ВЕЛИКИ ВАСКРШЊИ ПОСТ – НАШ ИЗЛАЗАК ИЗ ДУХОВНОГ ЕГИПТА
„И извешћу вас да ми будете народ и ја ћу вам бити Бог, те ћете
познати да сам ја Господ Бог ваш, који вас изводим испод бремена Мисирских. Пак
ћу вас одвести у своју земљу, за коју подигох руку своју заклињући се да ћу је
дати Аврааму, Исаку и Јакову, и даћу вам је у нашљедство, ја Господ. И Мојсије
каза тако синовима Израиљевијем; али не полсушаше Мојсија од слабости духа
својега и од љутог ропства.“ (Изл. 6, 7-9)
Знамо из
књиге Изласка, да су Јевреји, ипак, на крају, послушали Мојсија и одлучили да
крену за њим на пут према обећаној земљи. Десет библијских чуда које је Мојсије
извео били су неопходни да се убиједи не само фараон него и сам јеврјески
народ. Њихова срца, у први мах, нису била тако вољна да се најзад ријеше
фараонских ропских окова. Чинило им се да је оно што тренутно имају у Египту
боље, него да се упусте у несигурну авантуру слушања Мојсија, кога наводно шаље
Бог њихових отаца, да их изведе из мисирског (египатског) ропства. Ипак, сила
са којом је наступао Мојсије била је неумољива. Господ рече Мојсију:
ево, поставио сам те да си Бог Фараону; а Арон брат твој биће пророк твој.
(Изл. 7, 1) Пропорције чуда које је Мојсије тада извео су нама данас
незамисливе. Почевши од оних „мањих“ тј. од претварања змије у штап, чињење
руке сад здраве сад болесне, па даље преко претварања воде у крв, најезде
скакаваца, жаба, невремена, до оног највећег и најстрашнијег, тј. до масовног помора
египатских првенаца, Мојсије успијева да наговори не само фараона него и сопствени
народ. Иако је Мојсије првобитно тражио од фараона да пусти народ да оде у
пустињу и да принесе жртву Богу, његова примарна намјера била је,
ипак, дефинитивно напуштања Египта и одлазак у обећану
земљу. Народ је кренуо и дошао до обала Црвеног мора. Фараон се каје што је
пустио тако драгоцјено власништво као што је јеврејско робље и креће у потјеру
за њима. Видјевши га како долази, Јевреји су у очајању повикали на Мојсија: Зар
не бјеше гробова у Мисиру, него нас
доведе да изгинемо у пустињи? Шта учини, те нас изведе из Мисира. Нијесмо ли ти
говорили у Мисиру и рекли: прођи нас се, нека служимо Мисирцима? Јер би нам
боље било служити Мисирцима него изгинути у пустињ. (Изл. 14, 10-11) Нису,
дакле, ни кренули, а већ су зажалили за својим пређашњим ропским положајем. Из
библијске приче знамо да је након тога Мојсије подигао свој штап, те њиме
ударио у воду и на тај начин расцијепио море на два дијела. Народ је кренуо за
Мојсијем. Фараон дошавши до Црвеног мора, иако је је видио још једно од
страшних чуда Божијих, у својој сатанској гордости и охолости креће са својом
војском кроз растављено море. Када је посљедњи Јеврејин прешао на други страну,
Мојсије се опет моли и море се обрушава на фараона и на војску његову. Иако је
народ био ван себе од среће и иако је у знак захвалности отпојао хвалу Богу, он
се сада суочио са новим искушењем, које је изискивало огромну вјеру у Бога, храброст
и одлучност. Прешавши Црвено море, народ се обрео пред огромним пустињским
пространствима. Будући да су са собом имали жену, дјецу и старија лица, обузео
их је страх, те опет повикаша на Мојсија: Камо да смо помрли у земљи
Мисирској, кад сјеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хљеба изобила! јер
нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу (Изл. 16, 3). Бог Мојсију даје силу да својим штапом
