QUO VADIS, THEOLOGIA SERBICA?

Од пада комунизма па наовамо, чинило се да најзад долазе бољи дани за српску богословску мисао. Деценије цензуре и прогона оставиле су свој данак. Ипак, чак и у том сивилу заблистао је лик и дјело непоколебљивог Светог аве Јустина Поповића. Његово грандиозно богословско дјело стајало је раме уз раме уз дјело Светог Владике Николаја Велимировића, као какав светионик на узбурканом српском мору, усковитланом безбожничком комунистичком идеологијом.

Међутим, оба ова великана, поред неоспорне ерудиције која је красила и једног и другог, као примарно врело из кога су црпили своје маестрално богословствовање, имали су непосредно (опитно) искуство Бога Живога.

И дошле су двијехиљадите — године великих очекивања и великих надања. Интересовање за богословље навело је огроман број младих људи да упише богословске факултете наше Цркве. Међутим, поред доста корисних ствари које су тамо могли научити, многи од њих били су заражени искључиво академским приступом богословљу, који се тада зацарио као једино правилно и дозвољено богословствовање.

Наједанпут, главна тема богословских студија постаде хрпа литературе, правилно навођење цитата, фусноте, некаква "теологија бунта", "контекстуална теологија" и слично. Мало-помало, рационализам преузе примат. Дошло се дотле да, ако неки цитат ниси правилно навео, готово си ризиковао своје вјечно спасење. Свака вијест о аксетском приступу и строгом чување православних догмата проглашавана је за пијетизам, фундаментализам и личну фантазију, те се са сумњом гледало на све оне који су указивали на опасност искључиво академског приступа богословљу.

Ово нам је дало људе који данас тако бескрупулозно нападају српског патријарха и критикују СПЦ, релативизујући готово све. Они желе спољашњу, а не унутрашњу револуцију — не Христа него Маркса. Сјетимо се и оног фијаска када је 2017. године приличан број професора ПБФ у Београду подржао петицију о Дарвиновој еволуцији. 

Послије свега, ја сада себи, а и другима, постављам сљедеће питање:

Да ли најзад треба отићи корак даље и одустати од академског богословља? Барем на неко вријеме. 

Ко је год читао Свете Оце, могао је примијетити да је њихов став по овом питању недвосмислен: богословље без жестоког подвига и опита нема неку нарочиту вриједност. Треба погледати на примјер дјела Светог Григорија Паламе, која се сва исцрпно баве демонтажом хуманистичко-рационалистичког (академског) богословља јеретика Варлаама Калабријског.

Када човјек чита и слуша неке савремене српске теологе, има осјећај да је у њима васкрсао Варлаам Калабријски. Академско богословље у Православљу, без опитног богословља, је contradictio in adjecto — противрјечност у самом изразу. Безвриједно је. Испадаш смијешан, јер једно причаш, а друго живиш и радиш.

Такво богословље можда има смисла само на пољу апологетике — и ту му је крај. За све друго, од њега нема никакве користи. Потенцирање академског богословља проузроковало је тотално посветовњачење и банализацију вјере. Зато имамо и овај хаос данас.

Који факултет су завршили старци Порфирије, Пајсије, Јосиф Исихаста и Јефрем Аризонски? Многи од њих ни основну школу нису имали, а ипак су они корифеји Православног богословља. Једна страница њихових мисли вриједи више него десетине доктората академских богослова без опита.

Добро је Свети Григорије Богослов говорио о богословима без искуства (опита):
"Помислили бисте да расправљају о цијени рибе или о шансама на тркама, а не о Божанским тајнама — један човјек је господар Тројице до доручка, други је ријешио вјечност до поднева!" (De moderatione in disputando).