КО ЈЕ ,,МРТВИ БОГ" ФРИДРИХА НИЧЕА?

Сјећам се када сам први пут чуо чувену фразу Фридриха Ничеа: „Бог је мртав!“ Та реченица је на мене оставила прилично потресан утисак, јер сам управо у то вријеме истински повјеровао у Бога и почео редовно да идем у Цркву. Чуо сам је од једног пријатеља, који је са мном ишао у средњу школу и који се отворено декларисао као атеиста. Учинило ми се тада да је ту реченицу изговорио некако злобно, сикћући кроз зубе, као да у томе ужива.

Колико год сам тада желио да протестујем против једне тако застрашујуће и злокобне мисли, нисам се усуђивао – нарочито када ми је тај пријатељ поменуо аутора те изјаве и рекао: „Фридрих Ниче.“ Помислио сам одмах: „Ау, па то је рекао Нијемац, а они су опасни мислиоци. Они не могу да погријеше.“ Ваљда сам ту мисао, из неког разлога, доводио у везу с беспријекорношћу њемачких аутомобила. Више се и не сјећам тачно.

Са том фразом поново сам се сусрео за вријеме студија теологије, када ју је споменуо наш професор философије. Вјероватно да би нас пробудио из дубоког дријемежа, поновио је ону већ излизану анегдоту о томе, како је он, наводно једном приликом, пролазећи неким крајем у Београду, на зиду једне зграде угледао натпис: „Бог је мртав“ – потпис: Ниче. А онда је, након неког времена, поново прошао поред те исте зграде и видио да је неко испод тог натписа дописао: „Ниче је мртав“ – потпис: Бог.

Иако су се професор и остали студенти насмијали, ја се нисам смијао. Та фраза ми никада није била смијешна. Осим тога, професор је тако штуро прошао кроз лик и дјело Фридриха Ничеа, као да му је једини циљ био да још додатно оцрни већ сам по себи довољно црн и мрачан лик овог несвакидашњег мислиоца. За испит се припремало само оно основно или боље рећи оно ,,недовољно" из уџбеника за средњу школу чији су аутори били Милорад Цекић, Миле Савић и Владимир П. Цветковић. 

И онда смо моја супруга и ја прије неколико година одлучили да урадимо нови превод, са енглеског језика књиге оца Серафима Роуза ,,Нихилизам - коријен револуције новог доба". У њој смо се одмах сусрели са мишљу оца Серафима да је он још као млад човјек читао Ничеа до те мјере док му његове ријечи нису зазвучале у души ,,пакленом силином".  Међутим, он је ипак имао један другачији поглед на Ничеа који ме је одмах заинтригирао. На једном мјесту о. Серафим каже: ,,Атеизам — истински егзистенцијални атеизам који гори мржњом према наизглед неправедном и немилосрдном Богу — духовно је стање. То је искрен покушај да се човјек рве са Богом, Чији су путеви неизрециви чак и за највеће вјернике. Такав унутрашњи бој некада доводи до засљепљујуће визије управо Онога Кога истински атеисти, у дубини своје душе, заправо траже. Христос дјелује управо у тим душама. Антихриста нећемо прије свега пронаћи међу великим негаторима (Бога - прим. Б. Ч.), већ међу малим климачима главе — онима којима је Христос само на уснама. Ниче, који је самог себе назвао Антихристом, тиме је, заправо, посвједочио своју огромну глад за Христом.

Управо ми је најинтересантнији тај аспект Ничеове личности, који је проницљиво запазио отац Серафим: како је уопште могуће човјека који је прогласио „смрт Бога“ довести у било какав додир са хришћанством?

Међутим, након детаљног ишчитавања његових дјела као и његове биографије, одмах  постаје јасније зашто је то тако. Породични, образовни и опште-друштвени амбијент у којем је одрастао и стасао Ниче био је споља хришћански, међутим, у својој сржи он је већ увелико био антихришћански и безбожнички. Та верзија хришћанства у којем је поникао Ниче више није била хришћанство. Римокатоличко-протестантска верзија хришћанства која је чинила Ничеов хабитус, већ одавно је била испражњена од оног исконски хришћанског. 

