ПРАВОСЛАВНА ЕТИКА И ДУХ КАПИТАЛИЗМA
1. УВОД
Наслов овог текста је намјерна парафраза наслова наслова
једне од најзначајнијих – али мање познатих књига – чувеног њемачког
економисте, правника и социолога Макса Вебера[1]
- „Протестантска етика и дух
капитализма“. Жеља нам је да покажемо да данашњи свепрожимајући капитализам
и његови пратећи идеолошки сателити нису ни у ком случају спојиви са душом
народа одњегованој у православном духовном и етичком миљеу. Капитализам,
видјећемо, није идеологија до које се дошло методом случајности. Ништа случајно
не бива, па тако ни ово. Макс Вебер је у својој горепоменутој књизи на врло
проницљив начин показао да је капитализам изникао из протестантског духовног
простoра, тј. из
конкретних теолошких учења/догми појединих протестантских Цркава. Управо су
теолошке основе капитализма оно што желимо овдје узети у разматрање. Савременом
човјеку, одгојеном на рационализму, материјализму, нихилизму и атеизму, може се
учинити непотребним улажење у детаље тако пикантне као што је теолошка основа
капитализма. Међутим, управо у тим детаљима се крију најпрецизнији могући увиди
у оно што је данас – може се без икаквог претјеривања рећи – прерасло у једну
нову религију коју економисти и социолози називају капитализам.[2]
Већина људи није ни свјесна да су чланови и редовни практиканти култа те
религије. На дјелу имамо једну несвјесну религијску припадност. То се дешава
управо због тога што је јако мали број људи свјестан ових протестантско-теолошких
момената капитализма. Надаље, капитализам је религија, али без догмата. Иако
савремни човјек одбацује религију и њене утицаје, од религије се ипак не може
побјећи. Један други велики западни мислилац који је само неколико година послије ове
Веберове књиге објавио чувену књигу „Пропаст запада“ (Der Untergang des Abendlandes) (1918-1922), Освалд Шпенглер, наводи да је западна наука или
како је он назива „фаустовска наука“, управо произашла као природна последица западне
религиозности – како римокатоличке, тако и протестантске. Оно што су некада
представљале монашке келије западних манастира, то су сада научничке
лабораторије. Он каже: „Не само природњачка, него и философска основа
разликовања зависне су и изведене од елемената дотичне религије[3].
И управо у овом духу и Макс Вебер изводи настанак капитализма из темеља
протестанске етике. Заправо, он не тврди да су велики реформатори западне Цркве
(Лутер, Калвин, Цвигли и др.) имали намјеру да заснују једну тако чудовишну
творевину као што је модерни капитализам. Штавише, они би се и сами са
одвратношћу гнушали чак и на помисао на консеквенције којима је њихово дјело на
крају резултирало. Наравно, да се они нису бавили начинима за што лакше прибављање
економске добити и гомилање капитала, међутим, појединим својим учењима
директно су утицали на формирање онога што је Макс Вебер означио као „дух
капитализма“, који је по њему, опет, духовна тековина протестантизма и
протестантске етике.
Зашто
је ово важно? Свјесни смо да смо и ми Срби – хјели не хтјели - сада на таласима
западног капитализма и неолибералне демократије. Посебно забрињава то што се
један наш представник власти, само прије неколико година жалио њемачком
новинару притом изјавивши: „Вебера сам одавно читао. Често кажем да нама у
Србији недостаје протестантска етика. Нисмо довољно одоговорни. Морамо да
промјенимо менталитет.“ О овој суманутој промјени менталитета, коју би овај
политичар да спроведе, већ је довољно писао блаженопочивши Владика Атанасије
Јевтић у свом тексту „Промена свести Срба – демонска претензија несрећника на власти[4].
Апсолутно је на мјесту опаска професора Слободана Рељића када каже да је:
„Политика сувише баналан поглед на овако сложене процесе. Остајати на
позицијама status quo, што
је примарно у чињењу политичких система, указује се као Mision: Impossibile (,,Немогућа
мисија“). Вебер је био у праву, вјеровање утиче на људске и историјске судбине
и историјска усмјерења друштва. Али, трајност религијских вјеровања превазилази
баналност политичких дневних потреба“.[5]
Зато, сматрамо, да је када је у питању капитализам неопходан прије свега
теолошки приступ. Ово је битно јер је немогуће ускладити капитализам и његов
дух са душом човјека који је поникао у народу који вјековима баштини
православну духовност и етику. Добро је примијетио горепоменути политичар, да
је за пуно прихватање капитализма неопходна, одређена врста метаније (грч. μετάνοια), духовног или вјерског
преумљења или заокрета, тј. промјене свијести. Но, да ли је то оно што желимо?
Да ли ћемо на тај начин престати да будемо оно што су били наши преци и на шта
смо ми позвани да постанемо? Много је горућих питања, која изискују што хитнији
одговор. Међутим, ми ћемо се овдје фокусирати, прије свега на оно што Вебер у
својој књизи каже о „духу капитализма“, а онда ћемо то упоредити са теолошким
предањем наше Свете Православне Цркве. Затим ћемо покушати да изведемо одређене
закључке које бисмо прије свега жељели понудити српским интелектуалцима на даље
развијање, а зашто не и за креирање неког нашег, Србима блиског и на
Православљу заснованог идејног оквира, који би нам помаго да креирамо неки свој
политички, економски, привредни и социјални систем. Сувише је моћна и заводљива
идеолошка машинерија Запада била кроз вијекове, да је многе врле и надарене људе
како српског тако и руског народа наводила на странпутице. Исходи тих лутања
свима су нам добро познати.
2.
ПРОТЕСТАНТИЗАМ,
ЛУТЕР, КАЛВИН И „ДУХ КАПИТАЛИЗМА“
Већ
на првим страницама своје књиге, Вебер говори о томе како се на католичким
зборовима у Њемачкој – у његово вријеме - живо говорило о више него претежно
протестантском карактеру капиталистичког посједа и предузетништва.[6]
Подручја са протестантским живљем су била богатија и напреднија. То се десило
усљед одбацивања економског традиционализма – који је заговарала католичка црква
- и прихватања новог, којег је са собом донијела реформација у 16. вијеку. Ово
се може илустровати на примјеру дилеме која се тада постављала за западног
човјека: или добро јести или мирније спавати. Католици су одабрали да могу
мирније спавати, а протестанти да могу боље јести. Још су Шпанци, својевремено
примјетили да „кривовјерство“ (протестантизам)[7]
унапређује трговачки дух“[8].
Монтескје је, такође, написао да су Енглези од свих народа на свијету највише дотјерали
у: 1. побожности, 2. трговини и 3. слободи[9].
Као што видимо, чак и један представник просветитељства, какав је био
Монтескије на прво мјесто енглеских „врлина“ ставља њихову (пуританску)
побожност. Она ће, посљедично, бити главни импулс који ће дати великог замаха
надмоћној енглеској капиталистичкој привреди, трговини, као и њиховој расистичкој
верзији слободе, коју англосаксонци до дана данашег никако не могу превазићи.
