом. И онда,
чим је кренула прича око падемије у фебруару 2020. године, Бил Гејтс је буквално
преплавио медије својим гостовањима говорећи о евентуалним могућностима
превазилажења исте. И гле, иако су школе широм свијета и у Републици Српској махом
биле затворене и прелазиле на онлајн наставу, наједнапут је кренула снажна
кампања са свих страна у циљу промоције разних сајтова, софтвера и електронских
дневника за које би наставници требало да прођу хитну онлајн обуку.
1.2.Код нас у
Републици Српској настава се, барем у почетној фази, пратила путем јавног
сервиса Републике Српска (РТРС), међутим, врло брзо кренула је едукација
наставника за сајт Microsoft
teams (овај програм
је покренула управо фирма Била Гејтса), електронске дневнике и остале видове
онлајн функционисања наставе. И ми вјероучитељи Православне вјеронауке, нашли
смо се у ситуацији да смо морали беспоговорно прихватити дати систем. Са личног
и непосредног рада са ученицима у школама, прешли смо на посредни и виртуелни вид
наставе. Иако је аутор ових редова и сам, годинама уназад настаојао да користи
савремена средства, интернет и медије (чак је написао и рад који се бави и
темом коришћења информационих технологија у настави, под насловом „Усавршавање
комуникационе компетенстности“ још 2016. године. Тај рад је служио као основа за
предавање које је аутор држао на савјетовањима за вјероучитеље Православне
вјеронауке 2016. године у Бања Луци, Бијељини и Требињу) да би учинио ученицима
занимљивим часоове, и за њега новонастала ситуација била је апсолутни шок. Највише
збуњује чињеница да у нашим школама нико ни не преиспитује такве тендеције! О
њима се ни не расправља. То се једноставно правда тиме када се каже да је то
стигло од Владе, тачније Министарства просвете и културе, Републичког педагошког
завода или неких других надлежних институција. И ту више нема никакве дискусије.
Повратна информација наставника који раде са самим ученицима уопште се не
преиспитује, нити кога занима. Зачуђујуће је да горе поменуте институције годинама
уназад наставницима сугеришу да све више избјегавају фронтални (читај! ауторитарни)
начин рада са ученицима (тј. када наставник само предаје, а ученици су тек нијеми
посматрачи насатаве и обични климачи главом) и да се инсистира на тзв.
интерактивној (читај! демократској) настави (у оквиру које ученици активно
учествују), да баш те исте институције уопште не занима шта о новим иновацијама
у школству мисле наставници који раде са самом дјецом. Апсолутно су глуви и
нијеми за било какву врсту повратне информације са терена тј. од наставника, ученика
и родитеља. Шта више, у Републици Српској, отишло се још даље па се почетком школске
2021/2022. у школе увео нови предмет под називом „Дигитални свијет“. Ни тада
нико се озбиљније није позабавио темом због чега дјеца у другом разреду треба
да изучавају тај предмет. Наставници су углавном збуњени, јер у самом почетку нису имали ни
плана и програма, нити су знали шта уопште треба да раде са дјецом на часовима.
О ученицима и родитељима да и не говоримо.
1.3. У раду
који је пред нама, покушаћемо дати свој мали допринос када је у питању разматрање
ових веома битних тема. Врло битан сегмент рада биће полаожај, улога и став Православне
вјеронауке и вјероучитеља, према овој деликатној теми дигиталне олује која је напросто
запухнула све поре нашег друштва па и школство. Не претендујемо да у њему дамо
свеобухватне одговоре, јер се свијет дигитализације и информационих технологија
толико брзо развија да их уопште није могуће и ни дати. Жеља нам је да чисто
заголицмо пажњу читалаца ових редака те да и се и они сами најактивније могуће
укључе у овај дијалог.
2.
ВЕЛИКИ
РЕСЕТ ШКОЛСТВА
Шта је стварни узрок увођења дигитализације у школе?
2.1. Прави
одговор на ово питање тешко је дати. Међутим, постоји довољан број информација
које можемо наћи на многим званичним интернет страницама главних иницијатора тзв.
