ТЕСЕРАКТ (ХИПЕР-КОЦКА) - ДОКАЗ ДА НАША ТРОДИМЕНЗИОНАЛНА СТВАРНОСТ НИЈЕ СВЕ ШТО ПОСТОЈИ

-

Материјалистичка наука је препуна доказа о постојању Бога и духовне стварности. Колико год нам мудраци (познатији као научници) овог свијета сугерисали да ван емпиријског свијета не постоји ништа, сазнања до којих долазе они сами, побијају до темеља те исте њихове позиције. Класична физика нам, на примјер, говори да постоје четири димензије (дужина, ширина, висина и простор+вријеме). Позната је прича о "тесеракту" (хипер-коцки). У питању је четверодимензионална коцка која, осим дужине, висине и ширине, посједује и четврту димензију – нашој људској перцепцији невидљиву – простор+вријеме. Теорија струна иде корак даље и говори нам да постоји 9 (просторних) + 1 (временска) димензија. М - теорија на све ово додаје још једну димензију, па их по њој има 10 (просторних) + 1 (временска), тј. укупно 11. Неке друге теорије, попут оних у космологији или квантној гравитацији, могу да предлажу различите концепте димензија. На примјер, у неким моделима "бранске космологије", наш тродимензионални свијет је само "брана" (мембрана) унутар вишедимензионалног простора, гдје гравитација може да "цури" у додатне димензије.

С друге стране, наш људски мозак је програмиран (или можда падом редукован) тако да може да види само три димензије (дужину, ширину и висину). Све што је ван тога, он није у стању да опази. Међутим, упркос болној чињеници за нашу титанску гордост, да ми не можемо да опазимо те димензије, оне ипак постоје. Постоји барем ова четврта.

Цјелокупна западна материјалистичко-атеистичка мисао се вијековима заснивала на тези да изван чулног, тј. емпиријског (опажајног) искуства, не постоји ништа. Сјетимо се оне Кантове крилатице из „Критике чистог ума“: "Појмови без чула су празни, а чула без појмова су слијепа". То значи да, ако узмемо на примјер појам "птица", он ће престати да буде празан онда када ја кроз искуство (нпр. гледање) опазим једну птицу. С друге стране, ако узмемо појам "Бог", по Канту, будући да није могуће имати емпиријска искуства чулима неподложног Бога, тај појам остаје празан. Кант је, додуше, појам Бога и појам бесмртности душе резервисао за вјеру. Међутим, борбени атеисти су отишли корак даље, те су са подсмијехом и подругљивошћу презирали све оне који су признавали постојање више, тј. духовне стварности. Сјетимо се оне Марксове да је „религија опијум за народ“.

И онда, изненада, иста та материјалистичка наука излази са тезом о постојању више димензија него што смо ми у стању да видимо. Међутим, овога пута, за наше „мудраце“, појам четврте, пете, шесте, седме, осме, девете, десете, једанаесте... димензије више није празан, без обзира што је нашим чулима неизводиво да их опазимо.

Да ли нам то мудраци овога свијета желе лагано сугерисати да најзад одустају од своје материјалистичко-атеистичке позиције, те да се отварају за признање постојања више стварности (Бога, духовног свијета и бесмртности душе)?

Бојан Чечар, протођакон

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све