ДА ЛИ ЈЕ ГОВОР СТЕВЕ ЖИГОНА О РЕЛИГИЈИ, ЦРКВИ, ВЈЕРОНАУЦИ И ДОСТОЈЕВСКОМ „ЗА ПАМЋЕЊЕ“?
Питање односа вјере и разума
У
овом тексту желио бих да се осврнем на неке мисли и ставове великог српског
глумца и режисера, покојног Стеве Жигона у вези религије,
Цркве, вјеронауке и Достојевског. Наиме, у последње вријеме на интернету је
веома виралан видео под насловом „Стево Жигон - говор за памћење“. Ријеч је заправо о исјечцима из чувене
емисије „Клопка“ која је емитована на „БК телевизији“ 2002. године. Видео траје
нешто више од осам минута. Поред Стеве Жигона у емисији су учествовали још и
покојни професор Православног Богословског факултета у Београду,
протојереј-ставрофор др Радован Биговић и психолог Александра Јанковић. Емисију
је водила Оливера Ковачевић, иначе, садашња уредница Забавног програма РТС-а. Сам
видео на друштвеној мрежи Youtube има близу 350 хиљада прегледа. Међутим, тај исти
видео се може наћи и на другим друштвеним мрежама. Обично је пропраћен великим
бројем позитивних коментара. Ту можемо прочитати сљедеће: „Паметан човек,
разумео суштину живота у лавиринту лажи и обмана...Колико мудрости у неколико
минута...Говор за памћење, вечан је....Данас пропадамо зато што немамо више
људи попут Стеве Жигова. Зачепио си губицу многима легендо.“ Овај видео се најчешће
дјели када треба дискредитовати „Вјеронауку“ као школски предмет. Мисли и
ставови које је изнио Стева Жигон су у принципу сума сумарум онога, што
атеистичка интелигенција и сви они који су против Вјеронауке мисле о том
предмету. Управо то је и био првобитни импулс који ме је навео да на њих
одговорим.
У Србији
Вјеронаука је уведена у новембру 2001. године. Међутим, она није добила мјесто које
би требала да има. Врло брзо, одлуком Министарства просвете сведена је на ниво
наставног програма. Факултативног је карактера. Осим тога, понуђена је и
алтернатива у виду Грађанског васпитања. Да ситуација буде још тужнија,
донијета је одлука, да се ученици сваке године изјашњавају, да ли желе или не
желе да слушају Вјеронауку. То је статус вјероучитеља учинило очајним. Њихов
положај је постао најсличнији чардаку ни на небу ни на земљи. И баш негдје у то
вријеме, десила се и ова емисија у којој се дискутовало о оправданости увођења
Вјеронауке у школе у Србији.
Прије
него што пређем на ставове које је изнио покојни Стева Жигон, желим одмах да се
оградим и кажем да ово уопште није напад на њега као личност или као умјетника.
Шта више, и сам његов велики поштовалац. Сматрам да је права штета што немамо
више оваквих умјетника. Сјетимо се само његових импресивних глумачких рола –
како позоришних тако и оних на филму и телевизији. Сјетимо се само улоге
чувеног њемачког мајора Кригера у серији „Отписани“. Поред тога, препоручио бих читаоцима да погледају неке друге видее са
њима, а који се могу пронаћи на интернету. Овде бих издвојио само неке који су
на мене оставили највећи утисак. Први је „Робеспијеров говор“[1]
одржан у склопу чувених студентских демонстрација 1968. године, у којем до дана
данашњег одјекују ријечи: „Порок није само морални него и политички злочин. У
једној републици, пророчан човек је непријатељ слободе“. Други видео је „Стево
Жигон о Русији“[2]
гдје каже: „Ја сам се у Лењинграду „сукобио“ (суочио прим. Б.Ч) са
једним простором који није само географски, километарски мерено. То је један
хомогени простор, једнога језика и тај језик је исто простор. Ја руски језик не
осјећам као средство изражавања. Ја руски језик осјећам као простор у којем се
живи...Ја мислим да је руски језик исто што и руске реке. То је све толико
слично. То је све толико хармонично. Тај језик потпуно одговара тим рекама и
тим тајгама, и тим непрегледним шумама и тим свирепим пејзажима, који знају да
буду тако питоми у пролеће а тако свирепи зими. Ту је и простор књижевности
који је исто адекватум том простору. Ја мислим да сам се ја у том простору
игубио“. Трећи видео је „Стево Жигон у 3 минута поентирао о суштини љубави и
живота“[3]
гдје каже: „У уметности значи и има неку вредност, само оно до чега си сам
дошао. Фалсификат или опонашњање или понављање нечега није стваралаштво. А
љубав јесте стваралачки чин“. Има тога још доста. И свакако, позивам читаоце да
и сами истраже шта је све мислио и говорио овај велики човјек.
Но, да се
вратимо нашој теми. На самом почетку видеа, водитељка поставља Стеви питање, да
ли би он данас уписао своје дијете на Вјеронауку. Одговор је наравно био
одричан. Услиједило је следеће образложење. „Вјера не може да буде наука. Ако
је вјера онда није наука. Суштина науке је сумња. А супротност вјере је сумња.
Наука напредује само што сумња, чак и у оно што је већ постигла. А вјера од вас
тражи да вјерујете на ријеч. Значи да је то нешто сасвим супротно од науке. Или
је вјера или је наука.“ Свјесни смо да је овакав хамлетовски приступ овом
питању природан човјеку, који је живот посветио глуми и режији. Ми ћемо на ово
пак, одговорити на следећи начин. Свака наука као своју полазну претпоставку
има вјеру. Нема науке a priori
(прије искуства). Наука је a posteriori (након искуства). Један научник мора најприје да вјерује, да ће се
оно што је он поставио као своју тезу или теорију a
posteriori (након искуства) тј. након експеримента показати
тачним. Experimentum solum certificat in talibus (Само експеримент (искуство прим. Б. Ч.)
даје сигурност у тим стварима)) каже Алберт Велики. Позната је и
чувена мисао блаженог Августина: „Вјерујем да бих сазнао“ (Credo ut intelligam)“. Алистер Мегкарт у својој књизи Сумрак
атеизма наводи један врло интересантан примјер, који се тиче чувене
Ајнштајнове теорије релативитета, а која је објављена у новембру 1915. године.
За њу првобитно није било довољно задовољавајућих доказа. Требало је вјеровати
да ће се ова теорија моћи доказати експериментом. На те доказе чекало се чак
педесетак година. Ајнштајнова општа теорија релативитета била је један од
најамбициознијих и најузбудљивијих интелектуалних подухвата у првим деценијама
20. вијека. Уколико би била тачна, према Ајнштајну, онда би имала три битне посљедице.
На првом мјесту, нудила је врло прецизно објашњење аномалне прецесије Меркура.
Ова аномалија је била примјећена око 1865. године, али никада није била
објашњена. На другом мјесту, теорија је предвиђала да се зраци свјетлости
савијају услед гравитације Сунца. Савијање се може врло прецизно израчунати, а
у року од десет година доказано је да се Ајнштајнова теорија савршено подудара
са експерименталним доказима. Постојало је, међутим, и треће предвиђање.
Ајнштајн је тврдио да би гравитација Сунца требало да утиче на свјетлост коју
оно емитује. „Гравитацијски црвени помак" узрокован је редукцијом брзине
свјетлости због Сунчеве масе. Ипак, мјера ове редукције била је врло мала -
само око два дијела у милион. Овај детаљ био је толико минуциозан да просто
није могао бити откривен опремом из 1920-их година. Шта је требало учинити?
Ајнштајнова теорија се чинила елегантном и задивљујуће успјешно је објашњавала
одређене феномене. Ипак, једно од њених предвиђања није могло бити потврђено.
Можда Ајнштајн није био у праву, па ће његова теорија морати да се одбаци.
Многи, ипак, нису тако мислили. Вјеровали су да је теорија довољно убједљива да
би повјеровали да ће некада у далекој будућности њена предвиђња бити потврђена.
У међувремену, били су спремни да живе са овим нерјешеним питањем. Живјели су и
мислили о Ајнштајновој теорији као да је истинита, иако су знали да ће тек
будуће генерације знати да ли је заиста тако. Оно што су знали чинило им се потпуно
добрим за сопствене потребе. Вјеровали су да је Ајнштајн у праву, дозволивши
будућим генерацијама да сазнају истину. Треће предвиђање је најзад потврђено
1960-их година, након двије генерације, када је нова спектроскопска техника
омогућила посматрање предвиђеног ефекта. Ипак, нико није био посебно изненађен.
Нико није суздржавао вјеру у Ајнштајнову теорију релативитета до њеног коначног
доказивања. Овај примјер нам врло лијепо показује да можемо вјеровати у теорију
без коначног доказивања њене истинитости. Теорија може бити довољно могућа да
би заслужила наше повјерење, чак и ако нека њена предвиђања могу бити доказана
тек у будућности. Укратко, ствар је у вјери, што су одавно истицали Полањи и
остали философи науке. Ово није радикална или контроверзна изјава већ просто
прецизан резиме тешкоћа са којима су се природне науке суочавале у покушају да
понуде најбоље објашњење онога што знамо о свијету. Једноставно није тачно да
научници вјерују у теорије зато што су „доказане". Они верују у њих зато
што најбоље објашњавају оно што опажамо.[4]
Треба такође направити јасну дистинкцију између правог научника и
полуобразованог човјека. Углавном је овај полуобразовани човјек био најјгласнији
када је у питању одбацивање идеје о вјери у Бога. Прави научник зна докле се
простире његово знање, па је отуда он духовно скроман. Он тражи и покушава да
докаже, он увијек постиже максималну вјеродостојност и доказаност,
разговјетност и тачност, али баш због тога он зна са колико му тешкоћа то
полази за руком и увијек има на уму да потпуне вјеродостојности у науци нема.
