ДОСТОЈЕВСКИ И ,,СРПСКИ ЗЛИ ДУСИ"

Прво што ми сваки пут падне на памет када видим наше српске европоклонике како, у потпуној еуфорији и самозадивљеном одушевљењу, говоре о Америци, Европи, Западу и такозваним западним „вриједностима“, а истовремено се стиде и самопрезиру све што је српско, православно и светосавско — јесте лик и мисао великог Фјодора Михаиловича Достојевског.

Још у своје вријеме, Достојевски је прозрео дубоку болест „европејштине“ — духовну и културну зависност од Запада, која је захватила руску интелигенцију. Нарочито је указивао на штетност западњачког образовног модела, који не ствара људе духа и морала, већ површне имитаторе туђих идеја. У скоро свим својим дјелима, у бројним писмима и у „Пишчевом дневнику“, он разобличава ту лажну просвјећеност која, под плаштом науке и напретка, води народ у морално и духовно поробљавање.

Достојевски је видио да је најопаснија посљедица европејштине управо преваспитавање младе генерације у духу Запада — одгој без Бога, без коријена, без истинског осјећаја за своје. Руски народ је по њему имао дубоку душу, али је елита — нарочито она образована — све више постајала отуђена од свог народа, своје вјере и културе.

Овдје бих, илустрације ради, навео једно веома упечатљиво и, више него илустративно мјесто у којем Достојевски сублимира све оно што је мислио о онима који су се одрекли и одвојили од тла из којег су изникли и приклонили се туђем — западном духу. Ријеч је о чувеној сцени из његовог ремек-дјела Зли дуси, која се налази при самом крају романа, када је читав трагични догађај око Петра Верховенског — радикалног револуционара и нихилисте (који представља самог Сергеја Нечајева) — већ окончан, и када његов отац, Степан Трофимович Верховенски, разочаран и сломљен, одлази на дуг пут. На том путу он оболијева од упале плућа и лагано се гаси. У тим посљедњим данима живота, сусреће жену по имену Софија Матвејевна, која је продавала Света писма. У тренутку предсмртне тишине, као да му се цио живот сабира у једну мисао. Умољава Софију да му прочита један одломак из Јеванђеља — онај у којем Господ Исус Христос изгони легион демона из гадаринског бјесомучника и тјера их у крдо свиња што је пасло на оближњем брду. Када је Софијино читање било завршено, Степан Трофимович је, на самрти, изговорио ријечи у којима се огледа сва његова лична трагедија, али и трагедија цијеле једне генерације која се одрекла свога и приклонила туђем:

,,Драга моја - изговори Степан Трофимович у великом узбуђењу - savez-vous (знате - прев. Б. Ч.), то дивно и... необично место било ми је целога живота камен спотицања... dans ce livre (у тој књизи - прев. Б. Ч.)... тако да сам то место још из детињства запамтио. А сада ми паде на ум једна мисаo; une comparaison (једно поређење - прев. Б. Ч.). Сада ми долази на ум ужасно много мисли: видите, то је потпуно исто као с нашом Русијом. Ти зли дуси што су изишли из болесника и ушли у свиње то су све гнојне ране, сав трулеж, сва нечистоћа, сви зли дуси и сви ђаволчићи који су се намножили у нашем великом и драгом болеснику, у нашој Русији, вековима, вековима! Оui, cette Ru-ssie, que j'amais toujours (Да, та Русија коју сам одувјек волио - прев. Б. Ч.) . Али велика мисао и велика воља благословиће је са небеса, као и оног безумника опседнутог злим духом, и изићи ће сви ти зли дуси, сва нечистоћа, сва гадост која се на површини загнојила... и сами ће молити да уђу у свиње. Па и већ су ушли, можда! То смо ми, ми и они, и Петруша... et les autres avec lui (И остали са заједно са њим - прев. Б. Ч.), a ја, можда, први, на челу свих, и, полудели и побеснели, ми ћемо се бацити са стене у море и сви ћемо се подавити, тамо нам је пут, јер смо само у стању да то учинимо. Али болесник ће се излечити и сести крај ногу Исусових... и сви ће гледати са дивљењем... Мила моја, vous comprendrez après (Разумјећете касније - прев. Б. Ч), а сада то ме јако узнемирава... Vous comprendrez après... Nous comprendrons ensemble (Разумјећемо заједно - прев. Б. Ч)."

Иста та болест — болест духовног бјеснила и посједнутости западним ,,демоном"— у веома сличном облику захватила је и наше српске „европејце“. Као некада руски западњаци из времена Достојевског, и наши данашњи „модерни Срби“ безрезервно се одушевљавају свиме што долази са Запада: од политичких уређења и културе, до језика, образовног система и моралних норми. ,,Балаве" за западним дипломама, сертификатима, универзитетима и идеологијама, а у исто вријеме показују презир према своме — према православној традицији, светосавском насљеђу, ћирилици, домаћој теологији (Свети ава Јустин Ћелијски и Свети владика Николај Велимировић) и култури. 

То није обична заблуда или наивност, већ духовна посрнулост — дубинско неприхватање себе и свога. Као да се ради о некој врсти духовног ропства, у којем западни човјек постаје мјера свега: шта је напредно, шта је пожељно, шта је „нормално“. Све што одступа од тог западног шаблона — а то укључује и наше национално, црквено и културно насљеђе — бива поништено, проглашено заосталим, примитивним или „фашистичким“.

Ова западна поседнутост нарочито је видљива у сфери образовања, гдје се вјековни светосавски идеали — да је знање ради добра, врлине и спасења — замијењују чистим утилитаризмом: знање као алат за што боље запослење, статус и материјалну корист. Умјесто школовања које обликује цјеловиту личност у истини, љубави и служењу, добијамо модел који обликује произвођаче, потрошаче и слуге система.

Достојевски је ову појаву називао „слијепом заљубљеношћу у Европу“ и говорио да ће она Русију коштати душе. Ако не прогледамо на вријеме, ако не почнемо да цијенимо своје — не мрзећи друге, него љубећи истину — и нас ће коштати истог: изгубићемо себе у туђем, изгубићемо своје у „модерном“, и на крају — изгубићемо и вјеру, и народ, и будућност.

Занимљиво је поменути и један одломак из писма Фјодора Михаиловича Достојевског упућеног Аполону Николајевичу Мајкову 1870. године, у којем он каже: 

,,О нихилизму немам шта да кажем. Причекајте док сасвим иструли овај виши слој који се одвојио од руског тла! Знате ли да понекад помислим да ће многи од ових истих младића — хуља, младића који пропадају, завршити тако што ће постати прави убеђени патриоти, чисти Руси. А остали нека пропадну. Завршиће се све тиме да ће и они заћутати, од парализе. А ипак су гадови!" 

Наш школски систем, умјесто да се гради на темељима светосавља, на моралној и духовној вертикали православља, све више личи на западне моделе образовања — усмјерене на информације, технику и „успјех“, а не на врлину, служење и смисао. Зато данас имамо генерације које знају све о Западу, а стиде се и не познају ни Светог Саву, ни Његоша, ни Косово ни Републику Српску.

Ако не вратимо образовање у оквире светосавске духовности, ако наставимо да одгајамо дјецу као потрошаче туђих културних образаца, изгубићемо не само идентитет, већ и саму душу свога народа.