Тузла - злочин без казне и егзодус српског народа

„Овци међу вуковима тешко је опстати, али није немогуће“. – патријарх Павле

„Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови“. (Мт. 10, 16)

„Из историје учимо, да из историје нисмо научили ништа“. – Хегел

Документарна студија „Тузла – злочин без казне и езгодус српског народа“ је прва у низу књига, која се објављује у оквиру едиције „Свједоци страдања“. Иако је централна тема ове књиге, страдање војника „тузланске колоне“, на Брчанској Малти 15. маја 1992. године, приређивачи и аутори су веома проницљиво, цијелу тематику поставили у много шири историјски контекст, показујући тиме да злочин над војницима „тузланске колоне“, није нешто јединствено и изоловано, већ да је он само наставак вишевјековне идеологије, која је налагала рјешавање „српског и православног питања“ не само на територији тузланске регије, већ и на простору цијеле Босне и Херцеговине. Сасвим је природно да је Издавачка кућа Епархије зворничко-тузланске „Синај“ - поред, Завичајног удружења Тузлака у Бијељини, Министарства унутрашњих послова Републике Српске и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица - један од саиздавача ове књиге. По учењу Православне теологије, Црква је Тијело Христово, тј. крштени народ Божији који се окупља на Свету Литургији и причешћује Тијелом и Крвљу Христовим, на тај начин и сам постајући Христов сатјелесник и сукрвник. Према томе, Црква и народ су једно. Тако је барем код нас Православних Срба било од памтивијека. Због тога се дешавало да када страда народ, страда и Црква и обрнуто. Једно без другог не може.

Блаженопочивши патријарх Павле је рекао: „Овци међу вуковима тешко је опстати, али није немогуће“. Ово је, заправо, разрађена библијска, тј. новозавјетна мисао: „Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови“. Мудрост ће нас оспособити: 1. да не постанемо плијен за вукове и 2. да и сами не постанемо вукови. Документарна студија „Тузла - злочин без казне и езгодус српског народа“ представља значајан искорак у погледу стицања те, нама Србима неопходне, мудрости. Опште је позната чињеница да смо након Другог свјетског рата и почињеног геноцида над нашим народом, зарад „братства и јединства“, одбијали да се озбиљније пoзабавимо том тематиком. Упорно смо затварали очи пред необоривим чињеницама страшних звјерстава почињених од стране усташа над Србима у Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском, Старој Градишци итд. И тако, не научивши веома важну лекцију, којој је требало да нас научи најбоља учитељица живота – историја, доживјели смо, понављање сличних или готово истих страдања. Ова књига, на неки начин, представља „свјетлост на крају тунела“, јер напокон, из сијенке заборава износи, на крајње студиозан и документован начин, догађаје везане за страдања нашег народа, како у последњем рату, тако и у Првом и Другом свјетском рату. Посебан акценат у књизи је стављен на некажњени злочин који је почињен над недужним војницима ЈНА на Брчанској Малти 15. маја 1992. године од стране муслиманских власти у Тузли. Тај догађај представља и главну тему ове студије. Ипак, приређивачи,аутори и уређивачки одбор, као што смо већ навели, овај догађај не посматрају изоловано, него исти на бриљантан начин смијештају у шири историјски, политички и религијски контекст, показујући тиме да коријени овог гнусног злочина сежу далеко дубље него што се то у први мах може учинити.

