ХРИШЋАНИ И ВЛАСТ

Живимо у времену великих искушења и превирања. Духови су се ускомешали. Братоубилачка крв осјећа се у ваздуху. Српски народ стоји пред језивим лицем онога што се може поредити једино са схизофреном дилемом након Другог свјетског рата, када је брат убијао брата зарад партије и идеологије. С једне стране имамо власт која годинама заступа бизарне „проевропске“ вриједности и која заташкава корупцију и криминал, а с друге стране помамљени студентски покрет, некакве пленуме и сличне формације које су у свом суманутом оргијазму довеле атмосферу до усијања. Брат са братом не говори, комшија са комшијом је на нож, стигматизују се неистомишљеници, Срби који живе западно од Дрине називају се „прекодринским сељачинама“ који се, као стока, у камионима и аутобусима довозе да гласају за постојећу власт. Да ствар буде гора, ова безочност иде и у правцу огавних напада на патријарха српског, владика и свештенства и монаштва, као и на све оне који желе остати по страни и који позивају на измирење. Њих називају „неутралнима“. За њих кажу: „Ако се ниси изјаснио, већ си се изјаснио“. Они, по тој револуционарној логици, испадају најгори од свих. 

Међутим, мене лично највише брине једна заиста необјашњива појава. Наиме, многи који себе сматрају „људима од Цркве“ учествују у овим подјелама – и не само то, него у погледу многих ставова које можемо чути, показују чак и радикалније ставове од окорјелих револуционара. Реторика којом се користе изузетно је опасна и запаљива. Међу њима има много теолога и људи у мантијама који би требало да буду први који ће да притрче и измире браћу, јер им је за то обећано у Јеванђељу да ће се синовима Божијим назвати (Мт. 5, 9).

Они се, међутим, јасно и недвосмислено стављају на једну страну, а другу незванично називају оличењем зла и „лојалистима“. Иако настоје да истакну традиционалистичко опредјељење многих студената, јер ови у протестним шетњама носе српске тробојке, сами се обилато користе студентским вокабуларом пуним „комичних" али - по њима - ,,интелигентних“ крилатица попут: „Пумпај!“, „Ко не скаче, тај је Ћаци!“, „Жвалави“, „Непомјаник“ и слично. Многи од њих тако безочно нападају патријарха Порфирија и српску Цркву уопште – иако јој и сами припадају – да то прераста у гротеску. Умјесто да буду измиритељи браће попут Светог Саве и проповједници будућег живота и личног подвига као праве, унутрашње револуције, они се препуштају авантури осуђивања других, распиривању раздора и спољашњем протесту.

Објективном посматрачу, ако их посматра са стране, могло би се учинити да када кажу Христос – заправо мисле Маркс. Њихов циљ није унутрашња борба против старог човјека у нама, старог Адама, него спољашња револуција против другог човјека поред нас.

Но, да ли је све ово допуштено човјеку који се сматра хришћанином?

Неправде је увијек било и биће. Почевши од времена Светих апостола, преко прогона Цркве, симфоније између Цркве и државе, средњег вијека, па све до савременог доба. Али, да ли један хришћанин треба да учествује у спољашњој револуцији? Да ли треба да устаје заједно са „алом и балалом“, како на државну власт, тако и на српског патријарха и Цркву, у покушају стварања „бољег и праведнијег друштва попут оног на Западу“?

Шта нам по том питању говори учење Цркве – Свето писмо и Свето предање?

Најрелевантнији цитат из Светог писма у којем се експлицитно говори о потреби поштовања световне власти налази се у 13. глави Посланице Римљанима. Апостол Павле почиње своје излагање јасним и недвосмисленим ријечима: Свака душа да се покорава вишим властима; јер нема власти да није од Бога; а које су власти, од Бога су постављене (Рим. 13, 1).

Не каже апостол да се неке душе имају покоравати неким властима, већ користи универзално-категорички став, налажући да се свака душа покорава властима, јер нема власти која није од Бога. Бог је Творац свега видљивог и невидљивог, Творац неба и земље — дакле, све што постоји, постоји по Његовом Промишљању, па тако и овоземаљске власти.

Друго је питање ако та власт злоупотребљава од Бога повјерену јој власт. У том случају, они који обнашају фукцију власти одговараће Богу. Међутим, ако ми као вјерници не поштујемо власт која нам је надређена, и ми ћемо за то дати одговор Богу.

Неко би могао приговорити да постоје неправедни и зли владари. Наравно да постоје — постојали су увијек. Управо у вријеме када апостол Павле пише Посланицу Римљанима (57. године), на власти је био цар Нерон (који је на престо дошао 54. године), познат по свом безумљу и неправедном управљању. Ипак, велики Павле савјетује поштовање и његове власти, јер које су власти, од Бога су постављене (Рим. 13, 1). Ако је неко на власти, онда је та власт — по Павловој логици — од Бога. А онај који се противи власти, противи се уредби Божијој; а који се противе, сами ће на себе примити осуду (Рим. 13, 2).