За
Макса Вебера отац модерног капитализма је Бенџамин Френклин, чији је отац био
калвинист. Поред тога познато је да је Бенџамин Френклин био један од отаца
Америке и потписник америчке Декларације о независности 1776. године.
Његов лик се данас налази на новчаници од сто долара. Позната су Френклинове
мисли: „Сјети се да је вријеме новац; ко би својим радом могао дневно да
стекне десет шилинга, а пола дана иде у шетњу или љенствује у својој соби, тај
не сме, макар само за своје задовољство, дао само шест пенија, да рачуна само
то, он је поред тога дао, или управо бацио, још пет шилинга...Сјети се да је
кредит новац...Сјети се да је новац оплодиве и родне природе...Сјети се да
је добар платиша господар свачије касе...Човјек мора да пази на најнезнатније
ствари које имају утицаја на његов кредит...Чувај се тога да све што посједујеш
не сматраш својим власништвом и да према томе не живиш. У ту обману доспјевају
многи који користе кредит“[10].
Ово је својеврсни Символ вјере капитализма. Њему се наругао аустријски писац
Фердинан Курнербергер у свом дјелу (Der
Amerika-Müde, amerikanisches Kulturbild, њем. Уморан од
Америке - америчка културна слика, 1855) заједљиво написавши: „Од говеда се
прави лој, од људи новац!“ – у овој философији
пашће нам у очи, као особеност, идеал кредита достојног поштењака, и прије
свега: мисао о обавези појединца према интересу претпостављеном као сврха самом
себи, за повећање свог капитала[11].
Капитализам је постојао и у Кини, Индији
и Вавилону у Антици, а опстао је у средњем вијеку. Међутим, недостајао му је овај
особени етос о којем говори Бенџаним Френклин у свом капиталистичком credo-у. За Бенџамина
Френклина важио је његов утилитаризам: „Поштење је добро јер доноси корист“. Консеквентно,
ово ће да доведе до креирање посебног менталитета у којем је Summum bonum (лат. највише
добро) стицање новца. Некадашња презрења достојна aura sacra fames (лат. грамзивост
за новцем) у овом менталитету постаће највиша врлина. И раније су људи жудили
за богатством и комфором. Међутим, они су то чинили да би могли да троше новац,
да уживају и да показују пред другима. То је оно што Вебер назива „несвјесно“
стицање новца. Њему супростављено је ово френклиновско тзв. „свјесно“ илити
аскетско стицање новца. Овај капиталистички аскетизам – видјећемо касније – долази
као директна последица калвинизма и калвинистичких догми, које ће снажно
одредити судбину англосансонског пуританизма из којег долазе људи као што су
Бенџамин Френклин. Капитализму не може бити потребан недисциплинован радник (liberum arbitruma – слободног
опредјељења). Њега ни у ком случају не могу да воде нагони, већ разум (ratio). Дигресије ради,
знамо да су социјализам и комунизам дошли као реакција на капитализам. Отуда,
може нам бити дозвољено да претпоставимо, да су управо због тога, представници
социјалистичког и комунистичког друштвеног уређења (Маркс, Черниковски,
Светозар Марковић...) били против религије. Они су знали да у сржи капитализма
лежи религиозни протестантизам са својим етичким начелима. И уколико су жељели
да сруше капитализам морали су да сруше и религију. Цијела трагика руског и српског народа налази се у томе што
су ови револуционари (Черниковски, Лењин, Светозар Марковић, Димитрије
Туцовић...) изједначавали православље са протестантизамом. За њих је то било
исто. Ово је још један показатељ одрођавања, како руске тако и српске
интелигенције од Православне Цркве и елементарног познавања Православне
теологије. Посебно зачуђује случај Николаја Черниковског чији је отац био Православни
свештеник.
Но, вратимо се нашој теми.
Парадоксално, али истинито, један од главних покретача капитализма састоји се у
ниским надницама. Човјек по природи неће више да зарађује. Ниске наднице и
висок профит стоје у корелацији[12].
То не треба никако помијешати са данашњом ситуацијом на Западу. Значајно увећање
плата на западу, тездравствено и пензионо осигурање дошли су добрим дијелом
због страха од нарастајуће комунистичке претње са истока (СССР-а). Оригинални
капитализам је био аксетски. Мушкарци, жене, па чак и дјеца ропски су радили за
мале наднице и трудили су се да са њима буду задовољни. У ствари, наметан
им је такав менталитет.
Људи одгојени на
протестантским идеалима који су упловили
у привредне и економске послове и тако осјетили мирис новца и гомилања
капитала, веома брзо су постали незадовољни својим старим вјерским убјеђењима.
Спојивши тај осјећај, са тада доминантном либералном просвећеношћу, отишли су
стазама посвјетовњачења њихових аскетских принцима и начела. Помисао на кротку досаду раја слабо је
привлачила њихову дјелатну природу[13].
Из њиховог памћења је врло брзо испарила мисао Светог Јеронима: „Homo mercator vix aut nunquam Deo placer” (лат. ,,Човјек
трговац може једва или никако угодити Богу“). Код Томе Аквинског, такође читамо,
да је за западног човјека у то вријеме, трговина била срамота (turpitudo). Једина
благословна трговина је била она, која је човјеку доносила само оно што му је
неопходно за живот. Гомилање новца и богаћење је било далеко од ове етике. Прешавши
пут од протестантизма до модерне привреде дошло се до својеврсног економског
рационализма који се најбоље види у радости Бенџанима Френклина што је људима
дао посао и економски процват[14]. Поставља се
питање шта је довело да те духовне транзиције, да се од немогућности да се
трговином и богаћењем угоди Богу, па преко срамоте, дође до радости због
стицања и увећања капитала. Макс Вебер узрок томе види у ирационалном елементу протестантског
појма „позива“ (њем. Beruf; енгл. calling). Одбацивиши старе ауторитете: цркву, свеце, Свете тајне, иконе и
др. протестантски реформатори су као главни ауторитет прогласили Свето писмо (sola scriptura). Познато је да
је Лутер превео Свето писмо са латинског на њемачки. Овдје ћемо се задржати на
преводу ријечи beruf (њем. позив) из
књиге Исуса Сина Сираха. Ова ријеч је у енглеском језику преведена ријечју “calling”. Управо ће тај
„позив“ протестаната на акцију и неуморно дјеловање постати оно што ће се наћи
у самој потки модерног капитализма. Одбацивши католичка учења о средствима
спасења тј. о praecepta (прописи) и consilia (савјети) и у
цјелости спровевши протестантско учење sola fide (само вјера) дошло се до
гледишта да је калуђерски и свештенички начин живота, не само за оправдање пред
Богом савршено безвриједан него и да је производ егоистичне саможивости, која
се извлачи од свјетовне дужности. Насупрот овоме, свјетовни рад по позиву (beruf; calling) јавља се као спољни
израз љубави према ближњем. Овакав приступ на крају је завршио у готово
гротескној мисли Адама Смита, који
образлаже да подјела рада присиљава сваког појединца да ради за друге[15].