Тај процес пражњења започет је још у XI вијеку, када је Западна Црква одлучила да одступи од православног учења о Духу Светом и измјени Символ вјере, убацивши у њега Filioque, тј. учење према коме Дух Свети исходи „и од Оца и од Сина“, а не само „од Оца“. Овим је начињена субординација (потчињеност) Духа Светога Оцу и Сину, чиме Дух Свети бива готово сведен на ниво створења. Као посљедица овога, долази и до одбацивања учења да је Божија енергија (благодат) нестворена. Према православном учењу, божанска суштина је непричасна за створења, али око Бога постоје Његове бесмртне и нестворене енергије – благодат, „дисање Божије“ – које су причасне и доступне човјеку. Те енергије су извор исцјељења, освећења и преображења човјека. Негирајући постојање нестворених божанских енергија, западњаци су почели да одбацују стварно и дјелатно присуство Бога у свијету. За њих су божанске енергије створене (лат. gratia – милост). Дух Свети је Тај који оприсутњује и чини Бога дјелатним у свијету, јер управо Он доставља човјеку нестворене божанске енергије. Одбацивањем овог учења и увођењем јереси Filioque, западни хришћани су обесмислили улогу Духа Светога, лишивши Га Његовог достојанства. Како је благодат у њиховом учењу постала створена, испада да се Бог у овом свијету пројављује искључиво на материјалан начин. Пошто Дух Свети не оприсутњује Бога кроз нестворену благодат, то се сада остварује  кроз материјалне супституције. Тако је римски епископ – папа – постао „материјална пројава“ Бога у свијету. Постао је Vicarius Filii Dei – „замјеник Сина Божијег“. Одбацивши учење о нествореној благодати, долази до распада и дробљења „западног ума“. Од тог тренутка западни ум почиње да вене и умире, а његово мјесто заузима разум (лат. ratio). Најбоље се то види у појави рационалистичке схоластике. Најцитиранији мислилац код схоластичара није ниједан од великих отаца Цркве, већ Аристотел. Схоластичари су у својим списима користили његов ,,Органон" као најсветије могуће оруђе.

Чувено је учење Томе Аквинског да је Бог Actus purus – „Чисти акт“. Овим је Бог постао недјелатан, статичан и тиме недоступан човјеку. Слободно се може рећи да је ово учење припремило терен за појаву деизма – схватања да Бог постоји, али се више не мијеша у свјетске ствари.

Одбацивши нестворени темељ, западни ум се све више дробио и распадао. Као реакција на „стерилност“ и „мртвило“ схоластике, јављају се хуманизам и ренесанса – оживљавање хеленског натурализма и материјализма. Познато је да је један од најистакнутијих представника ренесансе Еразмо Ротердамски назван lumen mundi (свјетлост свијета). Паралелно се јављају протестантски и реформаторски покрети унутар западног хришћанства, који ће довести до Entzauberung der Welt – „рашчаравања свијета“.  Позната је Калвинова дефиниција: Finitum non est capax infiniti – „Ограничено није способно да у себе прими неограничено“. Супротно овоме, имамо римокатоличку догму о transsubstantiatio – пресуштаствљењу Хљеба и Вина у Литургији, по којој они мијењају своју суштину и постају, по суштини, Тијело и Крв Христова. Овдје не долази до преображења, већ до пресуштаствљења, тј. претварања. Природа Хљеба и Вина постаје природа Тијела и Крви Христове.

Калвин и протестанти су категорички одбацили ову догму и све што се на њој заснива. Међутим, када се мало боље погледа, видимо да и једни и други пате од исте болести – од невјеровања у нестворену енергију (благодат) Божију, која не поништава природу онога у кога се настани, већ је преображава и уздиже на виши, духовни ниво постојања.

Ако постоји нестворена благодат Божија – као што ми православни вјерујемо – онда finitum est capax infiniti (ограничено је способно да у себе смјести неограничено). 