дигитализације свијета. Свакако главни иницијатор и стожер дигитализације је несумњиво
Свјетски Економски форум из Давоса предвођен њеним предсједником и оснивачем
Класусом Швабом. На званичком сајту Свјетског Економског форума се налази званични
документ под називом Школе
будућности: Дефинисање нових модела образовања за Четврту индустријску револуцију
(Schools of the
future: Defining new models of education for the forth industrial revolution) или Образовање 4.0: Глобални оквир за промјену
садржаја и искусатва за учење за потреба будућности (Education 4.0: A Global Framework
for Shifting Learning Content and Experiences Towards the Needs of the Future)[2]. Тамо пише да, док су глобализација и напредак у
техонологијама наставили да трансформишу грађански простор и пословни свијет, образовни
системи су још више изгубили везу са стварношћу и потребама глобалне економије
и друштава. Модели образовања морају се прилагодити како би обучили дјецу
вјештинама да стварају инклузивнији, кохезивнији и продуктивнији свијет. Дјеца
морају бити припремљена да истински доприносе будућој економији, те да буду
одговорни и активни грађани будућег друштва. Да би се остварила ова визија
неопходно је да дјеца буду опремљена са
четири кључна умјећа: 1. Глобалним држављанством; 2. Иновативношћу и
креативношћу; 3. Технологијом; и 4. Умјећем међусобних односа[3].
Све ће то требати да посједују грађани будућег свијета, који треба да порође филтер
тзв. Четврте идустријске револуције. Идеологија те револуције сумирана је истоименој
књизи Класу Шваба[4].
У њој Шваб објашњава шта подрезумјева
под том револуцијом. По њему, прва индустријска револуција трајала је од 1760.
до 1840. године. Била је покренута градњом жељезница и изумом парне машине, те
покретањем механичке производње. Друга индустријска револуција, која је почела крајем 19. вијека и наставила свој развој у
раном 20. вијеку, омогућила је масовну производњу, подстицана појавом
електричне енергије и производне траке. Трећа индустријска револуција почела је
шесдесетих година прошлог вијека. Обично се назива компијутерска или дигитална
револуција зато што је убрзана равојем полупроводника, централних рачунара (шездесетих
година прошлог вијека), личних компијутера (седамдесетих и осамдесетих година
прошлог вијека) и интернета (деведеетих година
прошлог вијака). Имајући на уму различите дефиниције и академске аргументе који
се користе за опис прве три индустријске револуције – Шваб нам саопштава да - вјерује
да смо данас на почетку четврте индустријске револуције. Она је почела на
прелазу овог вијека и надовезује се на дигиталну револуцију. Карактерише је много
свеприсутнији и мобилнији интернет, мањи и моћнији сензори који су појефтинили,
вјештачка интелигенција и машинско учење[5].
Да би је још детаљиније објаснио Шваб нам даје цијелу једну лепезу домена
људског живота који треба да буде трансформисан и прилагођен за будући свијет
Великог Ресета. Он креће од главних његових покретача тј. од мегатрендова као
што су: физички, дигитални и биолошки. Занимљиво је да ни на једном мјесту не
спомиње психички тј. духовни. Онда иде даље преко економије, њеног раста, запошљавања
и природе посла до бизниса, очекивања потрошача, производа са унапријеђењим подацима,
иницијативама за сарадњу и новим оперативним моделима. Најбитнији сегмент је
гдје говори о примјењивим технологијама, носивом, свепристуном интернету, интернету
свега, паметним градовима, кућама,
вјештачкој интелигенцији, једној огромној
бази података и неуротехнологијама. Као што је већ горе поменуто „Образовање
4.0“ је врло битан сегмет те дигиталнте транформације.