претвори горку воду у слатку и на тај начин народу обезбједи воду за пиће. Осим
тога сваког јутру су налазили на земљи мале хљепчиће у виду мане. У Светом
писму пише да су ману јели четрдесет година, све док нису дошли до обећане
земље. Поред мане Бог им је даривао и месо у виду птица препелица које су им
падале пред ноге. Све је било ту. Бог се побринуо за све што је потребно. Чак
је ишао испред њих у виду облака, на тај начин показујући им смјер кретања
према обећаној земљи. Од народа се тражило само да са вјером и храброшћу наступа
према жељеном одредишту. Дошавши до планине Синаја, Мојсије се успиње на њу да
добије таблице закона (Десет Божијих заповјести) и четрдесет дана проводи у
разговору са Богом. А народ видјевши гдје Мојсије за дуго не силази са горе,
скупи се народ пред Арона, и рекоше му: хајде, начини нам богове, који ће ићи
пред нама, јер томе Мојсију који нас изведе из земље Мисирске не знамо шта
би...А он узев из руку њиховијех, сали калуп и начини теле саливено. И
рекоше: ово су богови твоји, Израиљу, који те изведоше из земље Мисирске (Изл.
32, 1-4). Опет се дешава одступање од бога. У овом случају, чак, имамо и
отворену апостасију у виду прављења идола – златног телета. Није ни мало
случајно што су направили златно теле. На цијелом тадашњем Блиском истоку,
доминантно паганско божанство је био бог Ваал, који је приказиван у виду бика
или телета. Њему су приношене људске жртве, најчешће дјечије. Кад би год
сатанизам кроз историју завладао, прва на удару су увијек била дјеца. Слично се
дешава и данас, но на ту тему ћемо се вратити мало касније. Мосије силази са
Синаја и затиче народ у лудилу идололатрије.
Тада Бог наређује синовима Левијевим да припашу сваки свој мач уз бедро
своје, па да прођу тамо и амо по боку од врата и врата, и да побију сваки брата
својега и пријатеља својега и ближњега својега. (Изл. 32, 27) Били су поубијани
сви они који су направили златно теле. Тог дана изгинуло је око три хиљаде
људи. Јевреји су наставили даље свој пут према обећаној земљи. Када су пришли
обећаној земљи почели су са борбама против народа, који су већ живјели ту.
Прије тога, Мојсије по заповјести Божијој, шаље уходе да уходе Хананце. Из
сваког племена, послао је по једног човјека. Када су се вратили већина је била
у страху и паници пред оним што су видјели. Идосмо у земљу у коју си нас
послао; доиста тече у њој млијеко и мед, и сво рода њезина. Али јак народ који
живи у оној земљи, и градови су им тврди и врло велики; а видјесмо ондје и
синове Енакове. (Изл. 13, 28-29) Чувиши ово народ опет поче гунђати на Бога
и Мојсија: Камо да смо помрли у земљи Мисирској или да помремо у овој
пустињи! Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача; жене наше и
дјеца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир? (Изл.
14, 3) Уходе су биле у извидници четрдесет дана и због страха и невјеровања
већине ухода и осталог народа, Бог их је казнио да четрдесет година лутају по
пустињи. Међутим, тада на сцену
ступају двојица ухода, који се нису препали и који су се уздали у Бога – Халев
и Исус Навин рекаши: Само се не одмећите од Господа, и не бојте се народа
оне земље; јер их можемо појести; отступио је од њих заклон њихов, а с нама
је Господ не бојте их се. (Изл. 14, 9) Охрабрени њиховом вјером Јевреји
крећу даље и на крају ипак долазе до обећане земље. У њу их је уводи Мојсијев
ученик Исус Навин.