Из овог рационалистичког приступа теологији и животу уопште родиле су се даље друге интелектуалне немани: рационализам (Декарт, Лајбниц, Спиноза), емпиризам (Лок, Хјум), њемачки идеализам (Кант, Фихте, Шелинг, Хегел). Кретње западног ума свој врхунац доживљавају у Шопенхауеровом песимизму и Ничеовом нихилизму.

Сам Ниче је рекао да се „људски ум од Коперника креће од центра ка периферији (од центра ка Х)“.

 Екстремне посљедице нихилизма су биле ,,нихилизам деструкције", а то су: њемачки националсоцијализам и руски комунистички бољшевизам. Свијет без Бога тежи ка ништавилу и самоуништењу. Међутим, најжилавија посљедица распада западног ума, а која и дан данас постоји је либерализам. Националсоцијализам и комунизам су се и појавили као реакција на појаву либерализма. Оба су побјеђена од стране либерализма. Нацизам 1945. а комунизам 1991. године. Након тога, либерализам се позиционирао као суверени владар свеукупног живота савременог човјечанства. Његови изданци су глобализам, хедонизам, техноцентризам, ЛГБТ агенда.

Но, да се вратимо Ничеу. Као што видимо он је као мислилац произашао из духовне и интелектуалне матрице која је започела свој историјски развој од прије хиљаду година. Наравно да том распаду западног ума има и његовог доприноса, међутим, његова заслуга се прије свега састоји у констатацији и правилној дијагнози коју је дао духовно обољелом западу. Тако у предговору ,,Воље за моћ" читамо: ,,Оно што описујем оно што долази, што не може више друкчије бити: победа нихилизма. Ова се историја већ сада може изложити: јер сама нужност ту дејствује да тако буде. Ову будућност наговештавају већ стотине знакова; ова судбина најављује свој долазак на све стране: све су уши већ начуљене да чују ову музику будућности. Цела наша европска култура већ се одавно креће у агонији напетости, која из деценије у деценију бива све већа, као да очекује катастрофу: она је немирна, махнита, нагла; као бујица која хита крају, која више не премишља, која се боји доћи к себи".

Када мало боље сагледамо ствари, видјећемо да је Ниче, заправо, „хроничар распада западног ума“. Ако прихватимо ову квалификацију његовог лика и дјела, онда нам постаје могуће разумјети и застрашујуће ријечи његовог „лудака“ из ,,Веселе науке", који са свијећом у руци, усред бијела дана, иде по трговима и улицама тражећи Бога.

И онда на једном - каже Ниче - тај ,,луди човјек скочи међу њих и простријели их погледом. „Гдје је Бог?" — повика, „ја ћу вам то рећи! Ми смо га убили, ви и ја! Сви смо његове убице! Али, како смо ми то учинили? Како смо могли да испијемо море? Ко нам је дао сунђер да избришемо читав хоризонт? Шта смо учинили када смо ову земљу отковали од његовог сунца? Куда се она сада креће? Куда се ми крећемо? Да ли даље од свих сунца? Да ли се стално не рушимо? И назад, постране, напријед, на све стране? Да ли постоји још неко горе и неко доле? Да ли не лутамо кроз неко бескрајно ништа? Да ли не осјећамо дах празног простора? Да ли није постало хладније? Да ли не долази стално ноћ и све више ноћ? Да ли фењери не морају да се пале прије подне? Да ли још ништа не чујемо од буке гробара, који сахрањују Бога? Да ли не миришемо још ништа од божанског распадања? — и богови труле! Бог је мртав! Бог остаје мртав! И ми смо га убили! Како да се тјешимо ми, убице свих убица? Оно најсветије и најмоћније што је свијет до сада имао искрварило је под нашим ножевима — ко ће обрисати ту крв са нас? Каквом водом бисмо могли да се очистимо?"

