ЗАПИТИВАЧКИ УМ

-
„И у онај дан (Дан Васкрсења, прим. Б.Ч.) нећете ме питати ништа“ (Јн. 16, 23)

Ситничаво запиткивање трагична је посљедица знатижељног Евиног ума који ју је навео да окуси од забрањеног дрвета. Управо је та знатижеља проузроковала удаљавање Духа Божијег од човјека. Жеља да се у све „тури нос“ одвела је прве људе из поимања цјеловитог духовног живота у Богу, у тјелесну распарчаност, фрагментарност и унутрашњу располућеност. Оставши без сијања нестворене благодати, човјек је изгубио могућност да свијет „види Божијим очима“ — као тоталитет. Биће сведено на пуку ситничавост аналитичког ума који, ослањајући се искључиво на свијет чула (емпирију), настоји да прибави што више података не би ли дошао до некаквих „синтетичких закључака“.

Међутим, такво ситничаво (уситњено до праха) аналитичко-синтетичко знање опасније је од незнања, јер нас спречава да духовно прогледамо. Чак је и Сенека говорио да „све што је уситњено до праха постаје нејасно“.

До тренутка Христовог васкрсења, Његови ученици непрестано су постављали бројна ситничава питања: „Шта значи ово?“, „Како ово?“, „Како оно?“... Али у тренутку када су угледали Васкрслог Христа, сва активност њиховог аналитичког ума престала је. Није било ријечи којима би могли исказати оно што су тада видјели. Напросто су били преплављени божанском благодаћу која је, попут огњеног вулкана, избијала из Васкрслог Господа. Сузе, чуђење и благодат — то је све што је преостало. Вријеме и простор као да су ишчезли. Видјели су све што један човјек треба да види. Видјели су Истину.

Исто ће бити и приликом Његовог Другог Доласка, у Дан свеопштег васкрсења:

„Ево, иде с облацима, и угледаће Га свако око, и они који Га прободоше, и заплакаће за Њим сва племена на земљи. Да, амин.“ (Откр. 1, 7)

Тада Га нико више неће питати ништа. У једном тренутку — све ће постати јасно.

До тог тренутка, насупрот ситничавом и запитивачком уму који нас расипа и удаљује од Истине, остају нам једине смислене ријечи које нас уводе у цјеловитост духовног живота у заједници са Богом:
„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све