КО НАМ ШАЉЕ ИНФОРМАЦИОНУ ПОРУКУ КОЈА СЕ НАЛАЗИ У ОСНОВИ ДНК? /превод текста и мој коментар
ДНК, ДАРВИН И ПОЈАВА (ИНТЕЛИГЕНТНОГ) ДИЗАЈНА – из књиге Стивене Мејера „Потпис у ћелији“ (Signature in the cell)
Текст који овде доносим је заправо одломак из књиге чувеног америчког философа науке Стивена Мејера „Потпис у ћелији“ (Signature in the cell). Стивен Мејер је познат као велики апологета хришћанског учења према коме овај свијет и човјек нису тек пуки продукти еволуционистичке случајности, него се иза њиховог постојања налази интелигентни дизајнер (Ум) тј. Бог. Прије двјесто година енглески биолог Чарлс Дарвин је извршио велику револуцију у биологији. Познато је његово дјело „О поријеклу врста“ (On origin of the species) које имплицира да све што постоји, постоји само по себи и настало је као посљедица еволуције од неколико милијарди година. Захваљујући овом Дарвиновом учењу данас у школама учимо да је човјек настао од мајмуна. Но, да ли је Дарвин овим дјелом, заиста, успио да докаже непостојање интелигентног дизајнера (Бога)? Користећи се прије свега научним доказима, Стивен Мејер нам јасно указује да Дарвин у томе није успио.У медијима, политици и школама се често погрешно интерпетира да је научно немогуће доказати постојање Ума који би стојао иза свега видљивог и невидљивог. Опште увријежено је мишљење да се настанак и постојање свијета и човјека не може научно доказати. Сваки такав покушај бива означен као псевдонаучан. Стивен Мејер с друге стране тврди да творевина иза које стоји интелигентни дизајнер (Ум тј. Бог) може бити брањена са научне стране, под истим ригорозним научним условима, као и свака друга теорија о настанку свијета. Главни доказ за постојање интелигентног дизајнера (Ума тј. Бога) Мејер налази на пољу изучавања ДНК. У Дарвиново вријеме се уопште није знало за молекуларну биологију, јер микроскопи из тог времена (19. вијек) су били јако мали. Од друге половине 20. вијека, са појавом много моћнијих микроскопа научници полако почињу да изучавају и секвенцирају ДНК. Тада се открива једно чудо. То чудо се састојало у сазнању да је основа ДНК заправо инфромација. Информација се не може сама поставити у ген. Иза ње мора да стоји (Ум). За све оне које више интересује ова тема, а који добро познају енглески језик, топло препоручујем да прочитају цијелу горе поменуту књигу Стивена Мејера, која је бесплатно доступна на интернету у пдф формату[1].
______________________________________________________________________________
Текс Стивена Мејера:
Када су 1953. године Џејмс Вотсон и Френцис Крик разјаснили структуру ДНК, ријешили су једну мистерију, али су креирали другу. Готово стотину година послије објављивања књиге Чарлса Дарвина „О поријеклу врста“ (On origine of the species) 1859. године, бијологија као наука је била сигурна у то да је објаснила једну од најдуготрајнјих енигми људске врсте. Од древних времена, посматрачи живих организама су примјетили да жива бића показују организоване структуре које изгледају као да су намјерно уређене или дизајниране за одређену сврху, на примјер, елегантан облик и заштитни омотач морске шкољке, међусобно зависни дијелови ока, међусобно повезане кости, мишићи и перје птичијег крила. Највећим дијелом, посматрачи су узимали ове појаве као посљедице истинског дизајна (као оне иза којих стоји Ум, Творац тј. Бог прим. Б.Ч) Посматрања оваквих структура водило је различите мислиоце, попут Платона и Аристотела, Цицерона и Мајмонидеса, Бојла и Њутна до закључе да иза ових изузетних структура живог свијета стоји дизајнерска интелигенција (Бог прим. Б.Ч.). Њутн је у свом ремек-дијелу „Оптика“ (Optics) каже: „Како је дошло до тога да су тијела животиња измишљена са толико умјетности, и са којим циљевима су створени њихови дјелови? Да ли је око замишљено без вјештине у оптици и ухо без знања о звуковима?...И будући да су ове ствари одговарајуће постављене, не чини ли се на основу саме појаве (Phenomena) да постоји једно нетјелесно, живо и интелигентно Биће...?