Апостол даље појашњава: Јер старјешине нису страх добрим дјелима него злим. Хоћеш ли, дакле, да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње (Рим. 13, 3). Другим ријечима, хришћани, иако синови будућег Царства које долази у сили и слави, још увијек бораве у овоме свијету у којем влада кнез овога свијета — преко гријеха. Стога је и даље потребна држава, власт и закони. Бог благосиља постојање световне власти јер она спољном силом обуздава насилну и превртљиву природу палог човјека, који би, без власти и закона, чинио што му је воља.

Ако ли зло чиниш, бој се; јер не носи узалуд мача; јер је слуга Божији, осветник за гњев ономе који зло чини (Рим. 13, 4). Хришћани, као они који знају да су власти од Бога, не треба да се покоравају само из страха од казне, него и ради савјести: Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и ради савјести (Рим. 13, 5). То значи да не треба да се поштује закон само због страха од казне (нпр. не проћи кроз црвено свјетло због полицајца), већ првенствено због свијести да се тиме поштује Божији поредак.

Јер зато и дажбине дајете; јер су Божији слуге, који се тиме стално баве“ (Рим. 13, 6). Њихов је посао да извршавају од Бога им повјерену власт. Зато апостол закључује: „Податајте дакле свакоме што му припада: коме дажбина — дажбину; коме царина — царину; коме страх — страх; коме част — част (Рим. 13, 7).

Као што видимо, нема ни ријечи о позиву на спољашњу побуну против неправедне римске власти.  Међутим, постоји један моменат када је непослушност власти не само дозвољена, него и обавезна — то је у случају када власт захтијева одрицање од хришћанске вјере или учешће у паганским култовима. Тада се по ријечима апостола Петра: треба већма покоравати Богу него људима (Дап. 5, 29). Али ни у тим случајевима није било ријечи о спољашњој протестној побуни која би претендовала на промјену режима. Непослушност се одвијала личним сведочењем вјере (унутрашњом револуцијом), без насиља, кад год би власт захтијевала одрицање од Христа.

Од најранијих времена, и Свети Оци који су тумачили ова мјеста из Писма — и из Посланице Римљанима, и из Дјела апостолских — били су једнодушни у ставу да је власт од Бога, и да се хришћанин њој покорава све док она не затражи оно што је у супротности са Божијом вољом. Ево неколико примјера светоотачког тумачења 13. главе посланице Римљанима.:

1. Свети Кипријан Картагински

У контексту прогона Цркве од стране римских власти, Кипријан пише да хришћанин мора бити спреман на мучеништво када га власт присиљава да се одрекне Христа. Он показује да вјерност Богу има предност над захтјевима земаљских власти. Алудира на Павлове ријечи да је свака власт од Бога, али подсјећа да хришћанин мора „слушати Бога више него људе“.

2. Свети Григорије Богослов

Иако се не бави директним тумачењем Римљанима 13, у Бесједи 6 он говори о томе како хришћани треба да живе у овом свијету, али да припадају Богу. Указује да треба поштовати власт, али никада на штету вјерности Христу. Његова порука је: не бити бунтовник, али ни идолопоклоник власти.

3. Свети Јован Златоусти

У свом тумачењу на Римљанима 13, Златоусти истиче да је власт по себи установа Божија ради реда и добра, али не сваки појединачни носилац власти или сваки његов поступак. Ако власт поступа против Божијих заповијести, вјерни нису дужни да јој се покоравају. Покорност властима важи дотле док она не противрјечи Божијем закону. Такође указује да апостол Павле пише о овој теми како би спријечио саблазни међу незнабошцима, који би хришћане могли сматрати непријатељима државе. Међутим, нигдје се не спомиње спољашња револуција за збацивање власти.

4. Блажени Августин

У De Civitate Dei (О држави Божијој), Августин прави разлику између „државе Божије“ и „државе људске“ (или земаљске). Он тумачи да хришћани могу и треба да слушају земаљске власти, али њихова крајња вјерност припада само Богу. Ако се наредбе земаљске власти противе Божијем закону, онда се треба „покорити више Богу него људима“. Августин власт посматра у оквиру Божије промисли, али увијек у односу на вјечну државу Божију.

5. Свети Јован Касијан (Касијан Римљанин)

Иако не тумачи директно Римљанима 13, Касијан у својим Разговорима и Уставима говори о послушности као врлини, посебно у монашком контексту. Он прави разлику између разумне и духовне послушности, која не значи покоравање без расуђивања, што се може примијенити и на послушност властима – само ако су у складу са Божијом вољом. Али, нема ни говора о побунама за рушење власти.