2.2. Можда ће неко рећи, па добро, какве то везе има са нама? Какве ми имамо везе са
Свјетским Економским форумом, Клаусом Швабом и Четвртом идустријском
револуцијом? Па имамо итекако. Будући да скоро сваке године имамо своје представнике
у Давосу, са дигитализацијом школства па и друштва у цјелости се кренуло још
доста раније. Међутим, у фебруару мјесецу 2022. године Србија је потписала Споразум
о приступању Четвртој индустријској
револуцији са Свјетским Економским форумом[6].
Дакле, и Србија постаје дио агенде, која подразумјева дигитализацију свега и
свачега. Отуда не треба да нас чуди што на званичком сајту Канцеларије за
информационе технологију и електронску управу стоји текст под називом Србија дигитализује (програм ширења знања
из области дигиталне странформације)[7]
У њему се наводи да са Четвртом индустријском револуцијом,
дигитализација постаје главни катализатор иновација, модернизације, економског
раста, конкурентности и свеобухватног друштвено-економског напретка и развоја.
Влада Републике Србије препознала је значај дигитализације и развоја
електронске управе, што је допринијело значајном развоју у овој области у протеклих
неколико година. Дигитализацијом, као једним од приоритета Владе Републике
Србије, трансформише се начин рада јавне управе и подиже се њена
економичност, транспарентност и квалитет рада[8]. Међутим, не трансормише се
само јавна управа, већ буквално свака пора српског друтшва. У интернет презентацији[9]
БИО4кампуса, који се отвара у Београду а који је такође у фебруару договорен у Женеви,
стоји и слајд на којем се налази изјава премијерке Србије Ане Брнабић
која каже да Србија прихвата технологију као главни национални приоритет.
Дакле, то није ни Косово, ни бољи живот грађана, него је то технологија и
дигитализација. Иако је Србија потписница овог споразума, то ни мало не треба
да нас наведе на мисао да се то не тиче нас који живимо у Републици Српској и
Босни и Херцеговини. Напротив, тај центар који ће бити у Београду је
регионалног карактера. Идеје, патенти и достигнућа тог центра прељеваће се на
цијели регион. И оне се већ лагано и прељевају. Неке од њих су: дигитални дневници
и предмет „Дигитални свијет“. Ко зна, можда ће за коју годину цјелокупно образовање
испред себе добити префикс дигитално, па ћемо тако имати: дигиталне наставнике,
дигиталне ученике и дигиталне родитеље. Да није ријеч о некаквој шали или некој
теорији завјере, него да се на томе озбиљно ради, налазимо свједочанства у
књигама чувеног јеврејског историчара Јувала Ное Харарија, који је и сам трансхуманиста
и незванични гуру Свјетоског Економског форума и Клауса Шваба. Он такође, може
да се види на интернет презентацији за БИО4кампус који треба да почне са радом
у Београду. Ту се може прочитати његова чувена крилатица: „Обични људи можда не разумију вјештачку интелигенцију и
биотехнологију, али могу да осјете да будућност пролази поред њих“. (3 слајд по реду, одмах након оснивача Applе-a Стива Џобса)[10].
2.3. У својој
познатој књизи „Homo Deus кратка историја сутрашњице, Харари говори да ће
усљед масовне дигитализације и појаве вјештачке интелигенције, наједапут велики
број људи постати бескористан. Људе свих професија ће полако мјењати киборзи
који у себи имати вјештачку интелигенцију. Адвокати, економисти, берзански
службеници, возачи аутомобила, наставници и остали мораће да уступе своје
послове високо усавршеним претраживачким алгоритмима који ће њихове послове
обављати много брже, тачније и јефтиније. Да би то било могуће неопходно је
увезати све са оним што се назива „интерентом свега“. Интернет свега
подразумјева то да ће све што постоји на свијету бити увезано са њим: од
биљака, животиња, људи, аутомобила, кућанских апарата и на крају цијелог
свемира. У таквом једном свијету ка којем полако али сигурно корачамо,
дигитални наставници пажљиво ће пратити сваки мој одговор и вријеме које ми је
потребно да га дам, те ће с временом утврдити и моје слабе и моје јаке стране,
оно што ме одушевљава и оно због чега ми се приспава од досаде. Биће у стању да
ме подучавају термодинамику или геометрију онако како најбоље одговара мом типу
личности, чак и ако тај одређени метод није прикладан за деведесет посто других
ученика. Дигитални наставници никада неће губити стрпљење, викати на мене нити
ступити у штрајк[11].