Треба истаћи да је Ничеов отац био протестантски пастор, а са мајчине стране постојале су читаве генерације пастора. Још од малих ногу, Ничеу је, по свему судећи, силом била наметана протестантско-пијетистичка верзија хришћанства, по којој се човјек мора психички и ментално, тј. на један вјештачки начин, присилити да буде одушевљен стварима које се тичу вјере у Бога и молитве. Јер, управо на тај начин, по том учењу, доказује се да се неко налази у кругу Божијих изабраника, тј. предестинираних.

Постоје извјештаји о Ничеовој мржњи према оцу управо због присиљавања на овакву врсту побожности. Врло је могуће да управо ту треба тражити прве клице његове мржње према хришћанству.

Пошто нема нестворене благодати Божије која преображава човјека, он мора на спољашњи начин доказати припаданост Богу, а то је морал. Управо тај протестантско-рационалистички приступ моралу који нема упориште у нествореној благодати Божијој која преображава, навешће Ничеа да га замрзи из дна душе. Преко морала замрзиће и само хришћанство. Зато ће затражити да се све вриједности превреднују. Замрзио је он и Сократа и Платона јер су они ,,по њему" измислили ,,други (духовни) свијет" и заједно са Јеврејима научили људски род да замрзе овај овоземаљски живот. Морал и ,,други свијет" створили су по њему ту расцјепљеност (схизофренију) у умовима и срцима људи. Зато је он говорио да нам је неооходан цјеловит човјек ,,човјек као муња из црног неба" тзв. ,,натчовјек" (Übermensch) који би био изнад ,,добра и зла".  

Све нас ово наводи на мисао да је Ниче, у својој суштини, заправо једна дубоко трагична душа – човјек који никада није имао прилике да се сусретне са цјеловитим, преображеним личностима, какви су били православни светитељи и свети руски старци. Обје верзије западног хришћанства – римокатоличка и протестантска – до Ничеовог времена већ су биле исцрпиле посљедње сокове живе вјере, претворивши се у моралистичке и световне институције. Оне су од својих вјерника тражиле немогуће: да, лишени благодати, сами собом изврше преображај, што је доводило или до лицемјерства, или до очајања.

Да је, којим случајем, Ниче имао прилику да се упозна са православном вјером и њеним најаутентичнијим представницима – светим старцима, носиоцима нестворене бчагодати Духа Светога – његова душа би можда била излијечена. У њиховом присуству он би, не ријечима, него живим примјером, видио да цјеловит човјек није утопија, него реалност. У атмосфери благодатног мира, покајања и преображења, увидио би да ограничени човјек (finitum) не мора да иде „изнад добра и зла“ да би постигао пуноћу, већ да је могуће да постане не Übermensch него „мали бог“; не по суштини, него по благодати – у заједници са нествореном благодаћу Божијом (capax infiniti).

Тако би схватио да истинска надмоћност човјека не лежи у побуни и укидању моралних оквира, већ у преображењу и освећењу бића, у сједињењу са Извором сваког добра и смисла. Умјесто надчовјека, видио би обоженог човјека. 

Дакле, можемо закључити да је Ничеов „мртви Бог“ нико други до онај кога нуди западна верзија хришћанства. Проблем је у томе што су те безбожне идеје продрле и код нас, и то посредством образовања које је са собом донио Доситеј Обрадовић. Нихилизам у нашем народу није дошао од обичних радних људи и сељака, већ управо од наше интелигенције, са наших универзитета и школа. То је нарочито изражено у новије вријеме, када имамо људе који за себе кажу да вјерују у Бога, али зато презриво гледају на Српску православну цркву и не иду у њу.

И заиста, ако наставимо овим путем којим данас идемо, и код нас ће ускоро неки лудак трчати улицама са свијећом у руци и викати да је Бог мртав. И наш лудак ће, као и Ничеов, ускоро продријети у различите цркве и тамо запјевати свој requiem aeternam Deo (опијело вјечном Богу). Извешће га и позвати на одговорност, а он ће стално одговарати само ово: „Та шта су још ове цркве ако нису гробнице и надгробни споменици Бога?“