Сасвим је другачија ствар с полуобразованим човјеком. Такав човјек не умије да
истражује и спознаје, он умије само да „разумије“ оно што је просто и површно, и –
да памти. Он живи од научених формула од којих у глави постаје све површно и
просто, он прихвата све као „јасно“ и зато умишља да је, пошто му је све јасно,
позван да све објасни другима. И нерјетко се дешава да што је баналнији њихов
поглед на свијет, тим фанатичније вјерују у њега. То је извор савременог
милитантног атеизма. Ово стање душе описали су лијепо руски пјесници. Тако код
кнеза П.А. Вјаземског, иначе Пушкиновог пријатеља читамо:
Наш разум помрачен охолошћу слепом,
Спреман је да прогласи за сањарију и детиње
сујеверје
Све што не може да подведе под свој прорачун.
А зар сто пута није сујевернији онај
Ко у себе верује, а сам себи је загонетка,
Ко се гордо ослања на свој климави разбор
И у њему обоготворава свој сопствени кумир?
Још дубље и пророчанскије ова мисао звучи код
Тјутчева:
Не плот већ дух
је развраћен у наше дане
И човек
тугује безнадежно...
И ка
светлости стреми из ноћне сени
и светлост
стекавши ропти и буни се.
Безверјем
жежен и исушен,
неподношљиво
он данас подноси...
И свестан
своје погибељи,
За вером
жуди...али за њу не пита...
Људи таквог
склопа, по свему судећи, још су далеко
од свијести о својој „погибељи“. Они још увијек вјерују у своју „полунауку“.
Достојевски је то имао у виду када је писао: „Полунаука, најстрашнији бич
човјечанства...полунаука је деспот
каквих до данас никада није још било. Деспот који има своје жреце и
робове, деспот пред којим се све
клања...с празновјерицом, до данас незамисливом“[5].
У ствари, религиозна вјера уопште
није повезана са „глупошћу“ и „незнањем“, она је потребна свим људима, па и
оним најумнијим и најобразованијим. Као потврду овога, овде ћемо навести
свједочанства од стране великих природњака последња четири вијека.
·
Никола
Коперник (1473-1543):
„Созерцавајући у мислима раскошно устројство свемира којим управља божанска
премудрост, ко не би осјетио да његово
стално созерцање и, такорећи, интимно општење с њим, не узноси човјека ка
Највишем и не доводи до усхићења према вазда суштим Творцем васељене, у којој
пребива највеће блаженство, и који је круна сваког добра...“
·
Френсис
Бекон (1561-1626): „Само површно познавање природе може да нас удаљи
од Бога; напротив, дубље и темељније знање води нас назад, ка Њему...“
·
Чувени
хирург Амброаз Паре (1517-1590): „Ја сам их превијао, а исцјељивао –
Бог“.
·
Галилео
Галилеј (1564-1642): „И
Свето писмо и природа происходе од Божије Ријечи: прво – као сугестија Светог
Духа, друга – као извршитељица Божијих заповјести“.
·
Јохан
Кеплер (1564-1642):
„Кроз стварање ја, такорећи, додирујем Бога рукама“...И још: „О Оче свјетлости,
Ти који помоћу природне свјетлости будиш у нама жудњу за благодатном свјетлошћу
како би нас узвисио до свјетлости величанства! Захваљујем Ти, створитељу и
Господе мој, што си ме обрадовао творевином Твојом, јер сам био усхићен дјелима
руку Твојих“...
·
Роберт
Бојл (1627-1691): „Прави
природњак никад не може да проникне у спознају тајне стварања ако га не дотакне
прст Божији.“
·
Гете
(1749-1832): „Вријеме
сумње је прошло, сада људи исто тако мало сумњају у себе као и у Бога.“
·
Ханс
Кристијан Ерстед (1777-1851): „Свако темељно познавање природе води ка спознаји
Бога.“
·
Анатом
фон Хелер (1708-1777): „Мене
је спознање природе научило да мислим узвишеније о Богу, пред којим је наша
земља само једна трунка прашине, које у безбројном мноштву стоје у подножју
његовог трона...“
·
Астроном
Јохан Хајнирх фон Медлер (1794-1874): „Прави природњак не може бити негатор
Бога.“
·
Знаменити
геолог Чарлс Лајел (1797-1875): „У било ком правцу да усмјеримо своја
истраживања, свуда откривамо најјасније доказе стваралачког Разума или његовог
провиђења, снаге и мудрости.“
·
Славни
хемичар Јустус фон Либих (1803-1873): „Све су то мњења дилетаната који
из својих излета у граничне области природне науке изводе право да
необавјештеној и лаковјерној публици тумаче како су, заправо, настали свијет и
живот и колико је човјек одмакао у истраживању виших предмета.“ „Не заборавите
– гвоорио је он својим студентима – ми поред свих знања и истраживања остајемо
кратковиди људи, чија се снага коријени у томе што имамо оснонац у највишем
Бићу.“
·
Веома
занимљиво признање налазимо и код онога на кога се атеисти најчешће позивају, а
то је Чарлс Дарвин (1809-1882): „У ситуацијама највишег колебања никада
нисам био атеиста у том смислу да бих порицао постојање Бога.“
·
Познати
научник Јулијус Роберт фон Мајер (1814-1878) који је открио закон
учувања енергије: „Ако површне главе, које себе издају за јунаке дана,
не желе уопште да признају ништа друго ни више осим материјалног, чулно
опажљивог свијета, онда такву смијешну претензију појединих личности не треба
стављати у гријех науци; сама наука ће имати још мање користи и части од такве
претензије.“ „Из свег, пуног срца кличем: истинска философија не може и не сме
да буде ништа друго осим пропедеутика хришћанске религије.“[6]
Иако
прости секуларисти још говоре да је Црква увела неку врсту раздора између
разума и религије, треба рећи да је истина заправо, да је Црква прва у историји
покушала да споји разум и религију. Никада прије није постојао ниједан такав
савез свештеника и философије.[7]
Међутим, цијела идеја дихотомије
(подјељености) између вјере и науке је вјештачка и тековина је западне или како
би то Освалд Шпенглер рекао „фаустовске науке“. Али, чак је и она простекла као
природна последица западне религиозности (римокатоличко-протестантске). Први
научници су били свештеници (Алберт Велики, Тома Аквински, Дунс Скот, Никола
Коперник..). Тек доласком касног времена философија и природне науке постају
градске и световне (секуларне). Ослобађају се од службе религији и усуђују се
да и саму религију начине предметом гносеолошких метода. На почетку сваког
раног доба, посестрима велике архитектуре и религије, философија јесте духовни
одјек моћног метафизичког доживљавања и одређења је да критички потврди
свети каузалитет слике свијета која се сагледа вјером. Не само природњачка него
и филозофска основа разликовања зависна су и изведена од елемената дотичне
религије[8].
Другим ријечима, западне „фаустовске“
науке не би ни било да није било моћног замајца у виду религиозних идеја које
је породило западно хришћанство. А управо ту науку брани Стево Жигон. Ту науку
није породило источно-православно хришћанство, него управо западно. Но, хајде -
на кратко - да се осврнемо на извор као и на последице које је кроз историју
произвела та наука. Њен извор налази се далеко у прошлости. Све до 1054. године
западани и источни ум су – тако да
кажемо – били једно и тежили су ка стицању нествореног Бога и Његове нестворене
благодати. То је био главни објектив ка коме су жудили сви хришћани. 1054.
године долази до пада западног ума, јер су западни хришћани, на мјесто
нествореног и бесмртног Бога поставили створеног и смртног човјека – папу.
Поред тога измјенили су учење о Духу Светом установљеном на Другом Васељенског
Сабору 381. године у Цариграду, убацивши у Символ вјере додатак да Дух Свети
исходи „од Оца и од Сина“ (filioque). Православно гледиште – које је до 1054. године
било гледиште и западних хришћана – се заснива на учењу Другог Васељенског
Сабора да „Дух Свети од Оца исходи“. Као последица тога, јавља се сумња и
одбацивање западних хришћана православног учења о нествореним божанским
енергијама (благодати). Према православном учењу божанска суштина је непричасна
за створења, али око Бога се налазе његове бесмртне и нестворене енергије
(благодати) – дисање Божије - које су причасне и доступне човјеку. Оне су извор
исцјељења и освећења. Негирајући постојање нестворених енергија (благодати)
Божије, западњаци су почели да негирају и стварно (рус. действительно) и дјелатно присуство Бога у свијету. Свети Григорије Палама – велики бранилац
православног учења о нествореним божанским енергијама каже:
„Они који заједничаре у енергији Божијој,
заједничаре у цијелом Богу – али не (кажемо) да заједничаре и у Његовој
непричасној, простој и недељивој суштини као таквој – и то сви истовјетно и
сваки на другачији начин. Осим тога, они који сматрају да на тај начин
заједничаре у цјелокупном Богу, тако да за свакога удионичара не остаје
непричасно ништа што је при Богу, они разлажу и стапају све у једно, боље
рећи све што постоји своде на
ништавило.“[9]
Или на другом
мјесту:
„А ако неко каже да се Бог не креће (тј. не
дејствује, прим. прев.), као што велики Дионисије вели у Мистичком
и Апофатичком богословљу, нека зна да, по том (богословљу), Он и не
постоји, односно није сила нити посједује силу, није једно и није истина.“[10]
За њих (западњаке) божанске енергије су створене
(lat. gratita – милост). Бог се дакле у свијету пројављује
искључиво на „материјални начин“. Тако је и римки епископ – папа - постао
„материјална пројава (милост)“ Бога у свијету. Он је постао „замјеник сина
Божијег (Vicarius Filii Dei). Одатле учење и о трансупстанцијацији, јер нема преображавања хљеба
и вина у Тијело и Крв Христову. Одбацивши учење о нествореној благодати
Божијој, дошло је до распада и дробљења западног ума. Његово мјесто заузео је
разум (lat. ratio). То се најбоље види у појави рационалистичке
схоластике. Најцитиранији мислилац код схоластичара није нико од великих отаца
Цркве, него Аристотел. Схоластичари су се у својим списима користили његовим
„Органоном“ као најсветијим могућим оруђем. Чувени британски философ и
свештеник римокатоличке Цркве, Фредерик Коплстон, у својој књизи „Историја
филозофије (Средњевјековна филозофија)“ тврди да је највећи теолог схоластике
Тома Аквински био иноватор и да је његово прихватање аристотелизма било храбро
и „ново“. У то вријеме на чувеном париском универзитету, на којем је предавао и
сам Тома Аквински, било је јако популарно учење овог великог грчког философа. Проблем је био у томе, што се оно, већ полако
почело користи против учења Цркве. Зато је према Коплстону било јако важно да
се један такав систем учини хрићанским. То је извршио управо Тома Аквински
својом синтезом. Он је по Коплстону „храбро зграбио бика за рогове“ и
искористио аристотелизам за стварање свог сопственог система. То је било далеко
од мрачњаштва – каже Коплстон. Напротив, то је било до крајности „модерно“ и
веома значајно за будућу схоластичку филозофију, заправо за историју филозофије
уопште.[11]
Међутим, како је он могао аристотелизам учинити хришћанским када је његово
учење у старту садржавало кардиналну грешку о учењу Свете Тројице, тј. filioque, а самим тим и учење о створеној благодати Божијој. Добро је
познато да је Тома као и сви римокатолички теолози тог времена заступао учење
да „Дух Свети исходи и од Оца и од Сина“. Доминикански монах (члан реда којем
је припадао и Тома Аквински) и професор на Теолошком факултету у Фрибургу у
Швајцарској, у својој књизи „Теологија тријадологије Светог Томе Аквинског“
(La theologie trinitaire de Saint Tomas
d’ Aquin) каже: „Као и сви теолози свог времена, Свети Тома
се чврсто држао учења да је исхођење Светог Духа a
Patre (од Оца) и a
Filio (од Сина).“[12]
Прије ће бити да Тома није ухватио бика
за рогове, већ да је бик (тј. аристотелизам прим. Б.Ч) Тому набио на
своје рогове. Filioque ће постати, као што ћемо видјети, „камен спотицања“ цјелокупне
западне теологије и мисли уопште. Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus – Чисти акт. У Њему потенција и акциденција су
једно. Изједначавање потенције и акциденције у многоме подсјећа на латинско
изједначавања божанске суштине и божанских енергија. Не
само Тома, него и готово сви схоластичари су превише рационализовали вјеру. Као
да су настојали да „сецирају Бога“; да га „оголе“ и да тиме укину Тајну.
