ГОСПОД СЕ ВАЗНИО, А ГДЈЕ СИ ТИ?

-
Апсурдна је, али нажалост стварна ситуација, да се у нашим храмовима на Светим Литургијама често окупља више народа на такозвану младу недјељу — обичајно-предањски празник — него на један од најузвишенијих догматских празника Цркве Христове: Вазнесење Господње — Спасовдан. Ова појава јасно свједочи о дубоком неразумијевању суштине наше вјере и о извитопереном систему вјерских вредности који се утабао у животу нашег народа.

А шта уопште значи млада недјеља? Апостол Павле, као да је предвидио овакав однос према небитним обичајима, упозорава Колошане:
„Нека вас, дакле, нико не осуђује због јела или пића, или због каквог празника, младине или суботе; јер је све то сјенка онога што треба да дође, а тијело је Христово.“ (Кол. 2, 16–17)
Другим ријечима, младина је сјенка. Христос је тијело, суштина, пуноћа.

С друге стране, Вазнесење Господње није обичај, већ Догађај. Није народна навика, већ спасоносна реалност. Данас, четрдесет дана након Свог славног Васкрсења, Христос се узноси на небеса. Али не као апстрактно Божанство, не као бестјелесни дух — већ као Богочовјек! Као Онај који је примио нашу људску природу, сјединио је са Својом Божанском, прославио је, обожио, и узнио је до самога Престола Свете Тројице. Од данас, браћо и сестре, човјек сједи са десне стране Бога Оца!

Ово није поетска слика, ово је сушта стварност наше вјере. Од данас, људска природа — она иста природа коју ти и ја носимо у себи, али и коју свакодневно понижавамо гријехом и равнодушношћу — она сједи на Небеском Престолу! Тајна Вазнесења је потврда да је човјек позван да постане бог по благодати. Ниједан философски систем, ниједна религија, ниједна идеологија није човјеку даровала веће достојанство од овога што је учинио Христос — да нас подигне из гробова и постави изнад Анђела.

А ми? Ми се бавимо младинама, спроводимо обичаје које не разумијемо, па чак ни то не из љубави, већ из страха — да нас неко не оговара, да не прекршимо „ред“. И тако, празнујемо сјенке, а презиремо Светлост.

Сваке Литургије, у свим нашим храмовима, силази Дух Свети и претвара предложене Дарове у истинско Тијело и Крв Христову. А то Тијело је исто оно које се данас вазнијело на Небо. Када примамо Причешће, ми не додирујемо нешто симболично — ми се сједињујемо са Оним који је на Престолу Божијем, са Богочовјеком Христом. 

Па како онда објаснити чињеницу да је храм полупразан на овај дан? Да многи не долазе на Литургију јер „имају обавезе“ или „посао“. А Спасовдан није само слава града или села — он је слава васцијелог човјечанства. То је наш улазак у вјечност, наш залог обожења, наше учешће у спасењу.

Сјетимо се ријечи Анђела ученицима: „Мужеви Галилејски, шта стојите и гледате у небо? Овај Исус, који се вазнио од вас на небо, доћи ће исто тако као што сте Га видјели да одлази на небо.“ (Дап. 1, 11) — Доћи ће, браћо. Доћи ће, и судиће. А судиће нам, између осталог, по томе какав однос смо имали према Његовој Светој Тајни — Светој Литургији.

Зато: У памет се, браћо! Не тражимо више Бога у сјенкама и пуким обичајима, већ у Његовом Живом Тијелу, у Литургији, у Цркви. Тамо гдје је Христос, тамо је Небо. А ако данас није било Неба у нашем срцу, онда га можда неће бити ни када се Он поново јави у слави.

Немојмо тада рећи: „Нисмо знали.“ Данас знамо. Данас се Христос вазнио. И нас је позвао са Собом. Амин.

Бојан Чечар, протођакон

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

СРБИ – НАРОДА СВЕТОГ САВЕ ИЛИ „СИНОВИ ГОМЕРИНИ“?

-
  “ Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди ожени се курвом и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа. И отиде, и узе Гомеру кћер Дивлаимску, која затрудње и роди му сина.“ (Ос. 1, 2-3)             Српски народ је – слично јеврејском народу – завјетни народ. Тај завјет (савез или договор) са Богом су склопили наши свети преци, а међу њима, најприје Свети отац Сава. Он је наш просветитељ, духовни родитељ, учитељ и законодавац. Он је поставио темељ свега онога што је вриједно у нашем народу. Велики успон не само српске Цркве у средњем вијеку, него и српске државе у директној је вези са опредјељењем српског народа за Православну вјеру и Царство небеско. То опредјељење дјело је руку управо Светог 80 оца нашег Саве. Одатле и чувена крилатица која је сачувана у оквиру народног предања епске поезије, а која гласи: „Земаљско је замалена Царство, а небеско увијек и довијека“. За нас Србе, Свети С...
Прикажи све

ДОСТОЈЕВСКИ И СРПСКИ СТУДЕНТИ

-
Одмах да кажем — Достојевског треба читати стално. Његова дјела нису само умјетнички бисери, већ су и дубоки психолошко-духовни извјештаји о човјеку који трага за истином у свим временима. Код Достојевског налазимо управо она питања — а често и одговоре — која муче и савременог српског човјека. Писао сам већ доста о њему, али овдје желим истаћи једну нарочито важну и данас актуелну тему: однос који је Достојевски имао према младима и студентима. Наравно, Достојевски је волио младе. У њима је видио наду за духовни и морални препород руског друштва. Али је, у исто вријеме, дубоко увидио и опасност коју представља омладина која се одвојила од руског тла — од вјере, народа и традиције — и која је некритички пригрлила идеје са Запада. Та опасност се не састоји само у интелектуалном лутању, него у отвореној побуни против свега светог: против Цара, против Цркве, против породице — дакле, против самих темеља руског (а можемо рећи и српског) идентитета. Најпознатије дјело у којем је Достојевск...
Прикажи све

ХЕГЕЛ И ИСИХАСТИЧКА АНТИТЕЗА

-
Опште је познато да је Хегелова философија у многоме одредила судбину Европе, па и свијета, у деценијама након његове смрти. Многе идеје и процеси који ће касније добити велики значај, дугују то прије свега прогресивистичкој црти Хегелове мисли. Дарвин, на примјер, не би био у потпуности разумљив да му Хегел својим философским приступом није припремио терен. Теорија еволуције постаје пријемчива захваљујући управо Хегеловом дијалектичком начину тумачења стварности. У својој Феноменологији духа (Phänomenologie des Geistes)  Хегел каже: „Пупољак се губи у избијању цвијета, те би се могло рећи да га оповргава; тако исто плод објављује цвијет као нешто лажно у постојању биљке, и као истина биљке наступа плод умјесто цвијета. Ове форме се не само разликују, већ се узајамно потискују као међусобно неподношљиве. Али, њихова пролазност чини их у исто вријеме моментима органског јединства, у коме оне не само да не противријече једна другој, већ је свака исто тако нужна као и свака друга; и т...
Прикажи све