Ни католици, који су се и сами борили против протестантске реформације нису на
ово остали имуни. И сами су попримили нешто од овог духа и ове етике. Познат је
тзв. језуитски пробабилизам, окретање од строге монашке аскезе сконцентрисане
на мистично богопознање, ка утилититаристичком прилагођавању свијету. Ово ће умногоме
одредити будућност римокатоличке цркве. Треба рећи да је појам „позива“ код
Лутера још увијек био схваћен у традиционалном смислу. Сам Лутер некада је
припадао августинском монашком реду унутар римокатоличке Цркве. Ипак, кључни
играч који је ступио на сцену и који ће овај термин довести до свог екстремног
значења био је Жан Калвин. Колико се Калвин разликовао од Мартина Лутера, може
се видјети у чињеници што католици као свог главног непријатеља не виде Лутера,
него управо Калвина. Зато Макс Вебер и каже да ако реформација није без
Лутеровог чисто религијског развитка била препознатљива и ако је она духовно
била његовом личношћу трајно одређена, његово дјело не би без калвинизма имало
своју спољну страну. Али, разлог
католицима и лутеранцима заједничке одвратности према калвинизму лежи ипак у етичкој
посебности калвинизма. [16].
Већ смо рекли да протестантски реформатори нису на уму имали „капиталистички
дух“. Може се слободно рећи да је он дошао као нежељена последица позивне етике
аскетског протестантизма.
Који су то носиоци
аксетског протестантизма? То би прије свега били: калвинизам, пијетизам,
методизам и секте произашле из анабаптистичког покрета. Ипак, калвинизам је тај
који се са својом догмом о preadestinatio (лат. предестинацији - предодређењу) налази у основи
свих осталих покрета. Насупрот католичком учењу о оправдању човјека добрим
дјелима, калвинисти су поставили своје учење о предестинацији. Оно је било
једна врста револта против католичног учења о индулгенцијама или опроштајницама
гријехова (indulgentia). Наиме, свако је могао да откупи од Цркве индулгенцију за себе и
своје ближње. Ову услугу могао је учинити чак и својим покојницима.
Индулгенција је гарантовала да ће се „умањити казна због почињених гријехова“.
Те индулгенције је потписивао сам папа. Имамо свједочанство да је у Њемачкој у
Лутерово вријеме, доминикански фратар Јоханес Тецел, индулгенције продавао као
на пијаци. Ово је и била иницијална капсула, која је довела до Лутеровог
протеста и закуцавања 95 теза или Расправа о моћи индулгенција (Disputatio pro declaratione virtutis idulgentiarum) на врата катедрале
и Витенбергу 1517. године. Ипак, рекли смо да је Лутер на неки начин још увијек
остао у границама традиције и августиновског схватања оправдања добрим дјелима.
Калвин, са друге стране није. Он је у свом главном дјелу Institutio Christianae Religionis (Основи
Хришћанске Религије) као једну од главних догми постулирао управо
догму о „предодређењу“. По овој догми Бог је унапријед одредио ко ће се све
спасти. Према Калвиновом схватању то су чланови реформисане Цркве. Сви остали
су проклетници и завршиће у паклу. Само мали број људи је позван на спасење.
Калвин ово учење назива још и decretum horribile (застрашујућа
одлука). И ништа се није могло урадити да се та одлука промијени. Када би праведници хтјели – закључује Калвин
- да се због своје судбине коју нису заслужили жале, то би било исто тако као
када би се животиње жалиле зато што нису људи[17].
Позивам читаоце да у својом умовима замисле, какве је све консеквенције овакав
један decretum horribile могао да има на
срца и душе оних народа који баштине овакву теологију и етику. Није ни мало
пренатегнут закључак, ако кажемо да колонијалне, па и расистичке претензије
земаља, које баштине духовну традицију калвинизма (Америка, Холандија,
Енглеска, Француска, а ми би данас рекли и под немилосрдним утицaјем Америке и
цијели тзв. „колективни запад“) произилазе управо из ове Калвинове аналогије
између човјека и животиње, тј. између „предестинираног (предодређеног)
светитеља“ и „предестинираног (предодређеног) проклетника“. Калвин је од људски
разумљивог „Оца на небесима“ Новог Завјета који се радује повратку грешника,
као жена опет нађеном грошу, начинио једно сваком људском поимању ускраћено
ТРАНСЦЕНДЕНТНО БИЋЕ, које одвајкада потпуно недокучивим одлукама, сваком
појединцу досуђује судбину и рјешава о свим и намјањим стварима у космосу[18].
Кључне су ријечи да је милост Господа Бога, јер његове одлуке непромјенљиво
стоје, НЕИЗГУБИВА за оне којима је он поклони исто тако као што је НЕДОСТИЖНА
за не којима је он ускрати[19]. За
Калвина Бог није ту ради људи, већ људи ради Бога. Психолошки посматрано, ово
учење је можда могло да задовољи Калвина, али је велико питање какав је оно
утицај имало на остале. Познате су Калвинове ригорозне мјере живота које је спроводио
у првој калвинистичкој заједници у Женеви. Прича се да су се Женевљани молили
за повратак римокатоличке Цркве на челу са инквизицијом. Далеко било да овим
желим оправдати или аболирати римокатоличку Цркву. Напротив, показало се да је управо
она главно врело из којег су потекла сва ова учења која ће довести до пропасти
Запада.
У
својој патетичној нечовјечности, учење о „предестинацији“ је морало, према
расположењу једне генерације која се предала његовој грандиозној консеквенцији,
прије свега имати једну посљедицу: осјећање унутрашње усамљености
појединачног индивидуума[20]. Човјек
је морао да иде сам. Нико му није могао помоћи: никакав сакрамент, никакав
проповједник, никаква Црква. Чувена реченица Светог Кипријна Картагинског Extra ecclesiam nulla salus (Изван Цркве нема
спасења), схваћена је искључиво у таквом контексту да је Црква, само Црква
предестинираних људи. Сакраменти (Свете тајне) у оваквој теологији су externa subsidia (спољна помоћ) и
служе само за „увећање славе Божије“. Оне у Калвиновој теологији ни на који
начин не могу бити људима од помоћи. Према Калвину Христос је умро само за
изабране. То је својеврстан протестантски стоицизам. Познато је да је се Калвин
у својим млађим данима дивио чувеном римском стоику Сенеки и његовом дјелу De clementiа (О милосрђу).
Чак је на њега написао и коментаре. Руку на срце, треба поменути да је на
западу било оних који су се жестоко успротивили овој страшној догми. Познате су
ријечи чувеног енглеског пјесника Џона Милтона: „Макар ја отишао у пакао, али
такав Бог никад неће изнудити моје поштовање“.