Трудили су све да објасне. Неки од њих као што је био нпр. Бонавентура говорили
су да је за богопознање неопходна натприродна илуминација (просветљење), док су
други као што су били Тома Аквински и његов учитељ Алберт Велики сматрали да је
за то довољна и „природна свјетлост разума“. Нису учили о „натприродној
илуминацији“ зато што за њих илуминација (просветљење тј. свјетлост Божија)
није нестворена, него створена – материјална. Треба рећи и да су њих двојицу
(Тому Аквинског и Алберта Великог) поредили са древним грчким философима
Сократом (Алберт) и Платон (Тома). Идентификације иде у правцу природне овосветовне
философије, а не у правцу отаца Цркве. То западно уздање у световну науку и
њене представнике разобличио је Свети Григорије Палама критикујући Варлаама
Калабријског – који је и сам био под утицајем схоластичке теологије - у својим
дјелима. На једном мјесту он каже: „Са јелинском мудрошћу, међутим, не збива се
исто. Код ње је лудост скривена иза
некакве углађености, милозвучја и изражајности ријечи, па кад се покаже њена
одвратност, она сама постаје још одвратнија, и с правом је названа лудошћу – и
то неузвишеном лудошћу, као да је изван сваког поимања, него знањем којем је
својствен недостатак истине, јер је одступило од назначења човјечанске
мудрости. Штавише, то знање није само лишено истине него је чак заблудило у
супротном правцу, те лаж прихвата као истину, а истину настоји да преиначи у
лаж, и тако подбуњује творевину против његовог Творца. И још: „Зато су се
световни мудраци, који су још у своје вријеме напуштени од Бога, предали
„поквареном уму“, као што је и Павле показао, те се умјесто Творца прослављали
творевину и заглибили се у каљугу гнусних и лукавих страсти. Даље Палама наводи
изворе са којег су древни мудраци црпили своју инспирацију. Тако Платон говори
о својим „музама; уз Сократа је био његов „демон“; Хомер призива богињу да кроз
њега опева човјекоубиствени гнијев Ахилов, нудећи да сам послужи као оруђе
демону. Хесоиду, творцу Теогоније, није било довољно дјеловање једног
демона; отуд он призива себи њих девет одједном“[13]
Но да се вратимо нашој теми. Ово учење
(да је Бог Actus purus)
Бога је учинило недјелатним, статичним и на тај начин недоступним човјеку. Може
се слободно рећи да је оно породило и касније јављање „деизма“ – учења према
којем Бог постоји, али се пуно не мјеша у ствари овог свијета. Одбацивши
нестворени темељ западни ум се све више дробио и распадао. Као реакцију на
„стерилност“ и „мртвило“ схоластике, имамо појаву хуманизма и ренесансе, који
су заправо представљали ревитализацију хеленског натурализма и материјализма. Појава
хуманизма и ренесансе, након мртвила схоластике изгледало је као ново буђење
неког новог живота. Познато је да су Еразма Ротердансог, писца „Похвале лудости“
звали lumen mundi (свјетлост свијета). Ту читамо Еразмове ријечи: „Окружени
читавом војском учених дефиниција, конклузија, короларија, експлицитних и имплицитних
пропозиција, они (тј. схоластичари прим. Б.Ч) умију вјешто да се извлаче и бране, тако да их ни
Вулканова мрежа не би могла заплести у толикој мјери да не би извукли из ње
дистинкцијама, којима сијеку све чворове тако да чак и тенедска сјекира не би
могла боље“.[14]
Из овога даље се појављују друге интелектуалне немани: рационализам (Декарт,
Лајбниц, Спиноза) емпиризам (Лок, Хјум), њемачки идеализам (Кант, Фихте, Шелиг,
Хегел). Кретења западног ума свој „врхунац“ доживљава у Шопенхауеровом
песимизму и Ничеовом нихилизму. Сам Ниче је рекао да се „људски ум од Коперника
креће од центра ка периферији“. Ектремне последице нихилизма су биле „нихилизам
деструкције“, а то је: њемачки националсоцијализам и руски комунистички
бољшевизам. Свијет без Бога тежи ка ништавили и самоуништењу. Међутим,
најжилавија посљедица распада западног ума, а која и дан данас постоји је
либерализам. Националсоцијализам и комунизам су се и појавили као реакција на
појаву либерализма. Оба су побјеђена од стране либерализма. Нацизам 1945. а
комунизам 1991. године. Након тога, либерализам се позиционирао као суверени
владар свеукупног живота савременог човјечанства. Његови изданци су глобализам,
хедонизам, техноцентризам, ЛГБТ агенда...Управо ова нихилистичка деструкција
јесте оно што је Шпенглер означио као „Пропаст запада“. Све су то тековине западне тј. „фаустовске“ науке. Шпенглер је
ту науку назвао „фаустовском“ по Гетеовом доктору Фаусту. У тој драми у
стиховима – коју је Гете назвао трагедијом – доктор Фауст је типични
представник западне атеизиране интелигенције. Међутим, и он се – у својој
невиној младости – док је религиозно одушевљење струјило његовим бићем, занимао
Богом, хришћанством и религиозним идејама. Оне су и биле његов иницијални
духовни покретач.
„Што
ме небесни звуци траже,
моћни
благи, овде где је прах?
Нек
мекше људе својом јеком блаже.
Додуше, чујем вест, ал' вере
немам ја;
чудеса
то су вере мезимчад.
У оне
сфере тежити ја не смем
одакле
звуче благе вести песме.
Ал' свикох на тај звук још тад кад бејах млад;
у
живот мене враћа он и сад.
Некад
је целив љубави небесне
у
празничној тишини пад' о на ме,
уз
слутње звона лило се обиље,
Молитва жуђено тад беше миље.“[15]
Међутим, када су се сокови - у почетку моћног
метафизичког импулса исцрпили – Фауст запада у досаду тј. у духовну декаденцију
и склапа „пакт са ђаволом“. Мефистофелес га даље води код гатара, врачара и
вјештица, гдје учествује у Валпургиној ноћи, играјући у колу са вјештицама. Тиме
Фауст залази у сферу окултног. Познато је да су многи велики западни научници
фаустовског типа имали везе са окултним радњама. Вил Дјурент у својој књизи Доба
разума почиње (The age of reason begins) пише: „Религије су рођене и могу умријети, али
празноверје је бесмртно. Само сретници могу проживјети живот без митологије.
Већина нас пати у души и тијелу, и један од природних најпрефињенијих умиритеља
је доза натприродног. Чак су Кеплер и Њутн помјешали своју науку са
митологијом. Кеплер је вјеровао у вјештичарење, а Нутн је писао више о
Апокалипси (крају свијет прим. Б.Ч.) него о науци“.[16] Познато
је да су многи од највећих научика показивали огромно интересовање за алхемију.
Један од најзначајнијих мислилаца запада, чија је мисао у значајној мјери
одредила смјер којим ће Европа и запад ићи у будућности, Георг Вилхем Хегел,
био је уплетен у окултни херметизам (алхемија, кабала, теософија...)[17].
Хегел је иначе био познат по својој дијалектици која је служила као основ за развој
дијалектичког материјализма, идеолога комунизма Маркса, Енгелса и Лењина. „Благодети“
комунистичке идеологије ми Срби смо добро осјетили на својој кожи. Ова
фаустовска наука и образовање код нас је уведена од стране Доситеја Обрадовића.