Цијели
овај старозавјетни историјат смо навели, јер догађаји који су се збили у Старом
завјету су праслика оних догађаја који ће се тек збити у Новом. И уопште за разумијевање
новозавјетних догађаја неопходно је познавање Старог завјета. По ријечима
блаженог Августина: „Нови Завјет се у Старом скрива, а Стари
Завјет се у
Новом открива“. Па
тако, и догађаје везане за излазак Јевреја из Мисира разумијемо и на један
виши-духовни тј. новозавјетни начин. Епипат у духовном смислу представља
робовање палог човјека Адама гријеху, смрти и ђаволу. Фараон је ђаво. Мојсије
представља Христа. Излазак из Египта одсликава почетак избављења и спасења у
Христу. Пролазак кроз Црвено море представља крштење. Пролазак кроз пустињу
представља пут, који свако од нас вјерујућих треба да прође, да би дошао на
крајње одредиште, а то је Царство Христово. Улазак у духовну обећану земљу је
свеопште васкрсење из мртвих.
Да би лакше прошли кроз пустињу нашег живота,
Црква нам дарује моћна средства, која нам на том путу могу бити од изразите
помоћи. Једно од тих средстава је, свакако, и Велики Васкршњи пост. И он, из
године у годину, за нас представља један мали излазак из нашег духовног Египта и
избављење од робовања свему ономе што нас одваја од Љубави Божије. Када
погледамо богослужбени поредак Цркве, он нам јасно указује да је Велики пост
један пут или радије један ход ка истинској обећаној земљи, слободи и
васкрсењу. Сваке године, прије него што сам пост почне, Црква је одредила
четири припремне недјеље у оквиру којих ми скупљамо све своје духовне снаге да
одважно кренемо на пут који ће услиједити, а чији је крајњи циљ празник
Свијетлог Васкрсења Христовог. Постоји и богослужбена књига која тада постаје
доминантна у богослужењу Цркве – Посни Триод. Прва припремна недјеља је „Недјеља
Закхејева“. Те недјеље чита се Свето Јеванђеље о Закхеју царинику који је –
знамо из библијске приче – био спреман да „врати и четвероструко онима које је
закинуо“, само да остане уз Онога Којег је нашао у свом животу, а то је
Христос. Отац Алкесандар Шмеман каже да је Закхеј желио „оно право“. Закхеј је
први символ покајања јер покајање почиње са поновним проналажењем дубоке
природе сваке жеље: жеље за Богом[1].
Тако и ми треба да имамо жељу за нашим ослобођењем од ропства. Треба у срцу
своме да стекнемо спремност и одлучност да покидамо духовне окове наших фараона
који нас држе поробљене и да се отиснемо пут Христа. Друга недјеља је „Недјеља
о митару и фарисеју“ у којој се опомињемо да је неопходно истинско смирење
цариника, ја не хвалисава „побожност фарисеја“. Те недјеље се не пости сриједом
и петком управо због тог што је фарисеј са гордошћу истицао пост (двапут
недељно) као своју врлину. Трећа недјеља, можда, највише од свих указује на
повезаност теме која се налази у наслову нашег текста и самог васкршњег поста.
То је „Недјеља о Блудном сину“. Тада слушамо причу о сину који напушта дом оца
свога, али проживјеши прави животни пакао због тога, најзад је приморан да се
да у надницу код свињара да му чува свиње, јер није имао шта да једе. Он најзад увиђа свој гријех, устаје и креће
као покајник да тражи опрошај од оца свога. Он се тако враћа у своју „обећану
земљу“. И ова прича нас опомиње да је свињар из ове приче један поробитељ тј.
један фараон. Његова мржња је усмјерена једино у правцу понижењеа некадашњег
царског сина и претварање овога у најобичнијег роба, који ће јести оно што
преостане од свиња. Четврта и посљедња припремна недјеља је „Недјеља о страшном
суду“. На Литургији слушамо потресну причу о томе како ће Господ судити људима
према њиховим дјелима. Раздвојиће их као пастир што раставља овце од јараца.
