ИСИХАЗАМ А НЕ ,,СУПЕРСУДАРАЧ ЧЕСТИЦА" ВОДИ КА ПОЗНАЊУ ,,БОЖАНСКЕ ЧЕСТИЦЕ" И ТАЈНЕ КОСМОСА

Ниједна научна теорија о свијету не може замијенити просвјетљење нествореном благодаћу Духа Светога. Годинама слушам о „Теорији Великог праска“, „Квантној теорији“, „Теорији инфлације“, „Теорији струна“, ,,М-теорији", „Суперсиметрији“ и другим наизглед моћним моделима стварности. Много великих и звучних ријечи, сложене математичке формуле, лабораторијски експерименти, а суштински – резултати оскудни, а спознаја ограничена.

Циљ свих ових теорија јесте откривање тајне постојања – онога што неки називају „божанском честицом“, замишљеним почетком свега. Но, ова потрага, ослоњена на чулно-математичке инструменте, не може прећи праг нестворене стварности. Истинска тајна Космоса не открива се у лабораторији, већ у срцу човјека који се сјединио са Богом кроз подвиг, молитву и благодат.

Постоји сигурнији и поузданији пут ка тој тајни – пут који води преко преображења самог човјека. То је пут исихазма, који није само метод молитвеног тиховања, него начин живота у којем ум, очистивши се од страсти, постаје способан да прими нестворену Божанску енергију. Управо ту тајну открива Свети Григорије Палама:

Но, ум који постаје заједничар те енергије и који је удостојен оне светлости, он и на тело са којим је сједињен преноси многе знаке божанске лепоте, посредујући између божанске благодати и вештаствености тела, и предајући (божанску) силу свему што је немоћно. Отуда се јавља она богообразна и неугасива тежња за врлином, као и потпуно некретање и непокретност ка злу; отуда се јавља Логос који разјашњава логосе бића и који сам, по сопственој чистоти, открива тајне природе, кроз које се разум оних који са вјером слушају, по аналогији, узвисује до поимања натприродних тајни, које је овај отац разума појмио кроз невештаствена заједничарења; отуда потичу сваковрсна чудотворства, као и способност прозорљивости и предвиђања и бесједништва чак и о оним стварима које се збивају негдје далеко и које измичу погледу. 

(Свети Григорије Палама, Полемичка слова IV–VII).

Овај откривајући Логос – који није плод људског резоновања, већ дар нестворене благодати – разјашњава унутрашње логосе бића. То значи да је стварност у својој суштини појмљива само ономе ко живи у заједници са Логосом, Христом, у Којем је све створено (в. Јн 1,3; Кол 1,16). Такав ум, очистивши се од страсти и подигао се изнад чулног, постаје оруђе Духа и посредник између неба и земље.

Свети Оци, од Атанасија Великог до светих старац Пајсија, Порфирија и Силуана Атонског, сагласни су у једном: пут истинске спознаје није интелектуално освајање свијета, већ преображај бића. Наука тражи истину ван човјека – у свемиру. Црква је познаје у срцу преображеног човјека.

Док једни копају дубоко у материју у потрази за почетком свијета, други – кроз подвиг и благодат – проничу у дубину бића. Зато је исихазам не само духовни него и космолошки одговор: он не занемарује свијет, већ га открива у његовом правом свјетлу – као икону Царства Божијег.