Протестантизам
је – према Веберу - дио великог процеса ослобађања свијета од магије. Отпочео
је са старозавјетним пророцима и у заједници са хеленским начином мишљења (путем
класичне логике)[21],
одбацио је сва магијска средства тражења смисла као празноверје и гријех. Тај
процес је у протестантизму нашао свој завршетак.[22]
Позната је протестантска фасцинација Светим писмом (sola scriptura). Многи од њих су
управо преузели старозавјетни рационализам. Дословно схватајући Божију
заповјест да не праве себи идола нити каква лика, нити да им се клањају нити да
им служе, они су испразнили своје Цркве од свих симбола, икона, светих
предмета, моштију итд. Живјели су у непрестаном страху да се не поклоне нечему
„креатуралном“ (створеном). Већ вијековима уназад енглески пуританизам је
ударна песница клавинизма у свијету. Познато је да прави пуританац одбацује чак
сваки траг вјерских церемонија на гробу, и зато сахрањује своје најближе без
ударања звона само зато да не би дао простора некаквом supeрstition-у (енгл.празноверју),
никаквом поуздавању у спасоносно дјеловање магијско-сакраменталне врсте[23].
У свијести ових људи уздање у Бога је било уздигнуто до максимума, а
неповјерење према људима. Сасвим је могуће да је ово касније навело Томаса
Хобса да изјави да је Homo
homini lupus (,,Човјек је
човјеку вук“). Социјални рад у свијету је оваквом систему постао рад in majorem gloriam Dei (,,у велику славу
Божију“, или како би то Калвин рекао: „За увећање славе Божије“). Љубав према
ближњем се испољава само у „славу Божију“ а не као према креатури (створењу).
Поједини савремени западни мислиоци, међу којима је и Френк Лисон, сматрају да
агонални карактер западне културе проистиче управо одавде. И заиста је агонално
тј. изузетно тешко поднијети питање: „Јесам ли и ја спасен, тј. предестиниран?“
Мучне су консеквенције које је Калвиново учење имало на уобличавање „духа
капитализма“. За Калвина вијерни нису ништа друго до lubria Spiritus Sancti тј. играчи Светог
Духа. Они који су од Бога предестинирани не чине своја дјела, већ они сами
постају оруђе у рукама Духа Светога. Зато нема оправдања добрим дјелима, јер не
постоји могућност да човјек са своје стране допринесе било каквом чињењу доброг
дјела. Сва добра дјела су дјела Божија. Нема ни ријечи о некаквој синергији тј.
сарадњи између Бога и човјека. Ако је човјек оруђе тј. играч Духа Светог, то му
гарантује certitudo salutis (сигурност
спасења). Он тиме постаје electi
(изабрани) и улази
у стање unio mystica (тајно јединство
са Богом). Конкретно, ово учење је довеле до тога да су - калвинисти,
пуританци, и сви они који су га слиједили - себе сматрали „убјеђеним
свецима“. Они су свеци, а сви остали су нижа раса и проклетници.
Јако
је битно да се овде осврнемо и на Калвиново учење о FINITUM NON EST CAPAX INFINITI тј. да створено
није способно да у себе обухвати (смјести) нестворено. Иако је ово учење настало
као рекација на римокатоличко учење о „трансупстанцијацији“ тј. на учење да у
Светој Евхаристији долази до „промјене суштине (природе) хљеба и вина и да они
постају право Тијело и Крв Христово“, видјећемо да и једни и други, тј. и
протестанти и римокатолици понављају стару грешку, одбацивши православно учење
о „нестворености“ божанских енергија. Заправо, проблем сеже још даље тј. у
вријеме када су западни хришћани измјенили никео-цариградски Символ вјере и у
њега убацили ријеч filioque
тј. да „Дух Свети
исходи и од Оца и од Сина“. На тај начин су увели субординацију у Светој
Тројици у којој су само истинити Бог – Отац и Син. Чак, иако до дана данашњег
римокатолички теолози одбијају да признају, Дух Свети је у њиховој теологији
сведен на ниво створења. Ово је директно резултирало тиме да су благодат Божију
почели посматрати као створену, а не нестворену (infiniti) како учи
Православна Црква. Прва посљедица коју је ово учење имало је учење о папству.
Јер, ако не постоји стварно (рус. действительно тј. оно које
дејствује) присуство Христа у свијету које се остварује – по
православној теологији – благодаћу Духа Светог, онда нам треба Његов (Христов)
замјеник – Vicarius Filli Dei тј.
папа. Ако је благодат створена, поставља се питање како се човјек причешћује
Богом. По православном учењу, нема причешћа божанском суштином, јер је она
непричасна. Човјек се причешћује и сједињује искључиво нествореном благодаћу
Божијом коју до нас доставља Дух Свети. На тај начин долази и до преображавања
хљеба и вина у Светој Литургији. Нема никакве трансупстанцијације
(пресуштаствљења) природних карактеристика хљеба и вина. Они се дејством
нестворене благодати Духа Светог преображавају и постају Тијело и Крв Христова.
Према православном учењу, могуће је дакле сједињење створеног (finitum) са
нествореним (infiniti). Међутим, ово учење одбацују и једни и други – и римокатолици и
протестанти. За њих су божанске енергије створене и дефинисане као lat. gratia – милост. Бог се дакле у свијету пројављује
искључиво на „материјални начин“. Одбацивши учење о нествореној благодати
Божијој, дошло је распада и дробљења западног ума. Последично, на западу је на сцену наступио својеврстан цунами погрешних
црквених догмата, учења и идеја уопште. Од тог тренутка западни ум је почео
лагано да замире и да вене. Његово мјесто заузео је разум (lat. ratio). То се најбоље види у појави рационалистичке схоластике.
Најцитиранији мислилац код схоластичара није нико од великих отаца Цркве него
Аристотел. Схоластичари су се у својим списима користили његовим „Органоном“
као најсветијим могућим оруђем. Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus – Чисти акт. Ово учење Бога је учинило недјелатним, статичним и на
тај начин недоступним човјеку. Може се слободно рећи да је оно породило и
касније јављање „Деизма“ – учења према којем Бог постоји, али се пуно не мјеша
у ствари овог свијета. Одбацивши нестворени темељ западни ум се све више дробио
и распадао. Као реакцију на „стерилност“ и „мртвило“ схоластике, имамо појаву
хуманизма и ренесансе, који су заправо представљали ревитализацију хеленског
натурализма и материјализма. Из овога даље појављују се друге интелектуалне
немани: рационализам (Декарт, Лајбниц, Спиноза) емпиризам (Лок, Хјум), њемачки
идеализам (Кант, Фихте, Шелиг, Хегел). Кретање западног ума свој „врхунац“
доживљава у Шопенхауеровом песимизму и Ничеовом нихилизму. Сам Ниче је рекао да
се „људски ум од Коперника креће од центра ка периферији“. Екстремна верзија
нихилизма у философији је била „нихилизам деструкције“, који смо упознали кроз њемачки
националсоцијализам и руски комунистички бољшевизам. Свијет без Бога тежи ка
ништавилу и самоуништењу. И коначно, најжилавија посљедица распада западног
ума, а која и дан данас опстаје је либерализам. Националсоцијализам и комунизам
су се појавили као реакција на појаву либерализма и оба су побјеђена од стране
либерализма. Нацизам 1945. а комунизам 1991. године. Овом побједом, либерализам
се позиционира као суверени владар свеукупног живота савременог човјечанства.