Искључиво уздање у људски „рацио“ била је једна од његових темељних идеја. Он
је написао чак и дјело које носи наслов „Совјети здравог разума“. Познате су
његове крилатице: „Књиге браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!“ и „Мало
мање калуђера, мало више учитеља и Срем ће постати нови Едем“. Образовање и
просвећеност коју је Доситеј Обрадовић са собом донио у Србију, било је у
дијаметралној супротности са просветом и образовањем Светог Саве. Просвета коју
је постулирао Свети Сава била је прије свега окренута ка богопознању и освећењу
човјека. Она се темељила на принципима православног исихазма којег је Свети
Сава донио на Свете Горе. Према тој духовној традицији, за богопознање су
неопходни сви капацитети људског бића. Неопходан је ум и разум и животворни дух
тј. душа која оживотворава наше тијело. Сви ови елементи се кроз духовни
подвиг, молитву и очишћење сабирају у једну тачку. Тада човјек постаје способан
да у себе смјести Несмјестивога. У себе прима нестворену свјетлост и благодат
Божију која га у поптуности просвећује и освећује. Такав човјек, који се кроз
нестворену свјетлост и благодат Божију сјединио са Богом и сам постаје бог, али
бог по причешћу и благодати. У том стању, он цјели космос и све што у њему
постоји гледа онако како га Бог гледа. Тада све о њему зна. Нема ништа више
сакривено од њега. С друге стране Доситејево фаустовско образовање одбацило је
ово и окренуло се икључиво људском разуму, дакле, само једном малом дијелу његовог бића. И управо за ово
редуковано-рационално, доситејско-фаустовско образовање и науку залаже се Стева
Жигон у овом видеу. Видјели смо да оно није тековина православне и светосавске
мисли. У емисији је била ријеч о увођењу Православне вјеронауке у школе. Задатак
Православне вјеронауке – сем васитања и образовања ученика - јесте и да инсистира на враћању истинске
просвете – просвете Светог Саве. Узрок нихилизма, атеизма и материјализма код
нас треба тражити у личности Доситеја Обрадовића. Слично као што су Петар
Велики и Катарина Велика у Русији – увезавши западно образовање и просвету –
постали узрочник атеистичке интелигенције с краја 19. и почетка 20. вијека која
ће збацити цара, забранити Цркву, уништити породицу, тако је исто и код нас
Доситеј постао духовни отац Димитрија Туцовића, Светозара Марковић и Тита.
У наставку
видеа Стева Жигон наводи сљедећи аргумент против Вјеронауке: „Ако је увођење
вјеронауке у школе дало родитељима да васпитавају своју дјецу (у духу вјере прим.
Б.Ч.), онда је дјеци одузело право да се сами – током свог зрења – сами
одређују за шта су. Није важно право родитеља, него право дјетета. Сам наслов
предмета каже да ћемо говорити о вјери и да ту нема никаквог избора. У том
предмету сигурно неће говорити о атеизму, него ће осуђивати атеизам. Зато је
тај предмет и уведен. “. Ако је важно право дјетета, поставља се питање, како
су комунисти – а Стева се сам изјашњавао као комуниста и атеиста - поштовали
право дјетета, када се зна, да се њихова настава заснивала прије свега на
класичној идеолошкој индоктринацији. Свако ко би натукнио било шта о вјери, бивао
би исмијан и подвргнут најбезочнијој могућој оптужби за затуцаност и
мрачњаштво. Вјера је тада била проглашавана опијумом за народ. Познати су и бројни
примјери бруталног физичког злостављања ученика од стране ондашњих
комунистичких учитеља, када би сазнали да неки од ученика одлази у Цркву на
богослужење. Лично познајем такве људе. Они су данас старци и старице, али се
још увијек добро сјећају „поштовања права дјетета“ од стране њихових тадашњих
учитеља. Није само код дјеце право на слободу избора било сатирано. У свијету
одраслих – „током њиховог зрења“ - механизам индоктринације бавио је још
немилосрднији. Не дај Боже, да те неко види да идеш у Цркву или да славиш
славу. Једина вјера која је била дозвољена и „научно оправдана“ у то вријеме
била је вјера у ново „златно теле - Тита“. Култ његове личности био је главна
вјера и наука тога времена. Осим тога, ово када Стева каже да „није важно право
родитеља, него право дјетета“ у многоме подсјећа на оно учење из Платонове
„Државе“ – а које су комунисти настојали да спроведу – да дјецу треба да
васпитава држава. Сва „штетана“ вјерска учења, митови, „религиозни опијуми“
треба да буду забрањени. Иако су неке државе у прошлости покушале ово да
спроведу, нису имале пуно успјеха. Међутим, данас, у 21. вијеку по први пут,
државе располажу моћним системима вјештачке интелигениције и непрестаног дигиталног
надзора над дјецом и родитељима, да се чини, да ће најзад, тај некада
недосањани сан постати стварност. Ових дана читамо и чланак професора Свјетског
економског форума, Конора К. Кианпура под насловом „Дјеца нису добро –
проширење улоге државе у родитељству“[18],
у ком се он залаже за то да родитељи морају (од те неке нове будуће државе)
добити лиценцу за бављење родитељством. Све су ово демонске тековине већ
уморног и одумирућег западног-фаустовског ума. Убјеђен сам да би и Стева са
гнушањем и презиром посматрао правце којима се креће овај врли нови свијет, а
који је одредио човјек фаустовске науке. Родитељи су у српском народу од
памтивјека, имали главну улогу у васпитању своје дјеце. И тако увијек и треба
да буде. Док је тако било, овај народ је познавао смисао и свхру свог постојања.
С кољена на кољено српски родитељи су васпитавали своју дјецу на вјечним и
нествореним принципима православне вјере и светогорског исихазма, према којим
је „земаљско замалена царство, а вјечно увијек и довјека!“ Управо тај вјечни и
нестворени замајац, створио је све оне људе који заиста вриједе у историји
нашег народа. С друге стране, његово одбацивање, те прихватање фаустовског духа
и „пакта са ђаволом“, породило је људе које су српски народ довели на ивицу
пропасти и физичког нестанка. Треба још
додати и то, да чак, и када је у питању наука „фаустовског типа“ српски
родитељи су, са својим религиозним
васпитањем, одиграли одлучујућу улогу. Сјетимо се само Николе Тесле и
Михајла Пупина – по свему судећи два највећа српска научника. Отац Николе Тесле
– Милутин – је био православни свештеник. Са мајчине стране, читава је плејада
српских владика и свештеника. Од њих је најпознатији митрополит дабробосански
Николај (Мандић), Теслин ујак, сахрањен иначе у Саборној Цркви у Сарајеву. Што
се Михајла Пупина тиче, треба отворити његову чувену књигу „Од пашњака и
научењака“ па видјети да ју је посветио управо својој мајци. Занимљиво је да је
та књига у СФРЈ доживљавала бројна издања, међутим, увијек без једног дијела.
Тај дио је дио о Светом Сави. У издању које посједује писац ових редова тај дио
се налази. Ту читамо следње реченице:
„Укратко
речено, ово је прича коју сам чуо од мајке. Свети Сава био је најмлађи син
српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се
у један манастир на Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању.
Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први
српски архиепископ и основа самоуправну српску Цркву. Он је основао и народне
школе у држави свог оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и
писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и
признања за ове велике услуге, прозове га Светим Савом, Просветитељем, славећи
вечно његово име и успомену на њега“[19].
Веома је
занимљиво да наведемо и ријечи нашег чувеног пјесника Јована Дучића – једног од
најумнијих Срба икада - који у својој Песми Христу, као да одговара
Стеви Жигону и другима, који мисле слично као он, па каже:
„Ти ћеш остат
самац на језеру на којем си проповедао убогим римарима да је срећа у сиротињи а
спас у љубави. Нестаће хришћана на земљи. Твоје се име неће више изговарати по
црквама нити ће ко за што молити. Од истока до запада певаће хорови новом сину
небеском који ће донети другу истину за друге људе. Али ти ћеш остати и кад
хришћани буду нестали са земље. И кад израсте трње на путевима свих твојих
мученика, ти ћеш једини живети, плавокоси и љупки младићу, јер си први указивао
на путеве срца као на путеве Божије. Остаћеш, али видевши да еванђеље било
недовољно. Јер није Бог за људе у постигнутој истини него у вечитом тражењу.
Тебе ће сви напустити јер си веровао да си га нашао. Бог је страшан само у
слутњи и неизмеран само у очекивању. И кад те се сви буду одрекли, и кад те још
једном буду сви исмијали, остаће још песници да ти се диве. И вечита Магдалена
брисаће и даље својим косама твоје крваве ноге, јер ће остати у памети само оно
што је остало у људском срцу. Ти си својом истином само ограничио нешто што је
неограничено, и говорио што је неизрециво. Али си својим ранама показао оно што
је божанско у човеку. И зато, иако ниси открио Бога, ти си га посведочио“.[20]
Даље, у видеу
сазнајемо да је Стеван Жигон крштени католик и да је имао катихету. Према
његовим ријечима добро му је позната религијска схоластика. Ту наводи случај са
својим катихетом, који је волио да једе
бијели лук јер продужава живот, док је у исто вријеме на часовима говорио да је
овај живот на Земљи долина суза. Ова недослиједност вјероучитељева наводно је
била одлучујући фактор да Стева постане атеиста. То се десило, ни мање ни више,
него на часовима Вјеронауке. Да би ово поткријепио он се позива на Достојевског
и његово дјело „Младић“. У том дјелу
један од главних јунака Андреј Петрович Версилов каже: „Кад нестане велика
идеја о бесмртности, људи ће заволети земљу и живот на земљи неисказан. Волеће
један другог. Радиће један за другог и миловаће се као деца. И неће се тога
стидети.“ Стева Жигон је режирао истоимену преставу, са Александром Берчеком у
улози Аркадија Макаровича Долгоруког – сина Версиловљевог. Ту Стева наглашава,
како у руском оригиналу стоји „кад нестане“, а не „ако нестане“ велика идеја о
бесмртности. Према њему Достојевски није сумњао да ће нестати велика идеја о
бесмртности, зато наводно и каже „кад нестане“. Не условна, него временска
реченица. По Стеви, питање је само времена када ће нестати велика идеја о
бесмртности. Међутим, једноставним увидом у оригинални текст на руском језику
може се видјети сасвим супротно. Ради боље прегледности ја ћу оба одломка – на
српском и на руском - навести један
испод другог:
Српски:
„Све ми се чини, драги мој – поче он осмехујући
се замишљено – да је битка већ завршена и да се борба стишала. После, клетви, бацања блатом и
звиждука наступило је затишје и људи су остали сами, као што су и
желели: пређашња велика идеја их је напустила; велики извор снаге који их је до
сада хранио и грејао усахњиваше као оно величанствено сунце које мами на слици
Клода Лорена, али то као да већ беше последњи дан човечанства. И људи наједном
схватише да су остали потпуно сами и у истом тренутку схватише да су сасвим
напуштени. Драги мој дечаче, нисам никад могао замислити да су људи незахвални
и глупави. Напуштени, људи би одмах почели да се збијају једни уз друге
присније и срдачније; ухватили би се за руке увиђајући да су сад они сами једни
другима све. Нестала би велика идеја бесмртности и морала би се нечим
заменити; и све изобиље раније љубави према ономе ко је и значио бесмртност
усмерило би се код свих на природу, на свет, на људе, на сваку травку. Заволели
би земљу и живот неодољиво и онолико колико би постепено постајали свесни своје
пролазности и непостојаности, и већ нарочитом љубављу, различитом од оне
пређашње. Почели би да примећују и открили би у природи такве појаве и тајне за
које раније нису ни слутили да постоје; јер би гледали на природу другим очима,
као што љубавник гледа своју драгану. Будили би се и хитали да се љубе, журили
би да воле свесни да су дани кратки, да је то све што им преостаје. Радили би
једни за друге и свако би давао свима све што има и самим тим би био срећан.
