ФАУСТОВСКИ ЗАПАД: НАШ ПУТ ИЛИ СТРАНПУТИЦА?

Слушам данас на радију „Београд 2“ емисију у којој једна госпођа — ваљда и професорка — објашњава како је нама, Србима, потребно двјеста цивилизацијских година да бисмо се извукли из невоље у којој се налазимо.

Сложио бих се. Али бих је запитао: на коју цивилизацију, тачно, мисли?

Ми Срби, као и Руси, још увијек нисмо створили своју властиту цивилизацију. Говорећи шпеглеровски, налазимо се у стању псеудоморфозе — нашу младу културу испуњавамо у већ готове форме западне, тзв. фаустовске цивилизације, која је на издисају. И сасвим је природно да заједно с њом издишемо и ми.

Фаустовска цивилизација започела је свој развој прије отприлике хиљаду година, а по мишљењу многих великих мислилаца, управо у наше вријеме достиже свој крај.

Како онда можемо очекивати избављење, ако и даље баштинимо тековине једне цивилизације која одумире?

Западна „фаустовска“ цивилизација, као што је добро познато, почиње са снажним метафизичким (религијским) импулсом, који јој је дао успон римокатолицизма у X и XI вијеку. То је епоха драстичног заокрета западног хришћанства у односу на источну традицију. Сви каснији плодови те цивилизације дугују своје постојање управо овом римокатоличком импулсу. Има ту и других примјеса — попут германских и викиншких авантуристичких аспирација — али је суштински носећи моменат управо религијски.

Сјеме развоја онога што бисмо могли назвати „српском цивилизацијом“ посијао је Свети Сава у XIII вијеку. За разлику од фаустовске цивилизације, која је свој метафизички подстицај црпила из римокатолицизма, српској култури је од самог почетка утиснут православни, светогорско-синајски и исихастички дух. Та цивилизација се поступно развијала током XIII, XIV и XV вијека, али је њен раст нагло успорен, а потом и готово потпуно угушен доласком Османлија. Њени трагови донекле су сачувани у српској народној поезији.

Ипак, српска цивилизација није имала прилику да се у потпуности развије. Услиједила је духовна хибернација у којој је основни приоритет постало голо преживљавање под турским терором.

По ослобођењу Србије од Турака, образовни и просвјетни вакуум бива нагло и површно попуњен тековинама западне, фаустовске културе и цивилизације. За тај преокрет најзаслужнији је Доситеј Обрадовић, као и читава плејада српских интелектуалаца школованих на Западу, који су одатле понијели инфериоран, копистички однос према западним узорима.

Сличан процес одиграо се и у Русији, под Петром Великим и царицом Катарином, што је Освалд Шпенглер назвао „псеудоморфозом петринизма“.

Наш случај бисмо, у том смислу, могли назвати „псеудоморфозом доситејизма“ — појавом у којој туђа култура тако силовито притисне домаће тле да млада, аутохтона култура не успијева да дође до даха. Она не стиже да изњедри сопствене, аутентичне облике изражавања, нити да развије самосвијест. Према Шпенглеру, „све оно што се диже из дубина ране душевности (у овом случају српска култура — прим. Б.Ч.) изљева се у шупље облике туђег живота (тековине западне цивилизације — прим. Б.Ч.); млада осјећања умртве се у старачким дјелима, и намјесто да се испрсе у сопственој стваралачкој снази — само џиновски расте мржња на далеку силу“ (Пропаст Запада) .

Управо у томе треба тражити узрок због којег велики дио наше интелигенције, задојене западњаштвом, сматра да је све што долази са Запада нужно добро, паметно и племенито, док је све што је домаће — погрешно, примитивно и заостало. Довољно је прочитати Доситејева дјела Живот и прикљученија или Совјете здравога разума да се уочи тај дух. У новије вријеме, често се у прозападним круговима позива и на књигу Радомира Константиновића Философија паланке, која је постала својеврсни манифест те оријентације.

Не смијемо изгубити из вида да је и комунизам једна од тековина исте те цивилизације. Зато не треба да нас чуди што се многи западољупци с носталгијом и пијететом сјећају „Титове Југославије“. Познато је да је и једна од перјаница про-западно оријентисане српске интелигенције, историчарка Латинка Перовић, изјавила како је „Југославија била наша прва Европа“.

Међутим, нама Србима није потребно да копирамо туђе тековине, нити да се утопимо у фаустовски цивилизацијски образац, који је своју метафизику изградио на темељима римокатоличког рационализма и протестантског индивидуализма. Умјесто тога, наш историјски и духовни позив јесте да стварамо сопствену културу и философију, утемељене на светосавском предању, чији су носећи стубови светогорско-синајски исихастички дух и саборност.

Истина је да Срби — као уосталом и Руси — до сада нису створили сопствену философију. Умјесто тога, углавном смо преписивали и прилагођавали туђе мисли, прије свега њемачке философе. Али, вријеме је да се с тим престане. Вријеме је да из њедара православног духовног искуства никне аутентична српска философија — философија богочовјечанског искуства — која неће бити ни рационалистичка, ни еклектичка, већ созерцатељна, литургијска и облагодаћена. Главни идеал те философије мора постати човјек светитељ — човјек преиспуњен благодаћу Духа Светога.

Тек на тим темељима — светосавским, православним, исихастичким — можемо изградити један цјеловит, српски поглед на свијет. А без сопственог погледа на свијет, нема ни истинске културе, ни духовне обнове, ни будућности српског народа.