КАО ШТО НЕКИ ИМАЈУ ОБИЧАЈ (Јев. 10, 25)

Код нас Срба има свакаквих обичаја. Има, хвала Богу, лијепих и добрих, старинских и благочестивих обичаја који красе и украшавају наше празнике, весеља, а и туге. Такви су, рецимо, обичаји везани за прославу Божића и Васкрса, за крсну славу, као и обичаји приликом сахране — наравно, ако се изузму неке старинске, паганске лудорије које су се, као рђа, залијепиле на народне обичаје у разним крајевима.

Међутим, колико год то нама било тешко да признамо, а још теже да чујемо, међу нашим обичајима има и оних накарадних, саблажњивих и духовно штетних. То су обичаји због којих човјек, ако је имало црквен, ако га боли духовно стање нашег народа, пожели да пропадне у земљу од стида и бола. Јер није лако гледати како се светотајински народ претвара у пуки фолклорни рефлекс. Примјера је, нажалост, много: од везивања црвених конца „против урока“, преко „душних брава“ и других празновјерних изума, до пијанства и преједања на славама, сахранама и другим сабрањима гдје се, умјесто духа молитве и благог сјећања, појављују демон грла и трбуха.

Али, има и оних обичаја за које не знамо ни одакле су нам дошли, ни шта значе, ни шта симболизују — а ипак их слијепо спроводимо. Као да ће пука форма и пуко понављање спасити душу. Као да је Бог неко коме треба принијети неразумно послушање, а не разумну службу.

Но, оно што бих овдје хтио посебно да истакнем, јесте један обичај који ми је, послије свих ових година живота у Цркви — и као вјернику и као свештеном лицу — остао и даље потпуно несхватљив. Обичај који није само необичан, него и болан, духовно трагичан. То је, наиме, обичај масовне небриге и безобзирног односа огромног броја крштених Срба према Светој Литургији.

Да, управо тако — небрига за Литургију! За оно што је срце Цркве. За оно ради чега Црква и постоји. За оно мјесто гдје се Небо спаја са Земљом, гдје нам се Сам Христос дарује у Своме Тијелу и Крви, гдје нас Бог сједињује једне с другима и све са Собом.

Али наши људи, као омађијани, долазе у Цркву на крштења, свадбе, опијела, па чак и на парастосе, али не и на Литургију. И све знају: када се ко женио, ко је кога сахранио, ко се од кога развео — али не знају колика је важност Свете Литургије нити колику штету себи наносе недоласком на исту.

И многи се и даље правдају оном старом, већ излизаном девизом: „Тако су мој ђед и баба радили“ или: „У моје вријеме није било вјеронауке.“ Аман, човјече! Живимо у доба интернета и друштвених мрежа. Црква има своју телевизију, своје радио станице, своје сајтове и апликације. Свуда око нас су канали духовне и црквене садржине. Хиљаде и хиљаде православних књига, од Отаца Цркве до савремених духовника, доступне су и продају се широм наших епархија.

А наш човјек? Наш Србин? Он се и даље вади на незнање и неупућеност. Какве ли безочности? Као да живи у неком забаченом вијеку, без свјетла и без гласа. А у ствари — живи у времену када се више него икад може знати, ако се само хоће. Али воље нема, јер срце није отворено за Истину. И зато нам ни ђедови, ни бабе, ни вријеме, ни школа, ни држава — нису криви. Криво је срце које не тражи Бога. За нас Србе можда више него за икога другог важи она јеванђеоска: „Да нисам био дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад немају изговора за гријех свој.“ (Јн. 15, 22).

Немамо изговора, јер нам је Христос говорио — кроз уста Светога Саве и других Немањића, кроз уста Лазара и косовских мученика, кроз Светога владике Николаја Велимировића и Светога аве Јустина Поповића. Говорио нам је не само ријечима, већ — као и Јеврејима — говорио је и дјелима. Зар нам нису довољна силна чуда Светог Василија Острошког, Светог Стефана Дечанског, туманских отаца, Пресвете Богородице Лепавинске, Ђуниске и других? А наш Србин и даље остаје глув и слијеп. Са свиме ће он да се сложи, све ће да прихвати и потврди главом, али Свету Литургију — никако да појми и прими. Његов духовни процесор једноставно не учитава Литургију. Као да му је срце закључано за најважније.

Апостол Павле у Посланици Јеврејима управо упозорава на сличан проблем. И Јевреји у Христово вријеме свели су вјеру на пуки обичај и форму. Због тог идолопоклоничког приступа обичају, нису ни препознали Христа. Замисли трагедију! Двије хиљаде година чекали су Га, а када је најзад дошао — загледани у своје обичаје, распели су Га.

И указујући Јеврејима на значај литургијских сабрања, апостол Павле каже: „Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико видите да се приближује Дан онај.“ (Јев. 10, 25)

У апостолска времена било је готово незамисливо да неко себе сматра хришћанином, а да уједно изостаје са светолитургијских сабрања. За ранохришћанске заједнице Света Литургија није била само обред или дужност, већ суштина њиховог живота – мјесто сабрања, укрепљења, причешћа, благодарења и заједнице са васкрслим Христом. Управо оне који запостављају ова света сабрања апостол Павле изричито укорјева, позивајући их да се не удаљују од скупа, као што неки имају обичај (Јев. 10, 25).

Данас је, нажалост, код нас Срба стање управо обрнуто. Ријетки су они који долазе редовно на Свету Литургију, док велика већина живи у духовној обамрлости – као да су уроњени у неки мртви сан. А управо је та немарност, та равнодушност према литургијском животу, један од главних разлога зашто многи Срби ни данас не разумију шта је Црква, нити зашто је од животне важности да се не одвајамо од ње.

Црква није тек једна у низу институција – она је, по ријечима апостола Павла, Тијело Христово (1. Еф. 1, 22-23), жива заједница вјерних која се пројављује најпотпуније и најочигледније управо у Светој Литургији. У Литургији се Христос не само помиње, него се стварно приноси, дарује и прима. Она је предукус Царства Божијег и сабрање народа Божијег око самог Господа.

Доласком на Литургију ми се не сабирамо као пука публика или пасивни посматрачи, већ као живе иконе Божије, као браћа и сестре у Христу, бодрећи једни друге – не својом ријечју, него силом Духа Светога која струји кроз Тијело и Крв Христову, којима се причешћујемо.

Сада више него икада, када се приближава онај велики Дан – Дан Другог Христовог доласка – позвани смо да утростручимо своју пажњу и ревност. По свему судећи, тај Дан је „иза угла“, и управо ће се тада мјерити и наш однос према Светој Литургији. Да ли смо је љубили? Да ли смо је жудно ишчекивали? Да ли смо у њој тражили живот вјечни?

Апостол Павле нас упозорава снажним и озбиљним ријечима: „Јер ако ми гријешимо хотимице послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него неко страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике.“ (Јев. 10, 26–27)

Када смо се крштењем присајединили Цркви, примили Духа Светога и познали Истину – тада нам више не пристоји да тражимо изговоре за своју немарност. Нема те жртве која може очистити нашу равнодушност према Литургији. Ако смо у могућности, а не долазимо – не чинимо само пропуст, него се свјесно удаљавамо од Христа и газимо по Његовој љубави.

Зато апостол Павле упозорава: „Ко преступи Мојсијев закон, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће већу казну заслужити онај који погази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа?“ (Јев. 10, 28–29)

А највише Га вријеђамо својим одсуством са Литургије, својом хладноћом и отуђеношћу од Његовог Престола љубави.

„Страшно је пасти у руке Бога живога.“ (Јев. 10, 31)