Учење Светог Игнатија Богоносца о Светој Литургији
„Који једе моје тијело и пије моју крв има живот
вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“. (Јов. 6, 54)
„Нећу умријети него ћу жив бити и казиваћу дјела
Господња“. (Пс. 117, 17)
„А
нарочито ако ми Господ открије да се сви ви благодаћу заједно окупљате у Име
(Христово), у једној вери и у Исусу Христу, Који је по телу из племена Давидова
– Сину Човечијем и Сину Божијем – да сви неподељеном мишљу слушате епископа и
презвитера (= свештеници), ломећи један Хлеб, који је лек бесмртности, предохрана да нећемо умрети, него свагда
живети у Исусу Христу“. (Посланица Св. Игнатија Богоносца Ефесцима)
Овај зимски
период у којем се налазимо увијек је карактеристичан по великом броју крсних
слава које се прослављају у нашем народу. Већина их је сконцентрисана управо у
период од краја октобра до краја фебруара, тј. до почетка васкршњег поста. Тада
се молитвено сјећамо и празнујемо заиста велики број предивних угодника и
угодница Божијих који су величанственим примјерима својих живота посвједочили
истинитост хришћанске вјере. Сјећамо их се, не само да би их замолили да нас
заступају пред Богом, већ и да би се њиховим примјером поучили како да и ми Христово
Јеванђеље практично примијенимо у нашим животима. И заиста, примјера је
безброј. Св. Петка, Св. великомученик Димитрије, Св. бесребреници Козма и
Дамјан, Св. Никола, Св. Стефан, Св. Василије Велики, Св. Сава... - све су ово
предивни примјери наших светаца заштитника којих се молитвено сјећамо и од
којих помоћ тражимо. Но, у овом нашем раду ми ћемо нарочиту пажњу посветити
једном светитељу о којем се, чини нам се, мало зна, а чији је живот и дјело од
пресудне важности за разумијевање саме суштине наше хришћанске вјере. У питању
је Св. Игнатије Богоносац. Њега наша света Црква молитвено обиљежава 2. јануара
по новом календару, тј. 20. децембра по старом.
Св.
Игнатије је по предању Цркве био оно дијете које је Христос узео у своје
наручје. Због тога се сматра да је добио и назив Богоносац. Међутим, Св.
Игнатије је и поред тога истински Христа носио у свом срцу и души. Био је
ученик Св. Јована Богослова. Касније је постао и епископ антиохијски. Антиохија
je у Игнатијево вријеме била престоница Сирије,
велики економски и културни центар са двјесто хиљада становника. Послије Рима
Антиохија је била највећи град империје. Након што је римски цар Трајан отпочео
са прогоном хришћанске Цркве Св. Игнатије је био окован у жељезо и одведен у
Рим гдје је пострадао тако што је био бачен дивљим звијерима. Ниједног тренутка
није намјеравао да одустане од пута мучеништва. Просто задивљује чињеница да је
у својим посланицама, које је написао црквама док је путовао, молио исте
да не
интервенишу код римских власти и судија, да му ови случајно не би опростили, а
њега оставили без вијенца мучеништва. Свети свештеномученик Игнатије, бачен је
лавовима како је и сам желио 107. године послије Христа.
Да
бисмо могли схватити личност и дјело Св. Игнатија неопходно је да видимо која
је то била основа из које је Св. Игнатије црпио смисао свога постојања и
дјелања. Да бисмо пронашли ту основу осврнућемо се на његове драгоцјене
посланице које је он, као што смо већ горе навели, писао црквама у току свог
путовања према Риму, гдје ће на крају и пострадати за Христа. Већ на самом
почетку Посланице Римљанима налазимо одговор на ово питање. Св. Игнатије каже: Не уживам у храни пропадљивој, нити у
сластима овога живота, Хлеба Божијег желим, који је тело Исуса Христа (=у
Евхаристији), рођеног од семена Давидова; и пића желим – крви Његове (=у
Евхаристији), која је љубав непропадљива[1].
Главни покретач духовног живота Св. Игнатија нису ствари нити идеје овога
свијета, већ храна непропадљива која се вјерницима дарује у Цркви у Св. тајни причешћа.