Свако дете би знало и осећало да су му сви на земљи као отац и мајка.“[21]
Руски:
„Я представляю себе, мой милый, —
начал он с задумчивою улыбкою, — что бой уже кончился и борьба улеглась. После
проклятий, комьев грязи и свистков настало затишье, и люди остались одни,
как желали: великая прежняя идея оставила их; великий источник сил, до сих пор
питавший и гревший их, отходил, как то величавое зовущее солнце в картине Клода
Лоррена, но это был уже как бы последний день человечества. И люди вдруг
поняли, что они остались совсем одни, и разом почувствовали великое сиротство.
Милый мой мальчик, я никогда не мог вообразить себе людей неблагодарными и
оглупевшими. Осиротевшие люди тотчас же стали бы прижиматься друг к другу
теснее и любовнее; они схватились бы за руки, понимая, что теперь лишь они одни
составляют все друг для друга. Исчезла бы великая идея бессмертия, и
приходилось бы заменить ее; и весь великий избыток прежней любви к тому,
который и был бессмертие, обратился бы у всех на природу, на мир, на людей, на
всякую былинку. Они возлюбили бы землю и жизнь неудержимо и в той мере, в какой
постепенно сознавали бы свою проходимость и конечность, и уже особенною, уже не
прежнею любовью. Они стали бы замечать и открыли бы в природе такие явления и
тайны, каких и не предполагали прежде, ибо смотрели бы на природу новыми
глазами, взглядом любовника на возлюбленную. Они просыпались бы и спешили бы
целовать друг друга, торопясь любить, сознавая, что дни коротки, что это — все,
что у них остается. Они работали бы друг на друга, и каждый отдавал бы всем все
свое и тем одним был бы счастлив. Каждый ребенок знал бы и чувствовал, что
всякий на земле — ему как отец и мать.“[22]
Видимо да и на руском језику стоји „Исчезла
бы великая идея бессмертия“
тј. „нестала би велика идеја бесмртности“. У питању је дакле условна реченица,
а не временска. Андреј Петрович Версилов је типични представник тадашње руске
атеизиране интелигенције, која ће касније довести до крха царске Русије и
увођења бољшевизма. Додуше, Версилов сам за себе каже да је „деиста“. Деизам је
вјера да Бог постоји и да је створио свијет, али да се пуно не мијеша у ствари
овога свијета. Други лик из дјела Достојевског, који у многоме личи на
Версилова је Иван Карамазов. И он прихвата да Бог постоји, али га одбацује. И
Версилов и Иван Карамазов су једно вријеме провели на западу. Тамо су усвојили „фаустовски дух“ западне
науке и идеје „Француске револуције“. Пад Бастиље 14. јула 1789. године означио
је и пад старог система у којем су Црква и вјера играли одлучујућу улогу.
Нашироко је било прихваћено мишљење да човјечанство сада ступа у нови и љепши
свијет који је био на дохват руке, чвртсто утемељен у природи и разуму. Идеја
је била једноставна колико и силна; треба елеминисати Бога и чекаће нас нова
будућност. Ова визија је одушевила многе широм Европе и отворила пут ка некада
забрањеном свијету, који се сада чинио као реалност. Године 1804. млади
енглески пјесник Вилијам Вордсворт записао је ријечи у којима се осјећа заразни
дух оптимизма и наде међу европском омладином. Француска револуција је разбила
старо политичко устројство Европе и уништила превазиђене традиционалне праксе и
вјеровања, отворивши пут ка свјетлијој будућности. Изгледало је да је та
будућност веома близу; била је то ера наде и нових прилика. „Блаженство је било
бити жив у ту зору, али бити млад било је као рај“.[23]
Сматрали су да ће та „зора“ наступити, уколико се одбаци стара идеје
бесмртности и вјере у Онога ко је и значиот ту бесмртност. Управо о тој зори и
говори Версилов у разговору са својим сином Аркадијем Макаровичем Долгоруким.
Заправо он му описује један свој сан у којем је видио једну сцену, која
подсјећана на чувену слику Клода Лорена, према каталогу Асис и Галатеја. Версилов
је ту слику назвао Златно доба. Ту он види кутак Грчког архипелага,
плави, благи таласи, острва и хридине, цветна обала, чаробна панорама у даљини,
сунце на заласку и хридине.
„Ту европско човечанство памти своју колевку, и
помисао на то као да је и моју душу испунила присном љубављу. То је био
земаљски рај човечанства: богови су силазили с неба и зближавали се с
људима...О ту су живели дивни људи! Устајали би и заспивали срећни и безазлени;
ливаде и гајеви су одзвањали од њихових песама и радосног клицања; изобиље
снаге претакало се у љубав и простодушну радост. Сунце их је обасипало топлином
и светлошћу, радујући се својој дивној деци...Диван сан, узвишена заблуда
човечанства!. Златно доба.“[24]
Осјећај који је Версилов доживио у том сну;
хридине, море, и коси зраци сунца на заласку – видио је и даље када се
пробудио. Очи су му биле мокре од суза. Позивање на стару хеленску културу,
која је од времена хуманизма и ренесансе дошла у жижу интересовања, служила је
као својеврсни оријентир ка којем је требало да се иде. Наступио је свијет без
хришћанског Бога, као и повратак старих заборављених „хуманих“ богова са
Олимпа. Ти богови су човјеку били пријемчиви, зато шту су га у многоме
подсјећали – са својим врлинама и мананама –на њега самог. Међутим, фаустовски
човјек се није могао задовољити пуким наслађивањем у соковима поново ослобођене
природе. У њему је и даље тињала дубоко укорјењена свијест о његовој царској
улози у универзуму. Ово учење је било страно хеленском светоназору. Стари Грци
су били задовољни својим полисом. Њихов поглед није ишао у даљину, у
неистражене просторе. То је био један дводимензионални поглед на свијет. С
друге стране аспирације фаустовског човјека биле су неограничене. Оне су се
кретале у свим правцима и нису имале краја. Фаустовски човјек је сав загледан у
даљину у неситражена пространства. Овакав човјек, ослобођен окова старих
религијских увјерења умислио је да је Бог на Земљи. То ће га одвести до онога
што је отац Серафим Роуз назвао „нихилизам деструкције“. Најпознатији изданци
„нихилизма деструкције“ коју је изњедрио фаустовски ум су: руски бољшевизам и
њемачки нацизам. Историјски догађаји који су услиједили након Достојевског,
показали су куда иде свијет без Бога, тј. без Христа. То није била она „нова
зора“ Вилијама Вордсворта нити „Златно доба“ Достојевског. То су били гулази,
логори, гасне коморе, атомске бомбе, два велика свјетска рата, милиони мртвих.
То су данас глобализам, ЛГБТ ангенда, техноцентризам. Те последице је видио и
Достојевски. Али, оне су на најбољи могући начин приказане у једном другом
његовим дјелу – у „Злим дусима“. Просто је зачуџујуће да Стева – који је
неоспорно један од великих познавалаца Достојевског - наводи „Младић“-а и
Версилова и каже да у том дјелу има највише аутобиографског. Достојевски је
посветио цијелу једну књигу („Зли дуси“) у којима је разобличио људе као што су
Версилов. Тамо се говори о Степану Трофимовичу Верховенском, који је и сам био
присташа „европских идела“ у виду фаустовксог ума и Француске револуције. Отац
је Петра Верховенског, који у дјелу субверзивно дјелује, кујући завјеру, која
би требало да послужи као домино-ефект за изазивање држвних немира, који би
опет довели до збацивања царске власти и успостављање новог система. Наводно
тај лик је настао по узору на Сергеја Нечајева, једног од припадника руског нихилистичког покрета и
милитантних револуционара друге половине 19. вијека. Нечајев је и писац Револуционарног
вјерују. Степан Трофимович, разочаран свиме – на крају романа – одлази на
далек пут без повратка. На том путу кисне и оболијева од упале плућа. Ту га
среће једна жена (Софија Матвејевна) која продаје Света писма. Сажаљева се и
одлучује да се побрине за њега. Степан Трофимович је већ на умору. Тражи од
Софије Матвејевне да му прочита дио из Светог писма када Христос изгони демоне
из поседнутог човјека и трјера их да уђу у крдо свиња. Демони излазе из човјека
и улазе у свиње. Затим навали то крдо свиња с бријега у језеро; и утопи се.
Након тога, Степан Трофимович изговара следеће ријечи:
„Драга моја – изговори Степан Трофимович у
великом узбуђењу – savez-vous (франц.