Али, са појавом Дарвина, изгледало је да је модерна наука у стању да појаву дизајна објасни као производ чисто невођеног процеса. У књизи „О поријекли врста“, Дарвин je тврдио да је упечатљива појава дизајна у живим организмима – посебно начин на који су они тако добро прилагођени свом окружењу – може бити објашњена уз помоћ природне селекције, која ради по принципу случајних варијација, чисто неусмјераваним процесом, који је ипак опонашао моћи дизајнерске интелигенције. Од тада је појава дизајна у живим бићима, од стране већине биолога схваћена као илузија – моћна сугестивна илузија, али ипак само илузија. Сам Крик је тридесет пет година након што су он и Вотсон уочили ДНК структуру рекао да биолози морају „непрестано имати на уму да оно што виде није дизајнирано него је еволуирано.“
Али, у захваљујући великој мјери Вотсоновом и Криковом открићу о својствима ДНК која носе информацију, научници постају све више, a у неким круговима и потпуно свјесни да постоји барем једна појава дизајна у биологији, која још није увијек адекватно објашњена природном селекцијом или било којим другим чисто природним механизмом. Заиста, када су Вотсон и Крик открили ДНК структуру, открили су, такође, да ДНК чува информације користећи хемијску абецеду од четири карактера[2]. Низови прецизно секвенцираних хемикалија званих нуклеотидне базе чувају и преносе упутства за склапање – информације – за изградњу кључних молекула и машина, који су ћелији неопходни за преживљавање.
Крик је касније ову идеју развио у својој чувеној „хипотези секвенце“, према којој хемијски делови ДНК (нуклеотидне базе) функционишу као слова у писаном облику језика или симболи у компијутерском коду. Исто као што слова у енглеској реченици и дигитални знакови у рачунарском програму могу пренијети информације у зависности од њиховог распореда, исто то раде и одређене секвенце хемијских база дуж кичме ДНК молекула, преносећи тако прецизна упутства за изградњу протеина. Као и прецизно уређене нуле и јединице у компјутерском програму, хемијске базе у ДНК преносе информације у на основу њихове „специфичности“. Ричард Докинс примећује: „Машински код гена је невјероватно сличан рачунару.“ Програмер софтвера Бил Гајтес иде корак даље па каже: „ДНК је као а компјутерски програм, али далеко, далеко напреднији од било ког софтвера икада направљеног.”
Али ако је то тачно, како су настале информације у ДНК? Да ли је овај упечатљив изглед дизајна производ стварног дизајна (тј. да ли је Неко или нешто ту информацију убацило у ДНК прим. Б.Ч) или је с друге стране производ природног процеса, који сам може опонашати моћи дизајнерске интелигенције? Како се испоставило, ово питање је повезано са дугогодишњом мистеријом у биологији — питањем поријекла првог живота. Заиста, од Вотсоновог и Криковог открића, научници све више схватају централну важност информација, које сежу све до најједноставнијих живих системема. ДНК чува упутства за састављање и за изградњу многих кључних протеина и протеинских машина, које сервисирају и одржавају и већину примитивних једноћелијских организма. Из тога слиједи да изградња живе ћелије, на првом месту захтјева „упутства за склапање“ ускладиштена у ДНК или у неком еквивалентном молекулу. Истраживач поријекла живота Бернд-Олаф Коперс то објашњава: „Јасно је да је проблем поријекла живота у основи еквивалентан проблему поријекла биолошких информација.”
Почевши од Вотсоновог и Криковог открића, од прије више од педесет година, много је тога откривено у молекуларној и ћелијској биологији. Међутим, ова открића су још више продубила, а не ублажила енигму везану за ДНК. Заиста, проблем поријекла живота (и поријекла информација потребних за његову производњу) остаје толико узнемирујући да је Харвард Универзитет недавно најавио истраживачки програм вриједан 100 милиона долара за рјешавање тог проблема. Када су Вотсон и Крик открили структуру и својства ДНК која носи информације, они су заиста ријешили једну мистерију, наиме, тајну како ћелија складишти и преноси насљедне информације. Међутим, они су открили још једну мистерију која остаје са нама до данас. Ово је енигма ДНК — мистерија поријекла информација које су потребне да би се изградио први живи организам.
У једном погледу, наравно, растућа свијест о постојању информација унутар живих бића чини да се живот чини разумљивијим. Живимо у технолошкој култури, којој је добро позната корист од информација. Купујемо информације; продајемо; шаљемо их даље преко жице. Осмишљавамо машине за њихово складиштење и преузимање. Плаћамо програмере и писце кодова да их напишу. Доносимо законе да заштитимо „интелектуалну својину“ оних који стварају. Наши поступци показују, да не само да цијенимо вриједност информације, већ да их сматрамо и стварним ентитетима, заједно са материјом и енергијом.
