БЈЕЛЕ КОСЕ, А ПОМРАЧЕН УМ

Стара је и прилично раширена предрасуда да мудрост нужно долази с годинама. Али мудрост није пуки збир искустава. Мудрост је дар – духовни дар који човјеку даје способност да разликује добро од зла, али и снагу да зло избјегне. Заиста, истински мудар човјек није онај који је све искусио, већ онај који живи по вољи Божијој, размишљајући о Његовом закону „дан и ноћ“ (Псалам 1,2).

Најбољи примјер да мудрост није увијек у вези са животним добом јесте цар Соломон. У младости је био испуњен Богом, и молећи га, није тражио ни славу ни богатство, него – мудрост. И Бог му је даровао мудрост већу од мудрости свих људи тога времена. Његова слава проширила се свијетом, а страни владари долазили су да чују његове ријечи и виде величанственост његовог двора.

Ипак, тај исти Соломон, који је у младости својој био огледало богобојажљивости и смирења, под старост је отпадао од Господа. Умјесто да као његов отац Давид остане вјеран Јединоме Богу, он је сабрао 700 жена и 300 наложница – многе од њих из незнабожачких народа. И вољом својих жена, он је почео да гради жртвенике идолима као што су Молох и Хемос, кадио им и жртве приносио. Умјесто смирења – сујета; умјесто молитве – идолопоклонство; умјесто мудрости – лудост.

Тако видимо да мудрост није нешто што се само по себи гомила с годинама. Она је благодатни дар Божији који се чува и умножава уколико човјек истрајно пребива у страху Божијем. Јер "почетак мудрости је страх Господњи" (Приче Соломонове 1,7) – и ако тај страх ишчезне, ишчезне и мудрост.

Ако бисмо се данас осврнули око себе, видјели бисмо да многа сједе главе, која би требало да свијетле као светионици разборитости и смјерности, постају извор срама. Умјесто да мудрошћу воде народ, они нас својим дјелима, лажима, похлепом и кукавичлуком воде у понижење и пропаст. Заборавили су на Господа и закопали своје таланте у прашину политике, лицемјерја и сујете.

С друге стране, има и младих људи, непознатих свијету, али познатих Богу, који живе по савјести, у вјери, истини и жртви. Они су права свјетила у овом наопаком вијеку, примјери мудрости и смирења. У њима се поново јавља дух Давидов и Павлов, младост која није безумна, већ богомудра. Такви млади људи су нада, свједочанство да Бог и данас подиже себи свједоке, и да истинска мудрост није ствар биолошког сазријевања, већ духовног просвећења.