Праведници (овце) ће ући у рај, а грешници (јарчеви) у пакао огњени. Након те
недјеље крећемо са постом. Крећемо полако са излазском из Египта. Ослобађамо се
фараонових тј. ђавољих окова. Сам Велики пост је за нас ослобођење од нашег
робовања гријеху, ослобођење од тамнице „овог свијета“[2].
На почетку поста ми се заправо налазимо са друге стране Црвеног мора тј. у
пустињи. Одатле крећемо даље према обећаној земљи. Храна и пиће, коју су
Јевреји јели и пили док су пролазили кроз пустињу била је мана која је падала
са небеса и вода коју су такође добили на чудесан начин; први пут тако што је
Мојсије својим штапом претворио горку воду у слатку, а други пут када је куцнуо
штапом у o стијену из кога је потекла вода. Ово је и
праслика начина на који хришћани треба да посте Васкршњи пост. У Типику читамо
да је Васкршњи пост најстрожији од сва четири вишедневна поста. Највећи број
дана је прописан да се пости само на (хљебу) и води. Зашто је то тако? Прво
зато што је то лагана храна, која је довољна да нас засити у оној мјери да
можемо да се крећемо и да живимо. Друго, она није превише калорична да би
оптеретила наше тијело у тој мјери да оно постане тромо и поспано. Циљ
„слабије“ хране јесте у томе да нам омогући, да будемо што лаганији и бржи, како
би духовну пустињу, уз помоћ Божију, што прије прошли и стигли на жељено одредиште.
Она нас у неком смислу ослобађа од овештале тежине нашег тијела. Хранећи се
искључиво њом, човјек почиње боље да види, чује и осјећа. Поред овога, треба рећи
и то, да је мана коју су Јевреји јели на путу до обећане земље праслика и
Светог Причешћа Светим тајнама Христовим. Као и у случају Јевреја, којима је
мана била утјеха и помоћ на њиховом путу, тако су за нас, Свете Литургије које
се служе у току васкршњег поста (Пређеосвећене Литургије, Литургија Светог
Василија Великог и Светог Јована Златоустог) моћна утјеха и потпора, без које
се не може правилно кретати пут Васкрса. Тијело Христово и Крв Христова је
небеска мана, која на свакој Литургији силази са небеса, у виду божанске
благодати Духа Светога, којом се ми причешћујемо и оснажујемо за наше даље
путовање према Царству Небеском. Слично као што су се Јевреји често бунили
против Мојсија што их је извео из Египта, јер су у Египту „имали пуне казане
меса“, тако се данас многи буне и не посте јер тобоже не могу без меса. Ово су
нажалост, најобичнији изговори. Човјек не може без хљеба и воде. Без меса се
може. Не умире се од хљеба и воде, од меса и масноће се умире. Нажалост,
свједоци смо да би данашњи човјек послушао сваког тренера, сваког нутруционисту
или„лајфкоуча“ и да би дословце примијенио и спровео све оно што му они кажу.
Међутим, када се спомене хришћански пост, многи се устежу и почињу да измишљају
најразличитије изговоре. Интересантно је то, да ће човјек да прихвати све оно
од чега нема готово никакве користи, а да ће за оно што заиста избавља,
преопорађа и васкрсава увијек има спреман изговор. Сви ти силни тренинзи
(индивидуални или колективни), различите врсте дијета и исхрана (кето, хроно
или аутофагија), стања умова (овдје мислим на јоге и медитације) и др. и даље не
могу човјека избавити од његовог највећег проблема, а то је смрт. То једино
могу хришћански постови, а наричито Велики Васкршњи пост. Многи и крену да
посте па одустану. Одреде себи прву и задњу недјељу поста и мисле да је то
доста. То би било исто као да су Јевреји дошли нпр. до планине Синаја и одатле
се телепортовали на ријеку Јордан. Не може. Пут који је пред нама и који је
Црква прописала једноставно мора да се прође. Можемо то себи представити и на
други начин. Замислимо да се нпр. неки спортиста – рецимо Новак Ђоковић – припрема
за неко велико такмичење нпр. „Ролан Гарос“. Стручњаци му кажу, да ако жели да
се припреми добро за тај велики догађај мора да прође кроз припремни циклус од
четрдесет девед дана, мора да једе строго прописану храну, нема излазака у
град, пијанчења и провода, мора да вјежба два пута дневно шест дана у недељи. И
замислимо да он каже: „У реду је све то, али ја ћу то споводити прву и посљедњу
недјељу.“ Не треба пуно размишљања, да би се схватило, да би он на тај начин
отишао неспреман на тај турнир и да он за њега не би био ни мало пријатан.
