МУЗИКА КАО ДУХОВНО ОРУЖЈЕ: ИЗМЕЂУ БОГОСЛУЖЕЊА И ДЕМОНСКОГ НАДАХНУЋА

Није случајно што су стари људи говорили да млади слушају „ђавољу музику“ када су се појавили Битлси, Дорси, Лед Цепелин, Пинк Флојд и други. Већина савремене музике – било да је ријеч о попу, року, џезу, блузу, електронској музици, па све до блек и дет метала – у великом броју случајева, чак и несвјесно, повезана је с окултним. Називи бендова, иконографија, поруке које се преносе, начин живота извођача, као и њихове ране и често трагичне смрти – све то указује на једну дубљу духовну девијацију.

Деценије изложености оваквој музици оставиле су дубоке посљедице на савременог човјека. Оно што је некада била обична галама и дрека, данас се у свијести просјечног слушаоца доживљава као „класика“ и „квалитетна музика“. У питању је очигледна декаденција духа. Но, овдје није ријеч само о природном паду једне цивилизације која је исцрпила своје духовне потенцијале и више није у стању да створи нешто истински племенито. Ово је, прије свега, духовна декаденција – посљедица приклањања демонском и окултном.

Оно што данашњи човјек назива „умјетношћу“ у великом броју случајева више нема ништа заједничко са истинском умјетношћу, чији је задатак одувијек био да уздиже, просвјетљује и узноси душу ка вишем, ка узвишеном, ка Богу. Насупрот томе, савремена музика – као и многе друге гране такозване савремене културе – све чешће човјека вуче наниже, у свијет инстинкта, хаоса, страсти и побуне против сваког поретка и светости.

Није случајно да је са појавом рокенрола педесетих година прошлог вијека почео и масовни преображај западног друштва: побуна против родитељског ауторитета, распад породице, сексуална револуција, све већа употреба наркотика и коначна „круна“ свега – окретање ка источњачким сектама, спиритизму, сатанизму и другим облицима демонске обмане. Музика је често била проводник и гласник те побуне. Звук и ритам, када нису освећени светим надахнућем, имају моћ да разарају душу човјека. То је музика ,,непреображеног ероса" и својеврсни духовни оргијазам. 

Православна предања и житија светих врло јасно говоре да демонска сила не трпи свету музику – пјесму која узноси душу ка Богу. С друге стране, тамо гдје је музика прљава, гласна, хаотична, натопљена еротиком, бунтом и рушилачким страстима – ту се демони настањују као у својој омиљеној клими. То је онај свињац који се помиње у библијској причи о ,,блудном сину". 

Зато није претјерано рећи да је музика једно од најмоћнијих оружја савременог духовног рата. Она утиче на емоције, уводи човјека у стање полу-транса, мијења његов доживљај стварности и постепено га отуђује од истинског живота у Христу. Ако се томе дода и визуелна компонента (спотови, концерти, сценски наступи) који су често отворено богохулни и сатанистички (ово се нарочито односи на метал жанрове ), онда постаје јасно да је овдје ријеч о својеврсној духовној подвали непријатеља људскога рода. 

Црквена музика, у свом узвишеном и светотајинском облику, није само умјетнички израз – она је молитва у звуку. Њен ритам није роб страсти, већ одраз небеске хармоније. Иконографски речено, као што света икона не тежи да буде „реалистична“ у земаљском смислу, већ да укаже на натприродну Истину, тако и црквена музика тежи да отвори душу за присуство нестворене божанске благодати. Свештени напјеви (византијски, српски, руски…) нису настајали као „композиције“, већ као плод молитве и живота у Христу. Управо зато их душе које траже истину препознају као свој дом.

Супротно томе, савремена музика углавном проистиче из страсти и ствара се ради забаве, популарности, славе или новца. Њен ритам је често насилан, подстицајан, неумољив – он заузима срце и не да му мира. Управо у томе се налази велика психолошка и духовна опасност: ритам је тај који први утиче на подсвјесни ниво личности, заобилазећи разум и моралну процјену. Зато многи родитељи не разумију зашто им дијете, након што сатима слуша агресивну или депресивну музику, почиње да испољава анксиозност, побуну или безвољност. То није случајност – то је посљедица.

Још је Свети Јован Касијан писао о томе како ђаво користи чулну музику да би пробудио страсти и умањио будност душе. Свети Нектарије Егински упозоравао је да музика која не произилази из духовне чистоте неминовно квари душу. Свети Порфирије Кавсокаливит, који је добро знао како функционише психа савременог човјека, говорио је да не треба слушати музику која уноси немир, чак и ако не изгледа „лоше“ на први поглед – јер то значи да она није од Бога.

Није овдје ствар у некаквом пуританизму или мржњи према „умјетности“. Православна Црква не гуши креативност – напротив, она је једино истинско тло гдје се човјекова стваралачка способност може осветити и процвјетати у свој пуноћи. Али Црква одваја духовно корисно од духовно штетног, небеско од демонског, и управо због тога нас позива да и у музици – као и у свему другом – разликујемо духове: шта је од Бога, а шта није.

Вријеме је да се као хришћани духовно пренемо и препознамо шта нам се под видом „културе“ и „забаве“ сервира. Музика није нешто неутрално. Она је или сила која изграђује душу, или отров који је постепено разара. У свијету гдје се све релативизује, православни човјек мора поново да се научи духовној расуђивању – да „разликује духове“ (1. Јн. 4, 1) и да се врати ономе што уздиже, што исцјељује, што обожује.

То значи да не можемо равнодушно посматрати кад нам дјеца и млади у Цркви слушају музику која велича безбожност, насиље, разврат и окултизам. Не можемо хладно проматрати како им се душа обликује по матрици потрошачке и антихришћанске цивилизације. Потребна је духовна обнова – не кроз осуду, већ кроз просвјетљење, кроз понуду нечег бољег, нечег светог.

Морамо обновити културу која произлази из Литургије, из Љубави Божије, из искуства Светих. Треба охрабрити хришћанске музичаре да стварају пјесме које носе радост, наду, трезвеност и истину. Треба васпитавати младе да имају слух не само за тон, него и за дух који се крије иза музике коју слушају.

Не треба нам пуко одрицање од свјетовне музике – потребно је преображавање укуса, поновно оживљавање глади за истинским љепотама. Јер оно што човјек заволи у Богу, то више неће тражити у маглама овога свијета. Љепота спасава свијет само ако је то Љепота Лица Христовог.

Зато је борба за музику – у суштини – борба за душу. А душа вриједи више од свега што овај свијет може понудити.

 

Бојан Чечар, протођакон