Велики њемачки философ Георг Вилхем Фридрих Хегел је казао: „Из историје учимо, да из историје нисмо научили ништа“.  Стари Грци, а и Индуси су историју посматрали као циклично кретање – појам САМСАРЕ (паклени круг из којег нема излаза). Смјештено у контекст проматрања вектора кретања историје појединих народа, можемо рећи да народи који заборављају своју историју, тј. искуство својих предака (било оно добро или лоше) на крају доживљавају то, да им се историја понавља. Српски народ је нажалост један од таквих народа. Ова репетитивност историје код српског народа, његов самозаборав и прекид свијести о историјским догађајима, који су се збили његовим прецима, проистиче из континуираног наметања и насилног импутирања у свијест српског народа једне врсте наднационалног идентита (Отоманска тј. Турска имеперија, Аустроугарско царство, Југословенство, титиозам, босански идентитет, а сада европејство и новоскована синтагма „народи западног Балкана“). Професор Мило Ломпар у својој књизи „Дух самопорицања“ објашњава да су други народи кроз Југославију настајали а да су Срби нестајали“. Нестајала је и гашена свијест о правим историјским догађајима, који су се овде збили и о правом искуству нашег народа, а наметано је нешто скроз друго, нешто вјештачко и синтетичко што није могло дуго опстати. И када би год услиједило распадање тих вјештачких државних творевина, вјештачких идентита, вјештачке војске (ЈНА), усиједила би страшна страдања и погроми  српског народа. Управо се то десило и Србима тузланске регије. Наднационални тј. југословенски идентитет је управо био најјачи на том простору. Историју својих предака, житељи ове регије су - што вољно што невољно - потиснули и смјестили дубоко у заборав. Посљедица овога је била: понављање историје страдања њихових предака и у њиховом личном случају.

            Књига „Тузла – злочин без казне и егзодус српског народа“ се састоји од седам тематских цјел ина:

       1.   Голгота српског народа     

             2. Злочин без казне, Тузла – 15. мај 1992

             3.  Идентификација убијених – свједочанство о окрутности злочинац      

             4.  Свједоци страдања                       

             5. Егзодус Срба Тузланске регије               

             6.  Ране и ожиљци из прошлости

             7. Страдање Епархије зворничко-тузланске у 20. вијеку

Првих пет поглавља се баве  догађајима везаним за само страдање војника ЈНА на Брчанској Малти 15. маја 1992. године. У њима се полази од суђења и пресуде Алији Изетбеговићу 1983. године у Сарајеву, за доношење Исламске декларације којом се планирало рушење уставног поретка СР Босне и Херцеговине и стварање државе са исламском влашћу. Алија Изетбеговић је тада осуђен на 14 година затвора. У пресуди се, између осталог; наводе поруке „Исламске декларације“: „Историја не позна ни један суштински исламски покрет који није истовремено био и политички покрет“; „Исламски поредак је јединство вјере и политке“; „Први и најважнији закључак свакако је закључак о неспојивости ислама и неисламским институција; Исламски препород не може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити и довршити без политичке револуције“; „Морамо, дакле, бити прво проповједници, а затим војници“; „Исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан, да може не само смијенити постојећу, неисламску власт, него и изградити нову исламску власт“. Треба напоменути да је Алија Изетбеговић пуштен на слободу 1988. године, а да је „Исламска декларација“ објављена 1990. године, пред сам рат. Догађаји који су затим услиједили у БиХ, своју идеолошку потку су налазили управо у том документу. Иако је Тузла важила за град у којем је нарочито владао „југословенски дух“ братства и јединства, то се све показало као кукавичије јаје, будући да су се муслимаске власти у Тузли преко ноћи пребацили на учење Исламске декларације и спровеле стравичан злочин над  ненаоружаним војницима ЈНА у мирном повлачењу из Тузле. Том приликом је убијено 54 војника. За овај злочин ни дан данас нико није одговарао. Након злочина над колоном Југословенске народне армије, и даље током рата у Босни и Херцеговини, догодили су се бројни злочини над Србима у Тузли и тузланској регији. Услиједио је егзодус народа тузланске регије.

            У књизи је даље дат детаљан преглед есхумације убијених војника из масовних гробница у Тузли, као и њеихова идентификација. Послије тога приређивачи нам доносе и изјаве самих свједока страдања: потпуковника ЈНА Милета Дубајића, професора Божине Радевића, Остоје Минића, Пере Спасојевића и др. Посебну морбидност ових догађаја додатно је зачинио и директан пренос овог великог злочина на тузланској телевизији „ФС-3“. Овај пренос је постао познат по томе, када један од новинара ове телевизијске куће, пратећи нападнуту колону у којем су горјели ненаоружани војници рекао: „хладно пиво које немамо, а тако би добро дошло“. „Уз овај ватромет да се расхладимо“.