Слично се дешава са онима који сами себи прописују прву и задњу недјељу поста.
Искушења је
пуно на путу поста, али као што рекосмо, Црква нам дарује велику утјеху и
потпору у виду Тијела и Крви Христове. Неопходно је узимати што редовнијег
учешћа у свим великопосним богослужењима, а нарочито Светим Литургијама. Црква
је осмислила и распоред недјеља Свете четрдесетнице, како би и на тај начин држала
ум наш на одговарајућем нивоу духовне свјежине. Она то чини да би
предуприједила јављање саблажњиве мисли у срцима нашим, тј. да пожелимо да се
вратимо у Египат јер смо тамо имали „пуне казане са месом“. Тако имамо, прву
недјеља која се зове „Недјеља Православља“. Она нас опомиње на неопходност чврстог
држања чисте и праве православне вјере, коју смо наслиједили од Светих апостола
и Васељенских Сабора. Ово је нарочито важно да имамо на уму данас, када видимо
да поједини поглавари православних Цркава шурују са римокатолицизмом, како крше
каноне упадајући у јурисдикције других аутокефалних Цркава, како намјеравају да
легализају содомију у виду ЛГБТ идеологије и др. Остале недјеље су: „Недјеља посвећена Светом
оцу Григорију Палами“, заштитнику учења православне Цркве о нестворености
божанске благодати тј. свјетлости, „Недјеља Крстопоклона“, која нас опомиње да
је наше идење кроз пустињу поста исто што
ношење нашег Крста тј. идење за Христом, Недјеља посвећена Светом Јовану
Лествичнику“, чије је дјело „Лествица“ незаобилазно штиво у духовном
напредовању, „Недјеља посвећена Светој Марији Египћанки“, тој великој
покајници, „Недјеља Цвјетна“, када се сјећамо Христовог свечаног уласка у
Јерусалим. И најзад долазимо до „Свјетле Недјеље Христовог Васкрсења“, које је
и крајња одредница тј. обећана земља свих оних који су започели путешествије
поста.
Постоји још
доста тога, што би се о важности Великог васкршњег поста могло рећи, али ми
ћемо се зауставити овдје. На крају желим истаћи само, да вријеме и простор у
којем живимо, у многоме наликује на оне догађаје који су описани у Откровењу
Светог Јована Богослова. Ратови, болести, природне катастрофе, изазови
вјештачке интелигенције, тотално морално посрнуће, ЛГБТ агенда, родне теорије,
крађа и отимање дјеце, само су неки од знакова да се вријеме овога свијета
полако примиче свом крају. Зато нам је пријеко потребан снажан и одважан Велики
Васкршњи пост. Данас се и највећим рационалистима чини да демонске силе све
више преузимају контролу над овим свијетом. Не устручавају се да о томе и јавно
говоре. Оно што мене лично највише забрињава, јесте немилосрдни атак на нашу
дјецу – кроз ЛГБТ агенду, родне теорије и присилну вакцинацију. Мада, када
човјек мало боље размисли, сјетиће се да су сатанисти увијек кроз историју прво
ударали на дјецу. Сјетимо се Ваалових и Молохових ватри у које су бацана
искључиво дјеца тј. бебе, Иштарине скарадне сакларне проституције и
развраћивања младих дјевојчица и дјевојака, њених „свештеница“ древних
трансвестита – „асину“ и „кургару“....То исто имамо и данас. Користе се све
могући друштвени оквири да се ова накарадна и сатанистичка идеологија утисне у
умове и срца наших најмлађих. У Србији се већ на сајту Министарства просвете,
науке и технолошког развоја појавио „Приручник за превенцију родно заснованог
насиља“ из којег ће наша дјеца у школама учити да се људи не рађају као мушко или женско, већ уче