6. Свети Кирило Александријски

У фрагментарним тумачењима Посланице Римљанима, Кирило истиче да је Бог установио поредак и власт ради добра, али ако се власт отуђи од правде и истине, онда губи свој легитимитет у Божијим очима. Као и други Оци, наглашава Божију промисао, али и ограничења покорности.

7. Свети Максим Исповједник

У својим списима о Божијем поретку и структури космоса, Максим говори о властима као дијеловима божанске икономије. Он, као и Павле, види да власт има мјесто у поретку свијета, али сматра да истинска власт мора бити у складу са Логосом (Христом). Све што је против Логоса – иако се зове власт – није достојно послушности.

8. Свети Теофилакт Охридски

Теофилакт, слиједећи Светог Јована Златоустог, каже да власт као установа долази од Бога ради реда, али такође додаје да појединачни носиоци власти могу бити неправедни, те хришћани нису дужни да их слушају ако од њих траже нешто против Божијих заповијести. Он указује да Павлова порука хришћанима има за циљ и практичну заштиту од прогона, позивајући на мир и ред, али не и на слијепу послушност.

На крају, треба јасно истаћи да ниједан од Светих Отаца не позива на спољашњу побуну или револуцију против световних власти. Напротив, они готово једногласно уче да:

1. Хришћани треба да се покоравају властима, али само дотле док те власти не траже нешто што је противно Божијем закону;

2. Када дође до размимоилажења између Божијег закона и захтјева власти, хришћани се не буне оружјем, већ трпе, страдају и — ако треба — постају мученици, као што су чинили први хришћани под римским прогонима;

3. Побуна из љубави према правди и Богу није спољашњи бунт, већ унутрашње непристајање на гријех.

Узимајући све ово у обзир, просто је невјероватно како неки „људи од Цркве“ правдају револуцију и спољашњу побуну против власти. Она нема упориште ни у једном духовном извору — писаном или усменом. Осим тога тренутна власт, а и она прије ње није, доносила никакве законе које би прогониле Цркву. Штавише, државана власт, ова, а и она прошла, помаже изградњу Цркава, финансира Православни Богословски факултет, стипендира студенте теологије, помаже штампање књига итд. О њеном законском обавезивању да се неко одрекне Христа или да је обавезан да учествује у паганским култовима ни трага ни гласа. А ипак, хришћани, теолози, свештеници, па чак и Владике протестују и подржавају протесте. 

Цијела ситуација постаје много жалоснија када се у обзир узме да су све модерне револуције — укључујући и све студентске протесте у свијету и код нас — заправо тековине Француске буржоаске револуције из 1789. године. А дух ове револуције се увијек манифестовао у ријекама братоубилачке крви. У Марсељези слушамо: „Qu'un sang impur, abreuvez nos sillons!“ (Нек' нечиста крв натопи наше бразде! — прев. франц. Б. Ч.). Колико је то све далеко од оног светосавинског измиритељног духа, то може свако да види ако објективно (непристрасно) сагледа ствари.

Овде бих навео још неколико поучних примјера који се могу наћи у предању наше свете Цркве, а који у многоме појашњавају новонасталу ситуацију:

1. Посланица Диогнету

Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одијевањем. Јер нити живе у својим градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца), нити су они, као неки други, присталице људске науке. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у дио, у своме одијевању и храни и осталом  животу сљедују мјесним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина.

2. Свети Атанасије Синајски — о недостојним властодршцима

Питање: Свети апостол Павле тврди да су власти које владају овим светом „од Бога установљене“. Да ли треба да прихватамо било којег властодршца, владара или епископа који су по Божијем допуштењу постављени у своја здања?

Одговор Светога: Бог у Свом закону каже: „Даћу вам пастире по срцу вашем.“ Из овога је очигледно да су властодршци који су достојни власти коју носе од Самога Бога уведени у своје звање. Други, пак, властодршци који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. 

3. Фока Тиранин

Када је Фока Тиранин постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живио је у Константинопољу један монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: „Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?“ Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијег одговора: „Зато што нисам могао да нађем другог, горег од овог.“

4. Епископ из Тивиадске области

Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Тада се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао: „Иди у град и припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома.“ Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ — несрећни варалица — се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност. Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: „Што се гордиш, несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.“

Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божији Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.