Његови изданци су глобализам, хедонизам, техноцентризам, LGBT
агенда.
Једна од консеквенци кретања западног ума на овај начин је протестантизам и
протестантска етика са конкретним догмамам и учењима. За Лутера, човјек
је суд Божији. За Калвина је он оруђе Божије. Да би човјек – по Калвину
достигао certitudo salutis (сигурност
спасења) он мора да има дјелотворну вјеру fides efficax. Та дјелотворна вјера тежи ка увећању славе Божије. „Рашчињавање“
свијета, уклањање магије (нестворене благодати)[24]
није у католичкој Цркви било спроведено до оних последица до којих је било
спроведено у пуританизму и прије ње само у јеврејској религиозности. Католику
је стојала сакраментална милост његове Цркве као компезационо средство за његову
инсуфицијенцију; свештеник је – каже Вебер - био маг у чијој руци је власт
кључева[25].
Иако су римокатолици одбацили учење о нествореној благодати Божијој, оно је и
даље – па макар и на прилично рудиментаран начин - било очувано све до Томе
Аквинског који га је категорички одбацио. Блажени Августин је учио да је за
познање Бога неопходна натприродна (нестворена) илуминација (просветљење). Ово
учење су и даље заступали схоластички мислиоци закључно са Бонавентуром. Тек са
Томом Аквински ова „натприродна илуминација“ редукована је на lumen rationis „природну свјетлост разума“. Ипак, човјек је и даље у
римокатолоцизму – по Веберу – имао могућност за покајање и у покајништву се
могао обратити свештенику. Овај му је могао дати опроштај гријехова и тиме пружити
растерећење од оне страшне напрегнутости која је била неизбјежна и која се
ничим није могла ублажити[26].
Једино што му је преостало јесте да креира један метод који ће му
осигурати да никада не одступи од „изабраних и предестинираних“. Отуда појава
протестантских фракција под називом методисти и прецизисти (како се
понекад називају пуританци). Долази до потпуне рационализације живота, па и
до потпуне разионализације и профанизације монашке аксезе. Она се полако од
„мистичног богопознања“ окреће ка свјетовним питањима. Чак и код језуита имамо
драстичан заокрет. Највиши циљ за Игњација Лојолу је био активно –
самосавлађивање. То је био и крајњи циљ exertia (вјежби) и највиши облик рационалних калуђерских
крепости уопште. Слично то имамо и у пуританизму. Ове језуитско свјесне exertia-е биле су само
транзиција према пуританистичкој световној аскези. Главни задатак
пуританистичке аскезе је потпуна самоконтрола. Идеал је да се постигне character idelibilis (несаломљив
карактер). На овај начин ствара се јадна врста аристократије. Метод којим се
стиже до те аристократије је неуморан „позивни рад“. Бог је тај који исходом
рада своје благосиља. Братска заједница предестинираних постаје пословно
предузеће. Методизам је методска систематика живота ради постизања certitudo salutis. Гријех над њима нема никакву власт. Одатле црпе
радост и усхићење којим се диче нарочито протестантске секте (анабаптистсти,
баптисти, менонити, квекери...). Вебер ово доводи у везу и са бујањем све већег
броја обновитеља у Америци са тзв. General awakening revival покретом. Дошло се и до нечега што се назива Belivers church (Црква вјерника). Видљива Црква није више
схваћена као једна врста fideikomis –
задужбина у надземаљске сврхе. То је сада једна заједница лично правовјерних
и препорођених. Они нису Црква него секта. Као крајња конксеквенција
рашчаравања свијета, чланови ових заједница постају својеврсно свјетовно
калуђерство са мисијом. Познато је да је калвинизам знао за нешто што се звало
црквена полиција. Контрола у калвинизму је граничила са инквизицијом. И смртне
казне су примјењивање. Хришћанска аскеза - каже Вебер - у почетку бјежећи из
свијета у осамљеност, била је већ свијетом из манастира, тиме што га се
одрекла, духовно завладала. Сада је она ступила на трг живота, затворила за
собом капију манастира и предузела да својом методиком прожме управо онај
свакодневни живот и да га преуреди у рационални живот у свијету, па ипак не од
овог свијета нити за овај свијет[27].
Видјели
смо да је Мартин Лутер био тај, који је први увео термин „позива“ у
протестантску етику, превевши ријеч „позив“ из Књиге Исуса сина Сираха као beruf (на енгл. calling). Међутим,
калвинизам је ипак развио најконсеквентнију идеју тог позива. Узмимо само као
примјер чувеног енглеског презветеријанца из 17. вијека Ричарда Бакстера, који
је у потпуности био у духу калвинистичке традиције учења о „предестинацији“. У
својој књизи „Вјечити покој светаца“ (The saints everlasting rest) он каже да вјечити покој светаца лежи на оном свијету, али на
земљи мора човјек да би био сигуран у своје стање милости да ради док је дан дјела
онога који га је послао[28].
Овакво учење креира менталитет у којем нема доколице и уживања, него само
непрестани рад. И то рад – рекли смо – ради увећања славе Божије. Траћење
времена је најтежи од свих гријехова. Није ни чудо што ће Френклин касније да
дође са девизом да је „вријеме новац“. За Бакстера је докона контемплација
(манастирског типа)[29]
непотребна и за сваку осуду. Благословен и Богу је угодан само тежак и
непрестан рад. Ово је чак поткрепљивано библијским цитатом Светог апостола
Павла који каже: „Ако неко неће да ради, нека и не једе“. (1. Сол. 5, 10). Овдје
бих читаоцима скренуо пажњу, на чест „позив“ (beruf или calling) нашег - у уводу поменутог политичара – да „треба пуно да радимо“
мора бити поиман управо у овом бакстеровском стилу. У схоластици, код Томе
Аквинског, читамо да је naturali ratione (природни разум) налагао рад који је био нужан
за одржавање живота појединца и друштвене цјелине. Идеал ка коме се тежило била је молитва праћена радом (ora et labora). Код Бакстера,
с друге стране, имамо искључиво „радни позив“ (labora) који је
једини од суштинске важности. Бог тражи искључиво рационалан рад. Забрањује се
узалудан рад и онај који не доности очиту корист. У први мах се ово тумачило у
библијском духу, јер рационалан рад доноси корист, а од те користи човјек ће
моћи помоћи ближњима. Међутим, врло брзо се прешло са рада за ближње на рад за
сопствено богаћење и гомилање капитала. Дошло се до схватања да је хтјети бити
сиромашан, исто што и хтјети бити болестан. Такође, у оваквом менталитету прошење
је велики гријех.