То што живи системи такође садрже информације, захваљујући којој добијају своје постојење, постаје нам могуће да разумијемо и функцију биолошких организама позивајући се на наше сопствену познату технологију. Биолози су такође схватили корисност информације, посебно за рад живих система. Након раних 1960-их година, напреци у области молекуларне биологије јасно су показали да је дигитална информација у ДНК била само дио сложеног система за обраду информација, тј. напредни облик нанотехнологије који одражава и превазилази нашу сопствену технологију по својој сложености, густини складиштења и логици дизајна. Током последњих педесет година, биологија је напредовала од како су научници успјели да науче више о томе на који начин се информације у ћелији чувају, преносе, уређују и користе да конструишу софистициране машине и кола направљена од протеина.
Важност информација за проучавање живота можда нигдје није толико очигледнија као што је то случај у новим областима геномике и биоинформатике. Током последње деценије, научници укључени у ове дисциплине почели су да мапирају—карактер по карактер—потпуне секвенце генетских инструкција ускладиштених у људском геному, као и код многих других врста. Са завршетком пројекта Људски геном 2000. године, новооткривено поље биоинформатике је ушло у нову еру јавног интереса. Новине широм свијета, пренијеле су изјаву председника Клинтона о завршетку пројекта, на травњаку Бијеле куће, када је Франсис Колинс, научни директор пројекта, описао геном као „књигу“, ,,складиште'', „упутставо“ и „књигу живота“. Пројекат ,,људски геном'', можда је више од било ког другог открића, још од разјашњења структуре ДНК 1953. године, подигао свијест јавности о важности информација за жива бића. Ако је Вотсоново и Криково откриће показало да ДНК чува генетски текст, Френсис Колинс и његов тим су направили огроман искорак ка дешифровању поруке тог текста. Биологија је неопозиво ушла у информатиционо доба.
Ипак, с друге стране, стварност информација у живим бићима чини да живот изгледа тајанственије. Као прво, тешко је разумјети шта је тачно информација. Када лични асистент у Њујорку откуца оно што му је издиктирано, а затим то исто одштампа и пошаље факсом у Лос Анђелес, нешто ће стићи у Лос Анђелес. Али та ствар – папир који излази из факс машине — није настао у Њујорку. Само су информације на папиру дошле из Њујорка. Ниједна једина физичка супстанца - било то ваздух који је носио шефове речи упућене диктафону, било то касета за снимање у малој машини, било то папира који је ушао у факс машину у Њујорку или мастило на папиру које је излазило из факса машине у Лос Анђелес— није прешла цио пут од пошиљаоца до примаоца. Ипак, нешто је успјело да пређе.
Неухватљив карактер информација — било биолошких или других — учинио је да постане јако тешко да се она дефинише позивањем на стандардне научне категорије. Како еволуционистички биолог Џорџ Вилијамс примјећује: „Можете говорити о галаксијама и честицама прашине уз помоћ исте терминологије, јер и галаксије и честице прашине имају масу, наелектрисање, дужину и ширину. Али, не можете то да учините са информацијама и стварима“. Празна магнетна трака, на примјер, тежи исто колико и она „напуњена“ новим софтвером — или са читавим низом људског генома. Иако се ове траке разликују по садржају информација (и вриедности), оне то не чине због разлика у њиховом материјалном саставу или маси. Иако се ове траке разликују по садржају информација (и вриједности), оне то не чине због разлика у њиховом материјалном саставу или маси. Како Вилијамс закључује, „Информације немају масу, напон или дужину у милиметрима. Исто тако материја нема бајтова.... Овај недостатак заједничких дескриптора чини да материја и информације буду два одвојена домена.“
Када су научници током касних 1940-их година почели да дефинишу информације, они се у том свом подухвату нису позивали на физичке параметре као што су маса, напон или вати. Умјесто тога, дефинисали су информације позивањем на психолошко стање—смањење неизвесности—за које су предложили да се мјери коришћењем математичког концепта вероватноће. Што је мања вјероватноћа низа карактера или сигнала, то се више неизвјесности смањује, и самим тим се више информација саопштава (преноси прим. Б.Ч.))..
Не изненађује што су се неки писци приближили изједначавању информација са самом мишљу. Гуру информационих технологија Џорџ Гилдер, на пример, примећује да је развој оптичких влакана омогућио да све више информација путује кроз све мање и мање (и све лакше и лакше) жице. Он напомиње да што више технологија напредује, то ми саопштавамо много више, преко много мање материје - где је бројилац тог односа, наиме, мисао, која одговара управо информацији.
Дакле, треба ли о информацији размишљати као о мисли - као о врсти менталне химере урезане у камен или нарезане на компакт дискове? Или можемо да је дефинишемо мање апстрактно као, можда, само невјероватан распоред материје?