            Ипак, овај паклени пир се није десио тек тако, сам од себе. Када сагледамо шири историјски контекст, постаје и више него јасно да је у питању један континуитет цикличне, репетитивне, понављајуће историје, када су у питању не само Срби са простора тузланске регије већ и шире. То се најбоље види из поглавља „Ранде и ожиљци“ и „Страдање Епархије зворничко-тузланске“. Овде ћемо само издвојити четири момента из историје који поткрепљују ову тезу о понављајућој историји:

1.     Страдање српског народа под турском влашћу (Данак у крви, мучења, уцјене, енормни порески намети (стравичан харач / у Семберији пред саму Семберску буну у другој половини 19. вијека, ако би сељак са њиве убрао 100 сепета кукуруза, од тога је 80 морао да да Турцима), насилна исламизација, рушење храмова итд. су само биле неке од метода. Ови разлози су и били узроци за подизање буна широм Босне и Херцеговине у 19. вијеку (Херцеговачка буна, Семберска буна и др.)

2.     Страдање Срба у БиХ под Аустроугарском  влашћу. Однос према Црквама и вјерским заједницама, гдје су друге двије вјере (Римокатоличка и Исламска увијек биле у повлашћеном положај). За вријеме своје управе, Аустроугари су убили 5 православних свештеника на територији, коју покрива Епархија зворничко-тузланска. Најпознатији је примјер свештеника Петра Лазаревића, објешеног у војном затвору у Тузли, 24. августа 1914. године. Позната је и управа аустроугарског врховног управника Бењамина Калаја од 1882-1903. године. Од првог дана окупације БиХ аустроугарска управа настоји да елиминише православну Цркву у БиХ као фактор интеграције српског народа око  Србије и Црне Горе. Методи коришћени за остваривање овог задатка су: наметање босанског идентитета и босанског језика. Калај је савезника за такву политику пронашао у цариградској патријаршији под чијим је врховним патронатом била православна црква у окупираној земљи. Аустроугарским првацима је било јасно да у Босни и Херцеговини не могу остварити пуну власт, док се год највиша хијерархија православне Цркве налази у сфери суверенитета друге државе и туђег владара (српског кнеза или краља) и потчињена Цркви ван сфере њеног утицаја, јер се управо најлакше преко православне црквене хијарархије могао остварити и политички утицај над српским народ у БиХ[1]. Не можемо, а да не останемо запањени, пред и више него очигледним утиском, колико ови историјски догађаји заправо личе и на савремене догађаје чији смо ми свједоци. По истој матрици репетитивне историје, БиХ се и данас налази под једном врстом „германског патроната“, а СПЦ је, и званично, од представника западних сила проглашена за „највећег непријатеља на Балкану“. Недавне неканонске интервенције цариградског патријарха у Украјини, које су још више распириле међубратску пометњу и сукоб, посматрамо са зебњом, да рука Фанара опет не посегне ка овим просторима. Историја Епархије зворничко-тузланске још увијек се добро сјећа њихове управе. То је само још једна потврда да се српски народ на овим просторима налази у једној врсти историјске цикличне самсаре гдје се актери, догађаји, а и контексти тих тогађаја увијек повљају изнова и изнова, увијек на исти начин.

Као реакција на горе поменуту аутроугарску репресију имамо појаву „Младе Босне“ и убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Након тога, услиједило  је страдање српског народа, које је достигло размјере етничког чишћења. Највеће злочине починили су злогласни „шуцкори“. Предак аутора овог текста, свештеник Ристо Чечар, такође је убијен од стране шуцкора у Корану са другим виђенијим људима тога времена. О том догађају пише Владимир Ђоровић у својој „Црној књизи“.

3.     Злочини над Србима тузланске регије у НДХ (нови-стари оквир за идеолошки обрачун са Србима и Православном Црквом). Митрополит Нектарије Круљ се задесио у Београду у то вријеме, што га је спасило великог страдања. 46 свештеника и монаха су мученички пострадала. Убијени су и бачени у јаме: Јасеновачку јаму, јама у Гргином Бријегу, јама у Јадовну, Шаранова јама итд. Бројне Цркве и манастири широм Епархије су девастиране или оскрнављене. Тузланским крајевима, у то вријеме, ужас је ширила озлоглашена "Ханџар дивизија" - Мухамеда Хаџиефендића. 