5. Случај Свети Јован Златоусти и царица Елија Евдоксија

Много се у посљедње вријеме истиче познати случај сукоба Светог Јована Златоустог са царицом источноримског царства Елијом Евдоксијом, супругом цара Аркадија. Познато је да је Златоусти критиковао царицу због раскошног и луксузног начина живота, а ни она њега није вољела. Сматра се да је управо она имала кључну улогу у његовом прогону. Међутим, свако ко је читао дјела Светог Златоустог могао је јасно да увиди да је главни кривац његовог прогона био архиепископ александријски Теофило. Наиме, Теофило је из Египта протјерао неке монахе које је оптужио за оригенизам. Њих су називали „Дуга браћа“. Они су дошли у Цариград, гдје их је Златоусти примио и саслушао, али са њима није саслуживао, показујући поштовање према одлуци Теофила. Када је најзад Теофило стигао у Константинопољ, организовао је сабор познат као „Сабор код храста“, на којем је осудио и свргнуо Светог Јована Златоустог. Свети Фотије Цариградски наводи да је тај сабор био безаконо одржан. Цио поступак тог сабора изазвао је немире у престоници, а да би се избјегло непотребно крвопролиће, Златоусти се трећег дана добровољно предао војницима који су га чекали. Царица Евдоксија се убрзо препала и наредила да се Златоусти под хитно врати. Његов повратак у град дочекан је с општом радошћу народа, док су Теофило и његове присталице спас потражили у бијегу из Константинопоља. Иако се Златоусти вратио, недуго затим царица, жељећи да га се коначно ријеши, поново позива Теофила у главни град. Овај пут Теофило је био знатно опрезнији. Поново отвара питање сабора и његових одлука, наводећи да Златоусти треба да буде осуђен јер се вратио у своју епархију без саборске одлуке, чиме је прекршио канон Сабора у Антиохији из 341. године. Без другог излаза, цар Аркадије је био присиљен да изда указ на основу којег су 24. јуна 404. године војници спровели Златоустог у ново изгнанство. Свети Јован није поднио тешкоће дугог путовања и преминуо је 14. септембра 407. године у Команима у Понту. Његове посљедње ријечи биле су: „Слава Богу за све!“ У вези са нашом темом важно је истаћи да, иако је Златоусти био у сукобу са царицом Евдоксијом, она сама не би могла много да учини без интервенције Теофила Александријског. Теофило је тежио да контролише и црквене послове у Цариграду. Измислио је бесмислене оптужбе које су на крају ипак довеле до прогона законитог архиепископа са његове катедре. То јасно говори и сам Свети Златоусти у писму папи Инокентију: „Јер није ред да Египћанин (Златоусти мисли на Теофила – прим. Б.Ч.) суди онима у Тракији, и то такав који је одговоран за кривице, непријатељ и противник. Па ипак, нимало се не постидјевши, него се тискајући да испуни оно што је хтио, кад смо објавили да смо спремни у присуству стотину и хиљаду епископа скинути са себе осуде и показати да смо чисти, као што и јесмо, он је у одсуству нашем, док смо ми позивали сабор (да нас саслуша), тражили суд, и нисмо избегавали саслушање – него отворену мржњу – прихватио тужиоце и ослобађао оне које сам је лишио заједништва, примао је оптужне књиге од самих оних који још нису били са себе скинули осуде, правио записник, што је све било мимо обичаја и слиједа канонског поретка.“ (Писмо Инокентију, епископу римском, Књига 6, Епархија нишка, Ниш 2017, стр. 215.) На крају треба истаћи да Свети Јован Златоусти, иако је критиковао власт, то је чинио у духу духовног укора и поуке. Није организовао протесте нити побуне, јер то никада није био црквени начин односа према власти. 

6. Писмо старца Софронија (Сахарова) архимандриту Адријану (Кирсанову)

Што се напада на српског патријарха тиче, овде бих приложио и одговор Светог старца Софронија (Сахарова) архимандриту Адријану (Кирсанову) на питање у вези са патријаршиском Црквом. Наиме, архимандрит Адријан га пита каквом црквеном покрету треба сљедовати. Ово питање је постављено 1991. године и односило се на то да ли треба сљедовати патријаршиску Цркву (Руску Православну Цркву), Руску Православну заграничну Цркву и још неке друге црквене организације које су настале. Старац Софроније му одговара: 

"Умољавам Вашу Светињу да послуша мој глас, грешнога човјека: Држите се свим силама само патријаршијске Цркве. Држите се чак до ,,исповедништва", да не кажем ,,мучеништва (тј. чак до смрти). Спасење је само у Њој. Сви други покрети, ма како благочестиви они били по њиховим спољашњим пројавама, - замка су вражија. Кроз њих ће доћи само раскол, ненавист, општа погибао. Пишем Вам још и са великом свјесношћу моје одговорности пред Богом - и Црквом, искупљеном драгоценом Крвљу оваплоћеног Сина Божијег. Ма какви били неизбежни недостатци - Она, и само Она, наћи ће Свој вијерни пут. Тако је у своје вријеме говорио Јован Златоусти; тако је говорио преподобни Серафим Саровски; тако мисле сви подвижници свих родова, који се истински боје да погреше. Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Спасење је само у Њој. Сви други покрети - клопка су демонска.

Бојан Чечар, протођакон