Да би алгоритми тих дигиталних наставника могли функционисати и доносити добре
процјене неопходна им је огромна база података о сваком ученику од њиховог
рођења па надаље. Док се не изнађе начин да се то све увежу у интернет свега, послужиће
и електронски/дигитални дневници. Опште је познато да подацима, који се скупљају
у електронски дневник располаже Министарство просвете. Међутим, оно има право
да их подјели сам трећим лицима. Која су
та лица? За сада се не зна, али се на основу свега што смо горе навели, да наслутити у ком правцу дувају ти вјетрови.
3.
МЕДИЦИНСКЕ
ИМПЛИКАЦИЈЕ ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ ШКОЛСТВА
3.1.Оно што
још више зачуђава јесто и до да су бројни стручњаци, као што су неоролози и
психолози.до недавно истицали и упозоравали на опасност коју могу да имају
електронски уређају и безжични интернет (Wi-Fi) на дјечији мозак и психу. Како је кренула ова прича око дигитализације
школства, они су напрасно утихнули. Нарочито су говорили о томе како би дијете
требало поштедити екрана у првим годинама живота јер је тада дио мозга познат
као „чеони режањ“ нарочито подложан утицају ектронских уређаја. А шта смо ми
урадили? Умјесто да код дјеце развијамо жељу за личним дружењем, игром и боравком
у природи, ми смо им у 2. разред увели предмет „Дитални свијет“.
3.2.Двадесет први вијек обиљежен је експоненцијалним
повећањем развоја технологија
које омогућавају бежичну комуникацију. Загађењу атмосфере
радио и ТВ
сигналима придодата је не само сателитска комуникација, већ и
различити типови вај-фај мрежа. До 2010, у САД, регистровано је 285 милиона
претплатника мобилних телефона (на нешто више од 300 милиона становника). Процјењује се да у свијету има више од 5
милијарди корисника мобилних телефона на око 7 милијарди људи. У Србији
и Републици Српској број мобилних телефона увелико надмашује број становника.
Прије три године, Међународна
агенција за истраживање рака (IARC), у чијем су раду учествовали експерти из
четрнаест земаља, класификовала је електромагнетна
поља која се користе у мобилној комуникацији као потенцијално канцерогена.
Анализирајући податке, специјалисти IARC-а дошли су до закључка да постоји
узрочно-последична веза између зрачења мобилног телефона и развоја малигног
тумора мозга – глиома, као и менингеома, доброћудног тумора који настаје од опни којима је обложен мозак и кичмена
мождина. Научници IARC-а су сврстали мобилни телефон у групу
„потенцијално канцерогених“ (класа „2B“, по класификацији IARC-a), реферишући на међународни научни пројект Interphone, највећу и најдужу студију која је испитивала
утицај употребе мобилних телефона на настанак тумора мозга. Објављивање
резултата пројекта Interphoneу „Међународном часопису за епидемиологију“ 2010.
(The International Journal of Epidemiology) одлагано је током четири
године да би у финалном издању рада био изнијет закључак да не
постоји веза између употребе мобилних телефона и тумора на мозгу, упркос томе
што је ово истраживањепоказало да млађи корисници мобилних телефона са највишим
нивоом кумулативног времена позива и променљивим обрасцима употребе имају 40
одсто већи ризик за добијање глиома. Одлагање
објављивања резултата студије и финални закључак који је у контрадикцији са
самим истраживањем веома је једноставно разумјети: студија која је
испитивала узрочну везу између употребе мобилних телефона и појаве тумора на
мозгу коштала је 25 милиона долара а финансирали су је индустрија мобилних
телефона и Европска комисија. Резултати студије нису били прихваћени од
Америчке агенције
за
безбедност хране и лијекова (федералног извршног министарстава САД, Food and Drug
Administration, FDA), која је трансформисана
у сервис корпоративног бизниса због чега је савјесни научници попут Др Риме Лејбоу
називају„Fraud and
Death Administration“ – Министарство за превару и смрт.