Св. тајна причешћа, тј. Св. литургија или Евхаристија је била главна жила
куцавица духовног живота првих хришћана којима припада и сам Св. Игнатије. Тада
је било немогуће да се неко назива хришћанином[2]
а да не буде редован учесник (= причасник) Св. литургије, тј. да се непрестано
причешћује Св. Тајнама Христовим. То потврђује и овај велики муж Цркве Христове
када каже: Нека се нико не вара: ако ко
није унутар жртвеника, лишен је хлеба Божијег. Јер ако молитва једног или
двојице има толику моћ, колико ли већма молитва епископова и све Цркве. Који,
дакле, не долази на заједнички скуп, тај се већ погордио и себе осудио[3].
Он још савјетује и каже: Старајте се
пак да се чешће састајете на Евхаристију (=Литургију) Божију и на славу. Јер,
када се чешће окупљате на исто место, силе Сатанине се тиме уништавају и његова
се пагубност разара једнодушношћу ваше вере[4].
Као епископ Св. Игнатије је живио Св. литургијом. За њега, као и за прве
хришћане, Св. литургија је било нешто без чега се не може. Она је била главна духовна
храна која је осмишљавала и давала снагу свеукупним настојањима првих
хришћанских заједница. У Св. тајни причешћа ми се не причешћујемо тијелом и
крвљу некаквог обичног - смртног човјека. Напротив, ми се причешћујемо Васкрслим
Тијелом и Васкрслом Крвљу Господа Исуса Христа. Зато Св. Игнатије и каже да је Причешће лијек бесмртности, предохрана да
нећемо умријети, него свагда живјети у Исусу Христу[5].
Када ово узмемо у обзир постаје нам јасно како су први хришћани били тако
храбри, зашто се нису бојали страдања и патњи, како су могли смјело и
непоколебљиво да иду чак и на страшне муке. Могли су зато што су имали снажан
предокус вакрсења које им је давала Св. тајна причешћа. Тек тада постаје нам
јасна и снажна жеља Св. Игнатија да мученички пострада за Христа. Пшеница сам Божија, и мељем се зубима
зверова, да се нађем чисти хлеб Христу – каже Св. Игнатије. Огањ и крст (=спаљивање и разапињање), чопори
зверова, касапљења, черечења, дробљења костију, одсецање удова, млевење целог
тела, зле муке ђаволове – нека све то дође на мене, само да Исуса Христа
задобијем[6].
Или опет на другом мјесту: Њега тражим –
за нас Умрлога; Њега желим – за нас Васкрслога; а тек ми предстоји рађање[7].
Када
ово све сагледамо поставља се питање гдје смо ми данашњи хришћани у односу на
све ово што смо до сада навели. Шта за нас значи Христос; шта за нас значи Црква;
шта за нас значи Св. тајна причешћа, шта за нас значи вјера у Васкрсење? Данас,
нажалост, имамо једну доста апсурдну ситуацију да неких 90 посто крштених
хришћана слабо или готово никако не долази на Св. литургију. Још је апсурдније
да у тих 90 посто има доста и оних који чак славе славу Св. Игнатија Богоносца.
Зато је врло важно да поред оног помпезног и добрим дијелом непотребног припремања
славе, који се код нас углавном састоји у припремању јела и пића, барем мало
посветимо изучавању живота и дјела
светитеља чије име прослављамо. Ако то урадимо видјећемо да свим светитељима
ова материјална храна и пиће нису значили ништа. Главна храна и пиће ка којим
су они тежили је она нестворена и духовна храна, а то су Св. Тајне Христове у
Св. тајни причешћа.
Бојан Чечар, протођакон
[1] Светог Игнатија посланице, Дела апостолских ученика, Манастир
Хиландар, Манастир Тврдош, Братство Св. Симеона Мироточивог, Браћа Станишићи –
Никшић, Врњачка Бања – Требиње, 2002, стр. 231.
[2] Узгред да кажемо да су се сљедбеници Христови по први пут назвали
хришћанима управо у Антиохији (ДАП. 11, 26)
[3] Светог Игнатија посланице, стр. 235.
[4] Исто, стр. 238.
[5] Исто, стр. 240.
[6] Исто, стр. 229-230.
[7] Исто, стр. 230.
Коментари
Постави коментар