знате), то дивно и...неообично место ми је целог живота камен спотицања. Dans
ce livre (франц. у тој књизи)...тако да сам то место из још
из детињства запамтио. А сада ми паде на ум једна мисао; une
comparaison (франц. једно поређење). Сада ми долази на ум
ужасно много мисли: видите, то је потпуно исто као с нашом Русијом. Ти зли
дуси што су изашли из болесника и ушли у свиње то су све гнојне ране, сав
трулеж, сва нечистоћа, сви зли дуси и сви ђаволчићи који су се намножили у
нашем великом и драгом болеснику, у нашој Русији, вековима, вековима! Oui
cette
Russie
que
j’aime
toujours (франц. да та Русија коју
одувјек вољех). Али велика мисао и велика воља благословиће је са небеса, као и
оног безумника опседнутог злим духом, и изићи ће сви ти зли дуси, сва
нечистоћа, сва гадост која се на површини загнојила...и сами ће молити да уђу у
свиње. Па и већ су ушли можда! То смо ми, ми и они, и Петруша (Петар
Верховенски прим. Б.Ч)...et les autres avec lui (и други са њим), а ја можда, први, на челу
свих, и полудели и побеснели, ми ћемо се бацити са стене у море и сви ћемо се
подавити, тамо нам је пут, јер смо у стању да то учинимо. Али болесник ће се
излечити и „сести крај ногу Исусових“...и сви ћемо гледати са дивљењем.“[25]
Међутим, иако су ово ријечи самог писца, ми
нећемо тек тако олако донијети закључке о томе шта је писац заиста мислио о
овим питањима. Ми ћемо се окренути оном извору који је највјеродостонији, а то
су лична писма аутора упућена разним личностима. Навешћемо само неколико битних
мјеста. Почећемо управо од писма у којем објашњава своју идеју коју разрађује у
„Злим дусима“. Тако 1870. године у писму М.Н. Каткову, уреднику „Руског
весника“ каже следеће:
„Један од најважнијих догађаја у моме роману биће
познато убиство Иванова које је у Москви извршио Нечајев. Одмах ћу се оградити:
ни Нечајева, ни Иванова, ни околности које су довеле до убиства нити сам знао
нити знам, осим из новина. А и да знам, не бих пресликавао. Ја узимам само
чињеницу. Моја имагинација се може веома разликовати од онога што се, заправо,
збило и мој Петар Верховенски, можда уопште не личи на Нечајева, али се мени
чини да је уобразиља у мојој запањеној свести створила ту личност, тип који
одговара овом злочину. Свакако да није некорисно насликати овог човека, али ме
он сам не би привукао. Мислим да овакве јадне наказе нису достојне да уђу у
књижевност.“[26]
У писму из 1870. године упућеног А.Н. Мајкову,
Достојевски још прецизније објашњава своју накану са овим романом:
„Исто је овако и код нас било: зли дуси су
изашли из руског човека и ушли у крдо свиња , тј. Нечајеве, Серно-Соловјовиче и
др (и Версилове и Иване Карамазове... прим.
Б.Ч.). Тако и треба да буде. Русија је избљувала ову гадост којом су је
отровали, али у овим избљуваним гадовима ништа руско није остало. И знајте ,
драги мој: ко губи свој народ и народност, тај губи и веру отаца, и Бога. Ако
желите да знате, ово и јесте тема мог романа. Он се зове Зли дуси и у
њему се описује како су зли дуси ушли у крдо свиња.“[27]
У истом писму, Достојевски износи и своје виђење
због чега Европа не познаје Русију.
„Мислим да у Европи боље познају звезду Сиријус
него Русију. Ето, у томе засада и јесте наша снага. Други извор снаге би била
наша сопствена вера у себе, у светост своје мисије, а мисија Русије је у
православљу, у светлости са Истока која ће потећи ослепелом човечанству на
Западу које је изгубило Христа. Сва несрећа Европе, сва, сва без изузетка,
проузрокована је тиме што су они због римске Цркве изгубили Христа, а онда су
одлучили да могу и без Христа.“[28]
Добро је познато поштовање које је Достојевски указивао
Николају Јаковљевичу Данилевском и његовом дјелу „Русија и Европа“. У писму
Н.Н. Страхову из 1869. године каже:
„Још нисам убеђен да ће Данилевски у пуној мери
истаћи суштину руске мисије, која се састоји у томе да свету открије руског
Христа, њему непознато, чија је суштина у нашем Православљу. По мом
схватању, у овоме је суштина наше будуће цивилизацијске улоге и препорода целе Европе, и сва суштина нашег
величанственог будућег живота.“[29]
Треба поменути и став Достојевског према једној
од главних болести човјечанства – нихилизму. Нихилизам је и био главна болест
руског друштва тога времена. Он је и покретао људе као што су Версилов, Иван
Карамазов, Петар Верховенски (Нечајев) и др. У писму А.Н. Мајкову из 1870.
године каже:
„О нихилизму немам шта да кажем. Причекајте, док
се сасвим иструли овај виши слој који се одвојио од руског тла! Знате ли да
понекад помислим да ће многи од ових истих младића – хуља, младића који
пропадају, завршити тако што ће постати прави убеђени патриоти, чисти Руси. А
остали нека пропадну. Завршиће се све тиме што ће и они заћутати, од парализе.
А ипак су гадови![30]
Нихилизмом су били заражени готово сви руски
либерали. Њихова намјера је била да униште руско царство и да распарчају
Русију. У писму А. Мајкову из 1868. године Достојевски каже:
„Целом свету се спрема велика обнова кроз руску
мисао (која је чврсто повезана са православљем, Ви ту имате право), и то ће
бити кроз неко столеће, ја у то страстно верујем. Али да би се ово велико дело
остварило, потребно је да политичко право и првенство великоруског племена у
словенском свету буде коначно и неоспорно. (А наши бедни либерали проповедају
распад Русије на савезне државе! О, говнари!“[31]
Просто зачуђује колика је сличност ових старих и
данашњих либерала, не само руских већ и српских. И даље, њихова главна мисао је
концентрисана око евро-идололатрије. Због Европе и „европских идела“ одрекли би
се рођеног оца и мајке. Све би распарчали и продали, само да би се додворили
Европи. Ова последња ријеч у горе наведеном одломку (говнари), овај вулгаризам,
заправо на најбољи могући начин нам говори, шта је Достојевски стварно мислио о
тим људима. Достојевски је у својим дјелима користио преко двадесет хиљада
ријечи. Сматра се да је неко образован, ако располаже вокабуларом од шест
хиљада ријечи. Достојевски, који је неколико пута превазишао овај фонд, не бира
ни једну другу ријеч, када говори о либералима, него управо овај вулгаризам
(говнари). У том друшту је и Андреј Петрович Версилов. Увидјевши колику
опасност ови људи престављају по саму Русију, Достојевски је предлагао и
драстичне мјере. Сматрао је да руски интелектуалци морају не само да се бране
од либерала, већ и да их нападају (наравно, не физичким насиљем, већ полемичким
текстовима). У писму Н.Н. Страхову из 1870. године Достојевски каже:
„Али зар ви мислите да они (руски либерали прим.
Б.Ч) разумеју такав тон? Једном речју: Ви не можете да не пишете оваквим
тоном, јер је то озбиљност, љубав и
поштовање према послу. Даље, постоји тон часописа, тај је тон висок, што је
изванредно и што чини суштину „Зоре“. Али, понекад, мислим, треба спуштати тон,
узимати бич у руке, и не треба се бранити, већ нападати, кудикамо
грубље.“[32]
У писму Н.А. Љубимову из 1879. године,
објашњавајући своје главно дјело „Браћу Карамазове“ Достојевски каже:
„Ако ми пође за руком, направићу добру ствар,
примораћу људе да схвате да чисти, идеални хришћанин није некаква апстрактна,
већ реална ствар, могућа, која очигледно предстоји и да је хришћанство за
Русију једно могуће уточиште од свих њених зала.“[33]
Познато је дивљење које је Достојевски гајио
према Христовом лику. У писму из 1854. године, упућеног Наталији Димитрејевној
Фонзиној, Достојевски каже:
„Тај симбол је врло једноставан, ево га: веровати
да нема ничег лепшег, дубље сипатичнијег, разумљивијег, смелијег и савршенијег
од Христа, и не само да нема већ, са љубоморном љубављу, говорим себи да га и
не може бити. Шта више, ако би ми неко доказивао да је Христос изван истине
и кад би стварно истина била изван Христа, ја бих радије остао са Христом него
са истином.“[34]
У писмима постоји такође и мјесто, у којем
Достојевски директно одбацује оно што му је Стева Жигон приписао, тј. да је он
вјеровао да ће нестати вјера у Бога и у бесмртност душе. У писму студентима из
1870. године Достојевски их савјетује и каже:
„Треба, на пример, веровати у Бога, што је за наш
европеизам апсолутно незамисливо (иако у Европи верују у Бога).“[35]
У писму Н.Л. Оздимову из 1878. Достојевски каже:
„Рећи ћу Вам само једно: сваки организам постоји
на земљи зато да би живео, а не да самог себе уништава. Овако је наука
дефинисала и доста је тачно формулисала законе који потврђују аксиоме.
Човечанство, у целини узето, јесте, разуме се, само организам. Овај организам
неспорно има своје законе постојања, а људски разум их проналази. Сада
замислите да нема Бога и бесмртности душе (бесмртност душе и Бог су исто, једна
иста идеја). Реците, зашто би онда човек живео племенито, чинио добро, ако ће
умрети? Ако нема бесмртности, онда само треба живети свој век, а после шта
буде. А ако је тако, онда зашто (ако се само поуздамо у своју спретност и
памет да избегнемо закон) да не закољемо другог, не опљачкамо, не покрадемо или,
ако већ нећемо да кољемо, не живимо на рачун других, само за свој трбух? Ионако
ћемо умрети, и све ће умрети и ничега бити неће! Ако се овако гледа, онда само
људски организам не потпада под општу аксиому и живи само зато да себе уништи,
а не да се сачува у негује. Јер какво је то друштво ако су сви његови чланови
непријатељи један другом? Било би страшно глупо. Ту додајте, поврх свега, моје
ја које је свега овога постало свесно.“[36]
Напослијетку, да кажемо да Достојевски и није
можда био неки велики богомољац, у класичном смислу ријечи, који би ишао сваке
недеље и празника у Цркву на Литургију. Међутим, када се у обзир узме чињеница
да је у својим дјелима – како романима тако и личним писмима – демонтирао
нихилизам и либералазам, и да је заступао идеју о обнови свијета кроз руску мисао
(која је повезана са православљем), и то у турбулентном 19. вијеку у којем је
на западу чак проглашавана „смрт Бога“, Достојевски се без претјеривања може
назвати хришћанским исповједником и мучеником савјести. Његова распета мисао се
у његовим ликовима напрегла и самоуздигла до највећих могућих граница људске
гордости, покретане титанском силином „фаустовског духа“, да би се побједоносно
обновила и васкрсла ношена идејом православног монаштва и хришћанског смирења. Управо
то смирење руског монаха био је „мелен на рану“ за мисао Достојевског. Ниче с
друге стране, који се у својим дјелима суочио са готово истим проблемима, тај
излаз није имао. Зато је и тријумфално прогласио „смрт Бога“. Достојевски с
друге стране је имао небројене примјере светих руских стараца – Светог Тихона
Задонског, Пајсија Величковског и др. У писму К.П. Победоносцеву из 1879.