Већ
смо истицали опчињеност протестаната Старим завјетом. Из њега су извукли
старозавјетни рационализам који су и сами дословно спроводили. Не треба нимало
да нас зачуди њихово нарочито интересовање за Књигу Исуса сина Сираха, као и за
Књигу о Јову. Бог Јова на крају благосиља у материјалном смислу – враћу му
породицу и његово имање. Ово, спојено са апсолутним одрицањем било каквог
обожавања и поштовања креатуралног (створеног), довело је до пуританске мржње
на све што подсјећа на superstition (празноверје).
Познато је да су се стари пуританци борили чак и против божићног дрвета. Управо
у таквом једном расположењу треба тражити узрок због чега се Божић у западним
земљама – нарочито у Америци – прославља чак и без Христа. Обожавање
старозавјетног рационализма, одбацивање Светих тајни (сакрамента), нестворене
Божије благодати и посвјетовњачење хришћанског учења и аскезе довело је до апсолутне
профанизације пуританских потомака. Рекли смо да је пуританцу „рад као животни позив“
био све. За њега молитва и контемплација нису биле нешто достојно. Позориште је
било за осуду. Појмови idle talk, superfluities, vain ostentation, „излишности“, „уображено разматрање“ – све су
то ознаке једног ирационалног, бесциљног, стога неаскетског држања
(непредистирнираног човјека)[30],
које осим тога, не служи слави Божијој, него слави човјека[31].
Унутарсвјетска протестантска аскеза је дјеловала пуном снагом против безбрижног
уживања посједа, она је стегнула потрошњу, нарочито луксузну потрошњу. Насупрот
томе, она је у психолошком погледу стицање добра ослободила сметњи
традиционалистичке етике ((сјетимо се Светог Јеронима (Homo mercator vix aut nunquam Deo placer (Човјек трговац
може једва или никако угодити Богу) и Томе Аквинског са његовим
turpitudo (срамота)), она је разбила окове стремљења за добити тиме што га
је не само легализовала него га је и сматрала директно од Бога траженим. Борба против путености и преданости спољним
добрима није била, како то, поред пуританаца, и велики апологета квекерства
Баркли изричито потврђује, никаква борба против рационалног стицања, него
против ирационалне употребе иметка[32].
Типични примјер човјека којег је обузео горе описани „дух капитализма“ је господин
Скруџ из Дикенсове Божићне приче (1843)[33].
Скруџ је богат и живи у Лондону јако штедљивим и шкртим начином животом. Одбија двојицу мушкараца који траже донацију од њега како би
обезбједили храну и гријање
за сиромашне и само невољно дозвољава свом презапосленом, недовољно плаћеном
службенику, Бобу Крачиту, слободан Божић уз плату да би се прилагодио
друштвеним обичајима. Скруџ дочекује Божић сам у својој хладној кући. У току ноћи га
посјећују три божићна духа. Први Дух га посјећа на његово дјетињство, када је
био добар дјечак. Други Дух му показује Тима, болесног сина његовог запосленика
Боба Крачита за којег му каже да ће умријети ако се ток историје не промјени.
Трећи Дух који се појављује говори Скруџу каква га будућност чека. Тада сазнаје
да је умро и да је сахрањен. Када Скруџ замоли Духа да покаже једну особу која показује емоције због његове
смрти, добија само задовољство сиромашног пара који се радује томе што им
његова смрт даје више времена да доведу своје финансије у ред. Када Скруџ тражи
да види њежност повезану са било којом смрћу, дух му показује Боба
Крачита и његову породицу како жале за смрћу малог
Тима. Дух тада дозвољава Скруџу да види запуштен гроб, са надгробном плочом на
којој се налази Скруџово име. Јецајући, Скруџ се заклиње да ће промјенити свој живот. Скруџ се на Божићно јутро буди као препорођен човјек. Даје велику донацију добротворној
организацији коју је одбио претходног дана, анонимно шаље велику ћурку у
Крачитову кућу за божићну вечеру и проводи поподне са породицом свог рођака. Следећег дана даје Крачиту повишицу, а касније постаје
очинска фигура Малом Тиму. Од тада, Скруџ доживљава духовну промјену. Сада
се према свима односи са љубазношћу,
великодушношћу и саосјећањем, отјелотворујући
дух Божића. Као што је Жан Калвин
имао идеју, да народ, тј. маса радника и
занатлија, остаје Богу послушна, само ако се одржава у сиромаштву, тако је, на
индиректан начин господин Скруџ духовни наследник самог Жана Калвина. И једног
и другог одликује идеја позивног и неуморног рада, шкртост, сиромаштво, стоички
презир према уживањима било какве врсте. Додуше Калвин пројављује ове
карактерне квалтете у својој религиозности, а Скруџ у својој посвјетовњачености.
Међутим, иста духовна потка се налази иза једног и другог карактера.
Иако је колијевка духа капитализма
Западна Европа, његова дадиља и уводитељка у живот одраслих је Америка. Америка
је екстремни запад. Све вриједности рођене у Западној Европи Америка је довела до
њихове зрелости и историјског максимума. Такав је случај и са духом капитализма.
Сам Макс Вебер се срео са тим духом за вријеме његове посјете Америци. Иако
Сједињене Америчке државе важе за секуларно друштву, њега је фрапирала
свеприсутност религије (прије свега протестантске). Тада (крајем 19. вијека), само
6% становниства се декларисало да не припада никаквој црквеној или вјерској
заједници. Главнa питањa – наводи Вебер – на
којa се у Америци
могло наићи су: „To what church do you belong?” (Којој Цркви
припадате?) и “What service did you
attend today?” (На којој сте служби данас присуствовали?)[34]
Из овога је као природна последица
произашло следеће питање: „Why pay me, if he doesn’t belive in anything?” (Ако он ни у шта не
вјерује, шта ће га побудити да ми плати?). Вебер наводи и примјер једног
крштења којем је заједно са својим рођаком
присуствовао у Америци. Након крштења рођак му је рекао: „I told you so“ (Рекао сам ти).
Вебер га је запитао: „Шта то?“ Рођак му је одвоворио: „Јер он (новокрштени)
хоће да у М. отвори банку.“ „Има ли у околини толико баптиста да он од тога
живи?“ – упитао је Вебер. „Нипошто, али ће он сада, када је крштен, добити
муштерије из читаве околине и конкуренцијом ће све остале упропастити“. Ова
реченица на најбољи могући начин илуструје импликације које дотична
религиозност има на свјетован живот, тј. у овом случају почетак бизниса са
банкама. Остали чланови дотичне зајендице ће се побринути да „новокрштени брат“
добије одговарајући кредит за почетак бизниса. Уколико у току самог посла
доживи некакву незгоду, остали чланови заједнице ће се побринути да се та
незгода лакше преброди, јер ће бити вођени јеванђеоском максимом Mutum date nihili inde sperantes (Позајмите, не
очекујући ништа заузврат). Црква је установа милости (grace). Али, опет,
Црква је заједница милости само за оне предестиниране чланове који јој
припадају. Заправо, то и није Црква него секта. Вебер објашњава да је управо
ово и креирало секташки менталитет. У одређену секташку заједницу може бити
примљен само онај ко је прошао „балотажу“ (ballot). Одлучивало се
гласањем ко може а ко не може бити примљен у одређену секташку заједницу. Ниси
могао бити изгласан уколико си био scandalus person (особа скандала).