да буду дечаци и девојчице који ће одрастати и постати мушкарци и жене. Они уче
која су за њих прихватљива понашања и ставови, улоге и активности, те како
да се односе једни према другима. То научено понашање је оно што чини родни
идентитет и условљава родне улоге[3]. Још ће да уче да постоји разлика између рода и
пола. То за ове изумитеље топле воде није једно те исто. Напротив, за њих пол
означава један део наше биолошке и анатомске грађе. Пол је категорија која дели
све људе на само две класе на основу скупа телесних особености који укључује
хромозоме, хормоне, спољашње и унутрашње гениталије (полне органе)[4]. С друге стране, према дефиницији
Савета Европе (Конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и
насиља у породици), „род је друштвено конструисана дефиниција жене и мушкарца.
То је друштвено обликовање биолошког пола, одређено схватањем задатка, деловања
и улога приписаних женама и мушкарцима у друштву у јавном и приватном животу[5]. Преведено на српски ово значи да се ми рађамо
са једним биолошким полом, али касније кроз одрастање и „школовање“ ми у својим
главама конструишемо који род ми желимо да будемо. Скоро се у Бања Луци, на
јавној расправи, у вези са увођењем ове скарадне идеологије и код нас у
Републици Српској могло чути да постоји 70 таквих родова[6].
Према томе, неће више бити само мушко и женско, него ће се наша дјеца убудуће
моћи узјаснити на 70 могућих начина[7].
Будући да већина „родова“ још увијек нису добила адекватан превод на српски
језик, неке од њих овдје наводимо на еглеском: abinary, agender, aerogender, ambigender, bakla, bigender, cisgender, demi-boy, demiflux, demi-man, demi-women, dual-sex, eunuch, endosex, gender-bender, genderfluid, heterosexual, male, male to female, muxe, neither, neurogender, non-binary, omnigender, other, trans geder…Сваки од ових родова има и своју заставу. Као
главне кривце за досадашње родно насиље, ови роднобрижници су означили
породицу, правни систем државу, као и вјерске заједнице.
Ми смо у
рату. То треба да буде свима јасно. Ко тога није свјестан тај је у озбиљном
духовном проблему. Тај рат није против крви и тијела, него против
поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у
поднебесји. (Еф. 6, 12) Наш рат је против духовних фараона и свињара који
желе да наше душа и тијела држе у ропству гријеха. Једини прави пут којим се из
тог ропства излази су постови. Међу њима свакако највећу снагу има Велики
ваксршњи пост. Пригрлимо га свим срцем и свој душом својом и не гледајмо назад
у правцу Египта са „казанима пуним меса“, већ узмимо свеоружије Божије, да
бисмо се могли одупријети у зли дан, и одоњевши свему, одржати се. Стојмо, дакле, опасавши бедра своја истином и
обукавши се у оклоп правде. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; А
изнад свега узмимо штит вјере, о који ћемо моћи погасити стријеле нечастивога;
И кацигу спасења узмиmo, и мач Духа, који је ријеч Божија. (Еф. 6.
13-17)
Бојан
Чечар, протођакон
[1] Шмеман, А. Велики пост, Келенић, Крагујевац 2002. , стр. 13
[2] Исто, стр. 22
[3]
https://prosveta.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Prirucnik-za-prevenciju-RZN.pdf
[4] https://prosveta.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Prirucnik-za-prevenciju-RZN.pdf
[5]
https://prosveta.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Prirucnik-za-prevenciju-RZN.pdf
Коментари
Постави коментар