4.     Страдање светиња Епархије зворничко-тузланске од 1992-1995. године. Тадашњи епископ зворничко-тзлански господин Василије, као и бројни свештеници били су принуђени да напусте Тузлу и своја вјековна огњишта. 92 црквена објекта су претрпјела одређени вид разарања, оштећења и скрнављења (нпр. Храм Светог Јоакима и Ане у Дубници, Храм Вазнесења Господњег у Пожарници, Храм Успења Пресвете Богородице у Модричи и бројни други). Од 1992. до 1995. године страдало је 1256 Срба, док је 80 000 протјерано.

Треба примијетити да су мотиви напада на Српски народ и Српску Цркву одувијек били исти, тј. да се са ових простора елиминише све што је српско, а Православна вјера, њено свештенство и храмови, свакако представљају најважнију духовну компоненту српства. Према томе, њега је требало у старту збрисати и елиминисати. Мислило се да ће се са духовно обезглављеним народом лакше изаћи на крај. Уколико пак, будемо развијали културу сјећања, онда ти планови неће уродити плодом. Крајње је вријеме да као народ окренемо нови лист и да се посветимо сами себи, те да креирамо један нови, искључиво наш и према нашим националним и духовним потребама и интересима окренут научни приступ бављења историјом, у оквиру којег заборав не смије да постоји. Тачне су ријечи Светог ђакона Авакума „Срб је Христов радује се смрти“, јер је наша свијест прије свега окренута према есхатону тј. вјечности. Србин прије свега чека Други Христов долазак, свеопште васкрсење из мртвих и успостављање Царства Христовог. За ове идеале он је спреман, да ако затреба и „изгуби своју главу, неголи да своју изгубити душу“. „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довјека. За нас Србе је каректеристичан својеврстан есхатолошки оптимизам: То значи: "Можете све да нас побијете, али не можете да нас побједите!" Не можете, јер је Христос васкрсао из мртвих. Па чак, и да нас запалите, закољете, дигнете у ваздух, исјецкате на комаде и побацате у јаме, раставите на атоме и молекуле, ништа нам не можете. Нисте то могли да урадите ни са нашим прецима, а нећете ни са нама, јер ће Христос опет да нас састави, васпостави и васкрсне. Васкрснуће и све оне који су побијени само зашто што су били Срби православне вјере и то од времена отоманске империје, аустроугарског царства, Првог и Другог Свјетског рат, васкрснуће и мучки побијени војници са брчанске Малте. Васкрснуће и живјеће вјечно у Царству Оца, Сина и Светога Духа, због чијег имена су пострадали и били измасакрирани. Једини прави оптимизам за нас хришћане и јесте "есхатолошки оптимизам". Ми не чекамо, да нам у овој долини плача буде боље. Не. Наш оптимизам се утемељује на Другом Христовом доласку и успостављању Царства Божијег. Управо овоме нас учи и Свети Владика Николај у својој пјесми гдје каже:“Ми чекамо Христа а не боље вријеме, боље вријеме пријети да ће доћи онај што је отац лажи, назваће се Месијом превариће многе. Ми чекамо Христа јачег од времена“ – јачег од историје.

Међутим, Свети Атанасије Велики нас учи да „непотребна страдања треба избјећи“. „Непотребна стардања“, у нашем контексту значе, „самозаборав и немар према историјском сјећању“. Документарна студија „Тузла - злочин без казне и езгодус српског народа“, је један мали корак, управо усмјерен према историјском освјешћивању нашег народа, који би нас у будућности могао сачувати од непотребног страдања. Она би још могла да представља и својеврстан образац Србима из других крајева за један темељан научан и документован приступ страдањима и патњама, које су преживјели они и њихови преци у последњем вијеку. Нажалост, на нашим просторима постоји још доста стратишта и жртава које заслужују да истина о њима изађе на видјело и дође до што већег броја људи, не само из поштовања према страдалима и протјеранима, него и зато да нам се исто више никада не понови. 

Бојан Чечар, протођакон

 

 

---

[1] Мирић, С. , За све је крив Бењамин Калај, ЈУ Народна библиотека „Филип Вишњић“ Бијељина, Бијељина 2018, стр. 91