Према Веберу систем балотаже ће касније бити дословно пренесен и приликом
пријема у одређене масонске ложе. Одатле су проистекли и многи клубови
џентлмена, па и „Ротари клуб“. Балотажа је створила и Рокфелера, Ротшилде, Џеј-Пи
Моргана...Без универзалне
распрострањности, ових горе поменутих квалитета, капитализма не би ни
било.
3.
ОСНОВНЕ ПОСТАВКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕТИКЕ:
Сада се поставља
суштинско питање, да ли је оваква етика спојива на било који начин са
православном етиком, коју баштини наш народ вијековима? Да бисмо оговорили на
ово питање, вратићемо се на сам извор, а то је питање тријадологије тј. учења о
Светој Тројици. Протестантска теологија, иако се у значајној мјери разликује од
римокатоличке, посједује исте духовне корјене као и римокатоличка. Лутер,
Калвин и други реформари потичу управо из окриља римокатоличке Цркве и њене
теологије. И они прихватају учење о filioque-у тј. да Дух Свети исходи од Оца и од Сина. На
тај начин уводи се субординација унутар Свете Тројице, јер Дух Свети се овим
додатком у Символ вјере своди на степеницу ниже у односу на Оца и Сина. Рекли
смо већ да је ово довело и до одбацивања схватања благодати Божије као
нестворене. За све западне хришћане благодат је створена. Осим тога, за западне
хришћане начело Свете Тројице је божанска суштина, док је за нас православне то
Личност Оца. Он је тај који рађа Сина и исходи Духа Светог. Према православном
учењу Отац, Син и Свети Дух су Један Бог и све што има Отац, има и Син и Светих
Дух изузев рађања и исхођења. Не постоје суштинске разлике у Светој Тројици.
Постоје само ипостасне разлике (нерођеност Оца, рођеност Сина и исхођеност
Светог Духа). Свака Божанска Личност је прави и истинити Бог. Нема никакве
субординације. Отац је начело Свете Тројице, јер као што смо навеле Он је тај
који рађа Сана и исходи Светог Духа. Међутим, он није ништа више Бог него што
су то Син и Дух Свети. Он се заједно са Сином и Духом увијек прославља и слави.
Овакво учење се даље рефлектовало на православно учење о Цркви. Иако свака
аутокефална Црква има свога патријарха, он није глава Цркве (глава је Христос),
нити је ишта већи у односу на остале епископе тј. чланове Сабора одређене
помјесне Цркве. Отуда православни патријарси никада нису имали јуридичку власт
над помјесном Црквом - примат. Они су имали само првенстно части, тј. имају
првенство да началствују на Светим
Литургијама. Поред тога, у њиховој власти је и да сазивају Саборе. Није било
никада једнога који би – да тако кажемо – владао над осталима. Такође, Црква је
јединство бића и заједница живота по лику Свете Тројице (Јн. 17 гл.)[35].
Као што у Светој Тројици имамо једну божанску природу и Три Личности, тако се и
људски род састоји од једне људске природе и безброј личности. Бог је Један
зато што је начин Божијег постојања управо љубав. Људи, будући да су саздани
„по слици“ Свете Тројице, тј. личе на Тројичног Бога имају првенствени задатак
да остваре и оно „по подобију“ (Пост. 1, 26), а то је да остваре сличан начин
постојања као и Света Тројица. Тај начин је љубав. Христос каже: „По томе ће
сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13,
35). Ово учење одредило је и дух православне етике. Човјек није сам на овом
свијету. Није му довољан само папа, само патријарх, само Свето Писмо, или само
вјера. Неопходна му је заједница и Црква. Потребни су му други. Потребни су му
и они који нису чланови Цркве; потребан му је сваки човјек на овом свијету;
свака травка, свако дрво, свака животиња, сва мора, ријеке и језера; потребна
му је у коначници цијела Васељена. Он је, уосталом, и створен да буде њен
господар (Пост. 1, 26). Господар, а не идустријалац и израбитељ. Првостворени
човјек Адам, ту своју власт над васцјелом природом остваривао је уз помоћ
нестворене благодати Божије. Према учењу Светог Григорија Паламе – великог
браниоца православног учења о нествореној благодати Божијој[36]
- човјекова боголикост се одликује прије свега у његовој тријадоликости. Сваки
човјек је саздан „по икони“ Свете Тројице. Као што постоје Отац, Син и Свети
Дух, тако и човјек у себи посједује ум, разум и животворни дух који
оживотворава његово тијело. Ум је слика Оца, разум Сина а животворни дух Светог
Духа. Према истом светитељу, човјеков примарни задатак је да кроз живот у
Цркви, интензиван духовни подвиг, молитву која подразумјева „сабирање ума
унутар тијела“ на себе призове нестворену благодат која ће га осветити и
просветити. Но та благодат се не зауставља само на таквом човјеку него се она
даље преноси на цијелу Божију творевину. Управо та нестворена благодат
Тројединог божанства је оно што сабира цијели Универзум у тријадоликог човјека,
и што га тако сабраног приноси Богу на дар. Човјек је тако орган кроз који се
сваки атом овог Универзума сабира и приноси Богу на освећење. Не постоји ништо
што је Бог створио а што завређује да буде одбачено. Све и свја је позвано на
спасење. Одатле потиче и православно учење о „саборности“. У Христу се све, што
се усљед гријеха расијало и распрсло – нествореном благодаћу Божијом – понова
сабира и сједињује у једно Тијело Христово (Цркву). Не постоје предестинирани. Цијели
наш овоземаљски живот је борба за стицање нестворене благодати Духа Светог. Она
је та која омогућава да finitum (ограничено) постане capax (способно да у себе прими) Infiniti (бесконачно). Но
за њу се човјек бори подвижничко-благодантним животом до последњег свога даха.
У задњи трен човјек може да отпадне од овога. Једно од главних врела учења
православне етике је „Љествица“ Светог Јована Лествичника. Треба само погледати
икону која је инспирисана овом књигом. Она приказује љествицу успињања према
Богу тј. љествицу стицања нестворене благодати Божије. По њој се пењу сви:
епископи, свештеници, монаси и лаици. На врху љествице налази се Христос, који
их дочекује и прима у Своје наручје. На икони још видимо да је велики број оних
који су прешли тај пут и ушли у „радост Господара Свога“ (Мт. 25, 21). Међутим,
постоје и они који су били скоро у наручју Христовом, а доживјели су пад. Њих
видимо како стрмоглаво падају са великих висина у паклене поноре, гдје их
дочекују демони. Међу њима видимо велике подвижнике, као и епископе, патријархе.