3.3.У сваком
случају, референце
у
научним и медицинским часописима које представљају стварне доказе о
здравственим ефектима изазваним зрачењем мобилним телефонима, пружају мрачну
слику будућности наше дјеце.
3.4.Према
недавно објављеном научном извештају Environmental Health Trust организације, дјечији мозак апсорбује дупло више микроталасног
зрачења мобилних телефона него мозак одрасле особе. Зрачење мобилних телефона које одрасли
корисници носе у џеповима својих мајица или панталона, као и особа женског пола
које мобилне телефоне носе у грудњаку, четири до седам пута веће је
од смјерница које је одредила Савезна комисија за комуникације (FCC) у САД. За неупоредиво мања тела дјеце, наравно, нивои ће бити далеко већи. [12].
4.
ПРАВОСЛАВНА
ВЈЕРОНАУКА У МАТРИКСУ ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ ШКОЛСТВА
4.1.Главни
циљ рада вјероучитеља Православне вјеронауке је мисија Цркве тј. рад на
развијању духовних и националних вриједности код ученика. Наравно да вјероучитељ
треба да поштује и прати достигнућа саврменог образовања и да испуњава своје
законске обавезе. Према закону о основном образовању Републике Српске,
вјероучитељ има статус који га према свим правима и обавезама изједначава са осталим
учитељима и наставницима у школи. Он редовно долази и одржава часове, уредно
води педагошку документацију, редовно похађа стручна усавршавања, тамо гдје је
то могуће бива и разредни старјешина итд.
4.2.Међутим, главни
оквир његовог рада, дјеловања и размишљања треба да се заснива на Светом Писму
и на Светом Предању Православне Цркве. То значи да вјероучитељ када улази на
час има следеће у виду: савки човјек је
створен по лику Божијем. Он добија своју егзистенцију кроз саздавање или
стварање личним дејством у којем сам Бог учествује, и тако постаје творевина по
вољи Божијој. Он није, дакле, почетни плод рађања од других тијела нити производ
еволуције рађања. Човјек је твар од материје и животворног духа (нефеш) Бога. Без
тог даха, човјек постаје материја (Пост 3, 19; Пс. 104, 29-30). Тијело и душа
формирају нераскидиву цјелину јер су у егзистенцију доведени симултано,
сједињени нераздвојно, не случајно, привидно или спољашње. У Божијем плану
човјек има вишу, јединствену улогу у свијету. Бог је створио човјека ради Себе.
Бог је створио свијет ради човјека, да би га човјек принио на дар Богу.
Човјеков пазив јесте да господари свијетом, да се клања Богу (Пост. 2, 6) и да
буде у заједници са Њим[13].
4.3.За
заговорнике дигитализације човјек нема душу. Према њиховом становишту не постоји
ни Бог ни душа, ни свијест, нити је човјек личност. Човјек
функционише искључиво као једна машина у којој владају искључиво физички, биолошки и
хемијски закони. Механизам који уређује те законе у човјеку је алгоритамски. За њих човјек је веома сличан
аутомату за кафу. Много компликованији алгоритам него
што је то аутомат за напитке, без икакве сумње, али ипак алгоритам. Људска бића
су алгоритми који не производе шоље чаја, него сопствене реплике (као неки
аутомат који би, ако притиснете одговарајућу комбинацију дугмади, произвео
други аутомат). Алгоритми који управљају аутоматима за напитке раде преко механичких преносника и електричних
кола. Алгоритми који управљају људским бићима раде преко чулних опажаја,
емоција и мисли. Исти такви алгоритми управљају свињама, павијанима, видрама и
кокошкама[14]. Самим тим у човјеку не постоји ништа
трансцедентно нити духовно. За њих човјек је нешто слично чипу који је припојен
на матичну плочу живота. Тај живот траје док трају и горе поменути хемијско-биолошки
процеси. Послије тога нема ништа, послије тога слиједи апсолутно небиће и мрак.