Шта год да је информација – било да је мисао или сложени распоред материје – једна ствар је јасна. Оно што људи препознају као информацију свакако потиче од мисли — из свјесне или интелигентне (умне прим. Б.Ч) активности. Порука коју је једна особа примила факсом, прво је настала као идеја у уму другог. Софтвер који се чува и продаје као компакт диск је резултат дизајна софтверског инжењера. Велика књижевна дјела, прво су настала као идеје у главама писаца — Толстоја, Остина или Дона. Наше искуство свјета показује да оно што препознајемо као информацију увијек одражава претходну дјелатност свјесних и интелигентних особа.
Шта, онда, треба да радимо са сазнањем о присуству информације у живим организмима? Пројекат „људски геном“, између многих других развоја модерне биологије, поставио је ово питање у први план јавног интересовања. Сада знамо да ми не само да стварамо информације у нашој сопственој технологији; такође их налазимо и у нашој биологији - и, заиста, у ћелијама сваког живог организма на земљи. Али откуда се ова информација појавила? Шта значи присуство информације чак и у најједноставнијој живој ћелији за живот и његово поријекло? Ко или шта је „написало“ књигу живота?
Информационо доба у биологији званично је почело средином 1950-их година разјашњавањем хемијске структура и својства ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која носе информације— молекул наслеђа. Почев од 1953. са својим сада познатим саопштењем британском научном часопису „Природа” (Nature) Џејмс Вотсон и Френсис Крик идентификовали су ДНК као молекуларно складиште генетских информација. Накнадни развој у области молекуларне биологије потврдио је ову идеју и показао да прецизно секвенциране базе причвршћене за спиралну кичму ДНК чувају информације за изградњу протеина — софистицираних ензима и машина које опслужују ћелије свих жива бића.
Иако откриће својстава ДНК који носе информације датирају нешто више од прије пола вијека, препознавање пуног значаја овог открића дешава се веома споро. Многим научницима је било тешко да се одрекну искључивог ослањања на традиционалне научне категорије материје и енергије. Као што то Џорџ Вилијамс (и сам еволуционистички биолог) примјећује: „Еволуционистички биолози нису успјели да схвате да раде са два мање-више неупоредива домена: информационим и оним који се тиче материје... Ген је пакет информација, а не објекат. Образац базе парова у молекулу ДНК одређује ген. Али, ДНК молекул је медијум, а не порука.”
Ипак, ово признање поставља дубља питања. Шта то значи када пронађемо информације у природним објектима — живим ћелијама — које нисмо сами дизајнирали или створили? Информациони теоретичар Хуберт Јоки примјетио је да је „генетски код конструисан тако да се суочи и ријеши проблеме комуникације и снимања по истим принципима које проналазимо...у модерним комуникацијама и компјутерским кодовима.” Јоки напомиње да су „технологије теорије информација и теорије кодирања у биологији на дјелу најмање 3,85 милијарди година“ или од времена када је живот први пут настао на земљи. Шта би требало да претпоставимо из ове чињенице? На који начин су се прве информације у живим бићима појавиле?
Наше здраворазумско резоновање би нас могло довести до закључка да су информације неопходне за настанак првог живота, попут информација у људској технологији или књижевности, настале из интелигенције која врши дизајн (у Уму прим. Б. Ч.). Упркос овоме, савремена еволуционистичка биологија одбацује ову идеју. Многи еволуцистички биолози признају, наравно, да живи организми „изгледају тако као да су били пажљиво и вјешто дизајнирани“. Ово су ријечи биолога Ричарда Левонтин. Слично сматра и Ричард Докинс: „Биологија је наука која се бави проучавањем сложених ствари за које се чини да су дизајниране са сврхом.” Упркос свему томе, Левонтин и Докинс, као и други еволуционистички биолози, инсистирају да је појава дизајна (мислећег Ума који стоји иза информација у ДНК прим. Б. Ч.) у животу илузоран. Живот, кажу, изгледа осмишљено, али није дизајниран од стране стварног интелигентног или сврсисходног извршиоца (Бога прим. Б. Ч.)
______________________________________________________________________________
Другим ријечима, иако нам чудесно научно откриће о ДНК и о постојању генетске информацију коју је неки ум (то јесте Бог прим. Б. Ч.) морао да осмисли, упише или учита у тај ДНК, водећи свјетски биолози и даље понављају старе, изанђале еволуционистике мантре, наводећи их као главне доказе уперене против постојања Бога. Зи њих је добро рекао псалмопојац Давид : „Уста имају и не говоре, очи имају и не виде, руке имају и не додирују“ (Пс. 113, 13-15). Апостол Павле у посланици Коринћанима за њих такође каже: „Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост?“
Са енглеског преведо и приредио: Бојан Чечар, протођакон
Коментари
Постави коментар