У православној етици нема „безгрешних папа“ и „предестинираних светаца“
протестантских секти. Сви смо грешни и сви смо позвани да кроз смирење,
покајање и благодатно-подвижнички начин живота, до последњег дана стремимо ка
Богу. Не смијемо презрети и одбацити ниједног човјека. Наша дужност је, да ако
затреба, пројавимо и највећи акт љубави, а то је да положимо свој живот за
ближње своје (Јн. 15, 13). А ближњи су нам, знамо из Христове приче о
милостивом Самарјанину (Лк. гл. 10), сви људи на овом свијету – без обзира на
вјерску припадност, нацију, језик или боју коже. Управо, због тог саборног
карактера православног учења о Цркви и православне етике која из ње проистиче, и
било је могуће да социјализам и комунизам заживе код нас. Колективизам
комунизма и није ништа друго него редукована верзија православног учења о
саборности. Наравно, у комунизму се тај колективизам не остварује уз помоћ
нестворене благодати Божије, већ уз помоћ идеолошке машинерије, коју покреће
Марксов „дијалектички материјализам“. Комунистичка есхатологија подразумјева у
исто вријеме комунално (колективно-заједничко) власништво и богатство. Смисао српских задруга проистицао је управо
из православне еклисиологије и етике. Свијест о томе да ниси сам, да ти требају други, те да је тај други дио
твог бића и да сте заједно ћелије истог организма (Тијела Христовог) била је
окосница живота наших предака кроз вијекове. Зато, не треба ни мало да нас чуди,
што је данас та света српска ријеч задруга (За-друга), од стране оних
који и уводе западне идеологије код нас, оскрнављена и доведена до бесмисла,
будући да је повезана са огавном бљувотином познатом као ријалити шоу. Идеја је
била да се та ријеч у тој мјери оскрнави, да када се помене одмах у умовима
Срба изазове асоцијацију на нешто што изазива гађење и гнушање.
4.
СМЈЕРНИЦЕ
Из свега горе
наведеног и више је него јасно да је капитализам и његов дух неуклопив у душе
оних који баштине православну етику и православну теологију. Можда ће се неко
зачудити и запитати: „Како то ми баштинимо православну етику?“ Када се погледа
духовно стање нашег народа, тешко је извести закључак да се придржавамо било
какве етике, а камоли православне. Међутим, исто као што је капитализам изашао
као посљедица протестантске етике, тако је и социјализам могао да се прими код
нас захваљујући прије свега колективистичкој свјести нашег народа, која је
проистекла из учења о саборности православне Цркве. Иако је комунизам давно
званично престао да буде идеологија нашег народа, он и даље опстаје. Видимо да
и даље многи од државе очекују да ријеши ово или оно социјално питање. Као да
нису ни свјесни да код нас сада влада друга идеолошка заблуда позната као
капитализам.
И једна и друга
идеологија је увезена са запада. И једна и друга тичу се схватања западне
религиозности – како римокатоличке тако и протестантске. Проблем је што су оне
код нас убачене путем образовања и просвећености које се од 19. вијека па
наовамо уводи у наше школе. Доситеј Обрадовић је просвећеношћу коју је увезао
са запада посијао сјеме кукоља у виду рационализма, атеизма и материјализма у
душама Срба. То сјеме ће прво донијети плодове комунизма и социјализма, а сада
у наше дане и плодове капитализма. Неопходно је прије свега одбацити западно
образовање и просвећеност, а затим радити и на повратку духу Светог Саве. Када
кажемо дух Светог Саве, прије свега мислимо на православну духовност и
православну етику на чијем темељу је он сазидао, не само Црквено, него и
друштвено, привредно, економско здање средњевјековне Србије. Потребан је и
повратак теологији Светог Саве која је изражена у његовој чувеној Жичкој
бесједи изговореној 1221. у манастиру Жича. Као модел нам може послужити и
његово, из сасвим необјашњивих разлога, занемарено дјело „Законоправило“ у
којем је он покушао, на основу православне теологије и етике, одредити не само
црквено-вјерски него и државни оквир живота и постојања српског народа свога
времена и простора.
Бојан Чечар, протођакон
[1]
Максимилијан Карл Емил Вебер (1864-1920) је био њемачки правник, економиста, историчар, социолог и
политичар, који је значајно утицао на социјалну теорију и истраживања, а
посебно на социјологију као засебну дисциплину. Његова највећа дјела баве се
рационализацијом и бирократизацијом у вријеме експанзије капитализма и ширења
модерности.
[2][2]Види:Бранислав В. Вујић: Капитализам је религиозни култ -,,Капитализам
се паразитски развијао на телу западног хришћанства, тако да је на крају и оно
постало његов плен.“
[3] Шпенглер,
О. , Пропаст Запада, Гласник, Београд 2020, стр. 457.
[5] Рељић
С. ,, Шта ћемо са Вебером у XXI веку?“, чланак објављен
у књизи Макса Вебера, ,,Протестантска етика и дух капитализма“, ITV
CENTAR PLUS, Београд 2023, стр. 321
[6] Вебер,
М. ,, Протестантска етика и дух капитализма, ITV
CENTAR PLUS, Београд 2023, стр. 5.
[7] Прим.
Б.Ч.
[8] Вебер,
стр. 13
[9] Исто,
13.
[10] Исто. стр.
26-28.
[11] Исто.
стр. 29.
[12] Исто,
стр. 38
[13] Исто,
стр. 48.
[14] Исто,
стр. 53.
[15] Исто,
стр. 71.
[16] Исто,
стр.
[17] Исто.
стр. 107.
[18] Исто,
стр. 107.
[19] Исто,
стр. 107.
[20] Исто,
стр. 108.
[21] Прим.
Б.Ч.
[22] Вебер,
стр. 109
[23] Исто, стр.
109.
[24] Прим.
Б.Ч.
[25] Вебер,
стр. 121.
[26] Исто,
стр. 121.
[27] Исто,
стр. 156
[28] Исто,
стр. 213
[29] Прим.
Б.Ч.
[30] Прим.
Б.Ч.
[31] Исто.
стр. 224
[32] ИСто,
стр. 226
[33] Дикенс
је у својим дјелима критиковао важећу политичку економију Енглеске.
[34] Исто.
274
[35] Брија,
Ј. , Речник православне теологије, Хиландарски фонд при Богословском факултету
СПЦ, Београд 1999. , стр. 532.
[36] Палама
је у 14. вијеку ушао у теолошки спор са монахом Варламом, који је дошао из
Калабрије са југа Италије. Варлаам је оспоравао да је благодат Божија
нестворена, што је и природно јер долази са простора у којем је преовладавала
римокатоличка теологија.
Коментари
Постави коментар