Пошто човјек не посједује ништа што би га разликовало од комада меса, њега онда
треба надградити уз помоћ савремених достигнућа информационих техонологија и генетског
инжињеринга. Дигитализација школства јесте, мали али зато и сигуран корака у том том правцу. Предмет „Дигитални
свијет“ и електронски дневници, реферални механизми[15],
јесу зачеци свеукупне дигитализације образовног система.
4.4.Када се
све ово узме у обзир, какав би требао да
буде став Православне вјеронауке према свему овоме? Шта треба да раде
вјероучитељи? И доиста, прегршт је питања која наједанпут подају човјеку на
памет. Савремене технологије се толиком брзином развијају да је и немогуће дати
један свеубухватан и прецизан одговор. У једном тренутку се чини како
технологија олакшава учење и даје бржи приступ информацијама, док у другом она полако
почиње да окрива своје право језиво лице расчовјечења и дехуманизације
образовног система кроз дигитиализацију и сајбернизацију. Увођење информационих
технологија у школски систем имало је прије свега задатак да ријеши проблем
мотивације. Свјесни смо да су данашњим младим нараштајима стари облици рада неинтересеантни
и стерилни. Фронтални облик рада тј. када наставник уђе и почне да предаје а
ученици нијемо сједе, зијевају и климају главом, данас се сматра превазиђеним и
застарјелим. Како би их ангажовали, разбудили и мотивисали у учионице су полако
уведени рачунари, таблети и телевизори. И за сада то није проблем. Чак и
Православни вјероучитељи могу да имају користи од свега тога. Прегршт је
садржаја на интернету који могу вјероучитељу олакшати рад а ученицима часове
учинити занимљивијима (Цртани филмови на тему библијских прича за ученике 2. и
3. разреда; Исто то се може искористити и у 7. и у 8. разреду будући да се
изучава слично градиво, али на мало вишем нивоу; Кратки видеи у којима се говори
о историји хришћанске Цркве уопште као и о историји Српске Православне Цркве те
најважнијм личностима из наше историје
за 6. разред; Бројни други видео и музички садржаји који се могу истористити како
би се ученицима учинили занимљивим часови Православне вјеронауке). До овог
нивоа, вјероучитељ је дужан да користи достигнућа савремених информационих технологија.
4.5.Са друге
стране, вјероучитељ би као теолог Православне Цркве добро требао да испитује
духове и тенденције, јер нису сви од Бога (1. Јн. 1, 1). На вријеме би морао да
препозна оне тенденције, које за свој циљ имају разградњу и поништавање човјека
као онога који је сворен „по лику Божијем“. Зато би требао да разговара са
руководством школе, са педагогом, психологом, ученицима и родитељима и да им непрестано,
на један фин и аргументован начин, указује на све опасности и реперкусије које
са собом носи наступајућа дигитализација.
5.
ЗАКЉУЧАК:
5..1.Најјопасније
духовно стање у које човјек може да западне јесте својеврсна апатија према стањима
и догађајима који нас окружују. Човјеку је веома лако упасти у замку да помисли
да је немоћан пред овосвјетовном машинеријом зла која мрви све пред собом. Свети оци то стање називају унинијем. Подвижничко предање Православне Цркве много говори о УНИНИЈУ (ЧАМОТИЊИ).
То је стање духовног мртвила и непокретности. Подвижници га описују као једним
од најопаснијих духовних стања и савјетују да се против њега боримо. Основни
вид борбе јесте молитва и рад (рукодељање) ora et labora. Да би се изборио са недаћама и искушењима која се
пред њега свакодневно постављају човјек мора да устане из духовног мртвила, да
се окуражи и да им се уз помоћ Божију храбро супростави. Искушења која смо навели
јесу заиста велика и ако се на вријеме не суочимо са њим, врло брзо би могла нарасти
до тако страшних размјера да би тада борба са њима била готово немогућа. Али,
ни тада није крај, што је човјеку немогуће Богу је све могуће. Задатак вјероучитеља
Православне вјеронауке и свих осталих вјерујућих наставника и људи који раде у
школама, требао би бити стварње мреже за заштиту ученика од свих опасности која
их вребају. Дигитализација је до сада највећа опасност са којим се соучавамо. Неопходно
је препознати опасности и на вријеме одреаговати. Не треба чекати да проблеми
метастазирају, јер ће онда њихово отклањање бити далеко теже и болније.