године, Достојевски објашњава да ће се његов одговор на негативне ставове Ивана
Карамазова у „Браћи Карамазовим“ наћи у шестој књизи истоименог романа под
насловом „Руски монах“.[37]
У том шестом поглављу Достојевски кроз уста старца Зосиме каже:
„Спасење
Русије доћи ће од народа. А руски манастир је одвајкада био са народом. Ако је
народ у отуђењу, онда смо и ми отуђени. Народ верује као и ми, а активист који не верује, у
нас, у Русију, неће ништа урадити, макар био искрена срца и генијалог ума. То
памтите. Народ ће дочекати атеиста и победиће га
и настаће јединствена православна Русија. Чувајте, дакле, народ и штитите
срце његово. Васпитавајте га у тишини. То је наш монашки подвиг, јер овај народ
је – народ богоносац.“[38]
Осим тога,
треба рећи да је Достојевски сахрањен на гробљу у Санкт-Петербургу према
православном обичају, са руским крстом и натписом цитата из Јеванђеља по
Јовану: „Заиста,
заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно
остане, ако ли умре, много рода роди.“ (Јн. 12, 24)
У наставку
видеа Стева Жигон говори о поријеклу религије, па каже да је она настала из
људског страха, јер су се људи плашили грома и свих могућих звијери итд. На
основу тих страхова су измишљали себи богове, да би се одбранили. Заниљиво је
како Стева ову своју тезу уклапа у следећу причу: „У једном руском музеју
налази се велика уљана слика 7 са 5 метара од Семиратског - Фрина на
празнику Посејдона. То је најљепши женски акт, чак љепши од Енгровог Врела.
Она се сваке године скидала до гола пред Грицима. То је радила да би показала
Афродити да је љепша од ње. Хоћу да кажем како су тада богови били хумани. Они
су дозвољавали људима да с њима носе. А овај Бог (Исус Христос прим. Б.Ч), каже
биће страшни суд и тада ће се одлучити, да ли си купио улазницу за рај или за
пакао.“ Након овога, још додаје да је као дијете, у почетку, имао веома тешке
снове јер се плашио казне. Према њему религија је заснована на страху, а
послије на претњи. Овако поједностављено поимање религије, било је
карактеристично за људе који су држали да је „религија опијум за народ“.
Међутим, ти хумани богови које помиње Стева, који су људима дозвољавали да се
носе са њима, били су управо они богови које су људи саздали „према своме лику“,
како би се одбранили од страшних природних сила. Добро је познато да је Зевс у
грчкој митологији био бог муње, као што је то на Блиском истоку био Ваал, у
Риму Јупитер, код Викинга Тор, а код нас Словена Перун. То су била божанства
тзв. природних религија у којима је човјек тражио Бога. Хришћанство с друге
стране је натприродна религија, јер се у њој Бог открива и објављује човјеку.
Од Аврама, Мојсија и старозавјетних пророка Бог се постепено откривао и јављао
своју вољу. Врхунац тог откривања је било Оваплоћење Сина Божијег и Лику
Христовом. Бог је постао човјек да би човјек постао бог – каже Свети Атанасије Велики.
Међутим, погрешно је гледиште да су првобитно били страх и природне религије.
Напротив, оне ступају на сцену тек са падом првог човјека Адама. Окусивши од
дрвета познања добра и зла тј. јабуке, Адам се опредијелио за материјалистички
поглед на свијет. Умјесто да се поклони нествореном Богу Који је Дух, он се
поклонио материји (јабуци). Покушао је кроз материју да постане Бог. То га је
скупо коштало. Остао је без сијања нестворене и бесмртне благодати Божије и
доспио је у ову „долину суза“, тиме редуковавши самог себе искључиво на
биолошки начин постојања. Адам и Ева, иако ван Едема и даље су имали свијест о
Божијем постојању. Међутим, ум генерација које су дошле послије њих све се више
помрачивао. Човјек је умјесто Бога Живога увео нове богове. Иако смо малочас
рекли да су то биле природне религије, сада ћемо кориговати наше исказ и рећи
да чак ни ове религије нису биле
природне. То да су оне биле „природне“ је симплификовано гледиште аитеистичке
науке. Кроз непослушање Богу и кушање од забрањеног плода, човјек је своју
судбу препустио у руке оној старој Змији. Занимљиво је поменути да је међу
првим киповима-идолима које су саздале људске руке био управо идол-кип змије. Оставши
сам у овом страшном свијету, човјек се суочио са застрашујућим силама природе. И
управо „духови злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12), који су у стању да изманипулушу
људски свијест, почели су се јављати
људима и усмјеравати ка разним култовима који су се развијали кроз историју. Ти
култови су се састојали од најбаналнијих обреда у виду кађења идолима,
поштовања дрвећа и небеских тијела, па до оних најгрозоморнијих који су се
састојали од људских тј. дјечијих жртава и сакралне проституције. У Старом
завјету читамо да су Јевреји често потпадали под утицај тзв. „црног тројства“ –
Ваала, Иштар и Молоха. Занимљиво је како људи „ од здравог разума“, као што је
и Стева Жигон, када се говори о старим – или како они кажу – „хуманим“ боговима
и њиховим култовима, увијек виде само обнажене Фрине на празнику Посејдона
и идиличне пејзаже Гричких архипелага, а никада не виде језиве „Ваалове и
Молохове ватре, у које су људи, да би их умилостивили, бацали рођену своју
дјецу, као ни Иштарине скарадне храмове проституки и трансвестита, гдје су
многе жене биле примораване да продају своје тијело у част богиње Иштар. И више
је него јасно, да иза ових „богова“ стоје демонске силе. Још нешто, погрешно је мишљење да су ове
језиве култове упражњавали некакви примитивни људи и дивљаци. То сматрају они
који вјерују у еволуцију човјечанства. Међутим, обожаваци Ваала, Молоха и Иштар
су били припадници зреле и истанчане цивилизације (сумерске, асирске,
вавилонске, феничанске, картагинске, хананске, израиљске и то на свом врхунцу..),
са изобиљем финих и луксузних предмета. Храна коју су изискивали Ваал, Иштар и
Молох нису били пуки мит и празноверје. Ови високо цивилизовани људи заиста су
се окупљали да призову благослов небеса својој империји бацајући стотине своје
одојчади у огромну пећницу[39].
Широм свијета се могу пронаћи докази о овој запањујућој и непобитној чињеници,
а врло је чудно што их превиђају модерни људи (попут Стеве Жигона прим. Б.Ч.) о
свим таквим злима као примитивним и раним у еволуцији, док је чињеница да су
неке од највиших цивилизација на земљи управо била мјеста где се дувало у рогове
у поздрав Сатани, не само под звездама него и под сјајем сунца. Узмимо за примјер
Астеке и америчке Идијанце из древних царстава Мексика и Перуа.[40]
Џонатан Кан у својој књизи Повратак богова (The return of the gods[41]) објашњава да су ова крволочна божанства – које
„људи од разума“ из неког разлога називају “хуманим” – била протјерана са лица
Земље управо са појавом Христовог Јеванђеља и Цркве. Како су апостоли кренули
мисију „научавања и крштавања свих народа у име Оца, Сина и Светог Духа“, тако
је један по један пантеон богова у Европи и свијету почео да пада. Богови или
тачније „шедим“ (духови) били су протјерани у илегалу. Њихови идоли-кипови били
су порушени и склонути са тргова и истакнутих мјеста, а њихови култови забрањени
законом. Сјетимо са бацања кипа словенског бога Перуна у Дњепар, од стране
Светог руског кнеза Владимира Свјетославича, приликом крштења Руса у 10.
вијеку. Међутим, данас на сцени имамо „обрнути езгорцизам“. „Човјек од разума“
фаустовске науке је протјерао Бога и прогласио га мртвим. Међутим, упражњено
мјесто не може остати неутрално. На његово мјесто се враћају „шедим“ (духови)
тј. „црно тројство“ Старог завјета: Ваал, Иштар и Молох[42].
