ЗАШТО ЈЕ ПО СВЕТОМ ГРИГОРИЈУ ПАЛАМИ СВЈЕТОВНА НАУКА ,,УВИЈЕК БРЕМЕНИТА АЛИ НИКАДА НЕ РАЂА"?

Један од најзначајнијих текстова Светог Григорија Паламе у вези са односом хришћанина према световној науци јесте онај у којем он оштро критикује Никифора Григораса — представника теолошке струје унутар Цркве склоне хуманизму, философији и рационалном знању. Иако је и сам био врло добро упућен у световне науке, Палама је, ослањајући се на ријечи Светог Григорија Ниског, сматрао да је таква мудрост у основи јалова: „Световна наука јесте јалова, односно увијек бременита, а никада не доноси дијете на свијет.“ Кроз ову снажну метафору указује се на то да се из те мудрости не рађа истинско богопознање, него привид знања који стално производи нове теорије које се међусобно оповргавају и не воде ка спасењу. Безбројне научне теорије и системи из физике, философије, биологије, психологије, социологије и других области представљају само привремене обрасце који једни друге поништавају. 

Палама затим, позивајући се на тумачење Светог Григорија Ниског, узима као примјер причу о Мојсију. Царева кћи, која је симбол световне философије, била је бесплодна и бездетна, али је присвојила Мојсија као свог сина. Када је Мојсије одрастао, сазнавши истину, одрекао се ње и сматрао срамотним да се назива сином те „јалове мајке“. Ово симболички представља одбацивање философије као бесплодне у односу на истинску духовну зрелост. Палама додаје: „Какав је плод дуготрајне бременитости донијела философија? Нису ли то све изроди и недоношчад, који пропадају пре него што ступе у свјетлост богопознања?“

Своју критику Григори Палама продубљује указујући на личност самог Никифора Григораса. Он тврди да је Григорас остарио, ,,струнуо" и пропао у изучавању световних наука, да се саживио са залудношћу бесплодне философије, да се до краја потчинио својој јаловој мајци, и да чак настоји да понесе њено име. Његово знање, сматра Палама, ограничава се на основне појмове, попут разликовања именице и глагола, што није непознато ни дјеци која уче писменост. И пита: „Пошто се Григорас горди због познавања ових ствари, значи ли то да је он постао (одрастао - прим. Б. Ч.) човјек?" Или још увијек дјетињи умом. За Паламу, човјек у пуном смислу те ријечи постаје тек кроз просвјетљење и заједницу са Богом, а не кроз рационално знање.

Палама ову мисао темељи на ријечима Апостола Павла: Гдје је мудрац? Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овога свијета у лудост? (1. Кор. 1, 20). Он Григораса приказује као човјека који се не боји ,,славе Божије", који презире духовну власт и ослања се на „силину полудјелог и неразумног разума“. Он није у стању да схвати дубљи смисао ни Апостолских ријечи, нити живота Цркве, јер је потпуно обузет привидним добрима философије и науке.

Према Палами, Григорас служи оној мудрости коју апостол Јаков назива „земаљском, чулном, демонском“, у којој се јављају завист, свађе, неслога и свака зла ствар. То се, каже он, види и у његовим списима, који су пуни недосљедности и унутрашњих противрјечности. Григорас се час приклања једној, час другој страни, што показује да није у стању да прати чак ни самога себе.

Свети Григорије Палама нас тако учи да истина не обитава у акумулацији знања већ у смиреном и благодатном просвјетљењу. Световна наука није сама по себи зло, али ако постане циљ сама себи и ако се одвоји од богопознања, тада постаје „јалова мајка“ која не може родити ниједан плод достојан Царства Божијега.