5.1. Као
наставници и учитељи морамо захтјевати од Министарства Просвете, Републичког Педагошког
завода и других релевантних институција детаљно објашњење свега онога што се
уводи у школе. Морамо тражити исцрпан извјештај о томе какав је циљ и сврха
тога што се уводи. Свједоци смо великог парадокса да многе наше школе још
увијек немају ријешена основна инфраструктурна питања као што су: гријање, квалитетно
освјетљење, одговарајући хигијенски услови, а ми причамо о увођењу у школе
дигитализације и вјештачке интелигенције. То више личи на ону народну пословицу:
Видјела жаба гдје се коњ поткива па и она ногу дигла. А да ли је тек
неко размишљао о нашим ученицима? Аутору овог текста познати су случајеви са
почетка пандемије, када је Министарство просвјете и културе од нас тражило да пронађемо
ученике који немају интернет у кући (због слабог материјалног стања) да смо
проналазили ученике који у својим кућама
немају ни чак ни струју. Даље, морамо тражити да се обавезно валоризује
наше мишљење тј. да су горе поменуте институције дужне да чују повратне информације
које долазе од нас који радимо са ученицима. Морамо на вријеме предочавати
родитељима и ученицима шта се дешава у школству. То је наша дужност и обавеза. Још
тражити да се у цијелу дискусију укључи и шире друштво. Добро би било ангажовати
и медије.
5.3.Јер,
ако се ми сами не будемо бавили дигитализацијом онда ће се она бавити нама,
само што она заузврат неће захтјевати никакав наш лични пристанак.
Бојан
Чечар, протођакон
[2] https://es.weforum.org/reports/schools-of-the-future-defining-new-models-of-education-for-the-fourth-industrial-revolution/
[3] https://www3.weforum.org/docs/WEF_Schools_of_the_Future_Report_2019.pdf
[4] https://law.unimelb.edu.au/__data/assets/pdf_file/0005/3385454/Schwab-The_Fourth_Industrial_Revolution_Klaus_S.pdf
[5] Шваб, К. ,Четврта
идустијска револуција, Свјетски Економски форум, Женева 2016, стт. 11
[6] https://www.weforum.org/agenda/2022/02/in-conversation-with-ana-brnabic-prime-minister-of-serbia/
[7] https://www.ite.gov.rs/tekst/4287/srbija-digitalizuje.php
[8] Исто.
[9] https://www.bio4.rs/BIO4_Campus.pdf
[10] https://www.bio4.rs/BIO4_Campus.pdf
[11] Homo Deus кратка историја
сутрашњице, Laguna, Београд 2018, стр. 386.
[12] https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/analiza/2015-02-19-10-58-57
[13] Брија Ј. , Ријечник Православне
теологије, Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ, Београд 1999.
572-573.
[14]Харари,
Ј. „Homo Deus
– кратка историја сутрашњице, Лагуна, Београд 2016. , стр. 111.
[15] Програм
је настао као резултат потребе да се на јединствен, систематичан и функционалан
начин успостави механизам подршке дјеци кроз стварање стимулативног окружења за
њихов раст и развој и то путем системског успостављања механизма идентификације
индикатора ризика за дијете, унапређења интерсекторског система сарадње и
јачања професионалних капацитета стручњака у школама. (извор: https://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Ministarstva/mpk/media/vijesti/Pages/Referalni-mehanizam-podr%C5%A1ke-djeci-u-%C5%A1kolama-zajedni%C4%8Dka-odgovornos-i-obaveza.aspx)
Коментари
Постави коментар