Ваал је био бог плодности и економског просперитета. Иштар богиња љубави и секса
измјештеног из окриља брака. У прошлости, постајале су двије врсте њених
свештеница: 1. сакралне проститутке, али и 2. асину и кургару – мушкарци који
су се облачили и причали као жене – трансвестити. Молох је бог који је био
жедан дјечије крви. Ако мало боље погледамо око себе, видјећемо да је цијели
свијет поново запосједнут духом Вааловим (име Ваал и значи господар или онај
који запосједа) и непрестаном причом око економског просперитета, стопа
економског раста, инфлација, дефлација, GDP-a,
BDP-a. Oве изразе данас попут ријечи некакве опскурне бајалице
непрестано изговарају људи широм свијета. С друге стране, сексуална револуција,
која је кренула од 60 - их година прошлог вијека па наовамо, претворила је
цјелокупни женски род у једну врсту Иштариних проститутки. У исто вријеме
уздиже се и нови ред асинуа и кургаруа у виду ЛГБТ покрета. Њихове „црне
литије“ тј. „геј-параде“ - у виду разузданог плеса хомосексуалаца, лезбејки и
трансвестита, можемо гледати сваке године на улицама градова широм свијета. Као
последица измјештања секса из окриља брака – што је директна последица
сексуалне револуције – имамо нежеље трудноће. Ту онда на сцену ступа
најкрвавије од свих старозавјетних божанстава – бог Молох, који је увијек жедан
искључиво дјечије крви. Додуше његови олтари нису више језиве огромне статуе са
главом бика од ливене бронзе. Његови данашњи олатри су болнице и гинеколошке
амбуланте, уређене по најновијој моди, у којима се врше абортуси нерођене
дјеце. Треба рећи да број дјеце који је некада у прошлости био принесен Молоху
је комичан у поређењу са данашњим бројкама. Претпоставља се да је у Америци од
почетка сексуалне револуције, тј. од 60 – их година прошлог вијека, па до данас
абортирано преко 60 милиона нерођених беба. Занимљиво је поменути да су код
нас, за вријеме комунизма (идеолошког система са којим се са поносом
идентификује Стева Жигон) на абортус долазили људи из других земаља Европе. У
њиховим земљама абортус је тада био забрањен, тако да је им Југославија била и
омиљена „абортус“ туристичка дестинација. Што се данашње ситуације са
абортусима тиче, ситуација је још драматичнија. Тековине комунистичког атеизма
и материјалистичког погледа на свијет учинили су своје. Данас у Србији и
Републици Српској, годишње се, званично абортира један Нови Сад, тј. нешто
преко 200 хиљада нерођених беба. Човјека ухвати језа када чује да неки
љекари, савремени Молохови жреци, абортус називају „најслађом паром“. Кажу: „Не
треба материјал, само руке, игла и нож“!!! Материјал је, ваљда,
тијело бебе. Исто тако су размишљали и Молохови жречеви. Тијело бебе, није тијело будућег човјека који је
створен „по икони Божијој“, већ само комад жртвеног материјала Молоху. Код нас,
у Републици Српској, цијена абортуса у болницама је око 100, а у приватним
ординацијама око 200 евра. Ријетки су гинеколози који то не раде.
Интересантно
је поменути и имена планета Сунчевог система. Давање имена планетама, поклапа
се са почетком „доба разума“ и страховитим успоном (фаустовске) науке.
Хрићанство и Црква су оптуживани за мрачњаштво и затуцаност, а онда оци модерне
науке, новооктривеним планетама дају имена римских паганских богова. И то не
случајно или отприлике, већ са изузетном пажњом, као да се хтио испоштовати
древни поредак на којем би им позавидјели и древни жречеви. Прва планета у
Сунчевом систему је Меркур. Меркур је иначе онај који најављује богове. Он је
бог финансијског успјеха, трговине, комуникације итд. Земља се налази између
Венере (богиње љубави) и Марса (бога рата). Треба рећи да је Венера Иштарин
пандан у римскох митологији. Врховни бог римске религије је Јупитер. Планета
Јупитер је највећа планета у Сунчевом систему. Јупитеров пандан у сумерско-вавилонској
религији је Ваал. Плутон је бог подземља тј. пакла. Мала планета Плутон је
најудаљенија планета у Сунчевом систему на којој су зраци Сунца права
ријеткост. Површина планете је највише у смрзнутом стању.
Према свему
горе наведеном, аргументи које је изнио Стева Жигон, немају никаквог основа.
Ријеч је само о једној његовој субјективној пројекцији која је највјероватније
последица његове идеолошке оријентације. Он чак у другом видеу, у којем су
приказани и други дијелови емисије, износи и своје дивљење Стаљину. Како је
Стаљин поступао са Православном Црквом добро је познато. И сада би он, као
један стаљиниста и комуниста да одлучује о Вјеронауци. За њих су компетенције
једног теолога и вјероучитеља ништавне. По њима он нема право да мисли и прича.
Док, са друге стране, своје добро научене – али, научно потпуно неутемељене -
формуле и партијске пароле сматрају за дефинитивне и једине дозвољене. Мене је
лично највише зачудило, када је рекао да се у књизи Младић од
Достојевског налази највише аутобиографског тј. да је Достојевски вјеровао у то
да ће нестати идеја бесмртности. У раду смо показали да та изјава такође нема
никаквог утемељења. Прије ће бити да је то једно учитавање личних аспирација
Стеве Жигона у мисли самог Достојевског. Сам каже да је лично режирао ту
представу. Могуће је да је лично он тако схватио овај дио из „Младића“ и тако
прилагодио текст за своју представу. Међутим, идеје да ће нестати идеја
бесмртности и љубав према Ономе који је значио ту идеју су сулуде утопије.
Видјели смо шта су породили системи који су прогонили забрањивали ту идеју. Те
двије идеје су ексклузивно право прије свега Хришћанства. Иако и у другим
религијама постоје учења о бесмртности, ипак Хришћанство је једино које је око
те идеје конципирало цјелокупно своје учење. Појам људског пада, отпадање од
Бога, губитак бесмртног живота, првородног гријеха, искупљења и свеопштег
васкрсења су појмови који једино у Хришћанству имају своје право значење. Христос зато и долази у свијет да би васкрсао
човјека и да би му вратио могућност бесмртности. Предокус свијета без те идеје
имали смо у нацистичкој Њемачкој и бољшевичком СССР-у. Модел новог свјетског
поретка који нам данас долази са Запада управо као своју полазну тачку узима
одбацивање идеје о бесмртности и Богу. Тај свијет који је као гангрена захватио
већ велики дио свијета, са собом доноси укидање личне слободе, присилну
вакцинацију, дигиталне документе, ЛГБТ агенду...Тај свијет највише личи на
„кристални дворац“ о којем Достојевски говори у свом дјелу „Записи из
подземља“. То ће бити свијет заснован на математичким принципима. Његови творци
ће се потрудити да искључе сваку могућност одступања од пројектоване матрице живота.
То ће значити укидање слободе. Нећете имати ништа, али ћете бити срећни –
њихова је девиза. Ето каква су достигнућа свијета који се одрекао велике идеје
о бесмртности. Што се нас тиче, данас је више него икад неопходно, да у школама
имамо предмет Праваславне вјеронауке. Она има највећи капацитет да нашу дјецу
усмјери на праве стазе вјере и традиције. Једино им православна вјера и
традиција наших предака могу бити сигуран оријентир у овом и више него
турбулентом времену. Само тако могу сачувати свој идентитет и знати ко су, шта
су и ка чему треба да стреме.
Бојан
Чечар, протођакон
[1] Линк (Робеспијеров говор): https://www.youtube.com/watch?v=ikpNK4jJie8
[2] Линк (Стево Жигов о Русији): https://www.youtube.com/watch?v=OHk6dHRWtLk&t=1s
[3] Линк
(Стевно Жигон у 3 минута поентирао о суштини љубави и живота): https://www.youtube.com/watch?v=bikW3bZeato
[4] Мекгарт, А. , Сумрак
Атеизма, Biblos books, Београд 2022. , стр. 112-113
[5] Достојевски, Ф.М. , Зли
дуси, Ленто, Београд 2015, Глава прва VIII
[6] Иљин, И. , Пут духовне
обнове, Логос, Београд 2008. , стр. 22-24
[7] Честертон, Г. К. , Вечни
човек, Бернар, Стари Бановци 2015. , стр. 119.
[8] Шпенлегр О. , Пропаста
запада (књига 1), Службени гласник, Београд 2020. , стр. 457.
[9] Свети Григорије Палама,
Догматске и вероисповодне расправе, Беседа, Нови Сад 2012, стр. 227
[10] Исто. , стр. 318
[11] Коплстон, Ф. , Историја филозофије (средњевјековна
филозофија), Београдски Издавачко-графички завод, Београд 1989. , стр. 323
[12] Emery, G. , La théologie trinitaire de
Saint Tomas d’Aquin, Les étidions du cerf; Paris 2009, p. 321
[13] Свети Григорије Палама,
Слова у одбрану свештених исихаста, Беседа, Нови Сад 2012. , стр. 84-88.
[14] Еразмо Ротердамски,
Похвала лудости, Индустрија књига, Београд 2016, стр. 93
[15] Гете, Ј. В. , Фауст,
Партенон, Београд 2022, стр. 37.
[16] Durent, Will and Ariel, The story of
civilization : Part II, The age of reason begins, Simon and Schuster, New York
1961. , p. 575.
[17] Alexander, G. , Hegel and the
Hermetic Tradition, Cornell University Press, Ithaca and London 2001.
[18]https://www.researchgate.net/publication/374341053_The_Kids_Aren't_Alright_Expanding_the_Role_of_the_State_in_Parenting
[19] Пупин, М. , Од пашњака до
научењака, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2018, стр. 21.
[20] Дучић, Ј. , Сабрана дела,
Кућа књиге, Пирот 2010. , стр. 1055.
[21] Достојевски, Ф. М. ,
Дечко, Ленто, Београд 2015. , стр. 217.
[22]Достоевский, Ф. М. , Подросток, Типография братьев Пантелеевых.
Казанская ул. , д. No. 33, С.-Петербург 1882. , стр. 454.
[23] Мегкарт, А. , Сумрак
атеизма, Biblos books, Београд 2022, стр. 32
[24] Достојевски, Дечко, стр.
212.
[25] Достојевски, Ф.М. , Зли
дуси (књига 2), Ленто, Београд 2015, стр. 380-381.
[26] Достојевски, Ф. М ,
Одабрана писма (књига 2), Издавачка организација „Рад“, Београд 1981, стр. 168.
[27] Исто, стр. 171
[28] Исто, стр. 172-173.
[29] Исто, стр. 113
[30] Исто, стр. 157
[31] Исто, стр. 63
[32] Исто, стр. 152.
[33] Исто, стр. 401.
[34] Достојевски, Ф.М. ,
Одабрана писма (књига 1), Издавачка
организација „Рад“, Београд 1981, стр. 136.
[35] Достојевски, Ф.М. ,
Одабрана писма (књига 2), стр. 377.
[36] Исто, стр. 369.
[37] Исто, стр. 422.
[38] Достојевски, Ф.М. , Браћа
Карамазови (књига 1), Ленто, Београд 2015, стр. 390.
[39] Честертон, Г.К. , Вечни
човек, Бернар, Стари Бановци 2015. , стр. 159.
[40] Исто, стр. 129.
[41] Cahn, J. , The return of the gods,
Front line, Lake Mary – Florida 2022.
[42] https://www.geopolitika.ru/sr/article/srbi-i-povratak-bogova-idola-vaal-ishtar-i-moloh-biblijska-perspektiva
Коментари
Постави коментар