ПРИЧАШ О ХРИСТУ, А МИСЛИШ НА МАРКСА

Када је поредио Достојевског и Толстоја, Освалд Шпенглер је запазио једну дубоку разлику: Достојевски је светац, Толстој је револуционар. Достојевски представља све што је аутентично руско у руском човјеку, дубоко укоријењеном у духовно и народно тло Русије, док је Толстој, упркос свим својим унутрашњим трагањима и борбама, био типичан западњак – у сталној чежњи за рационализмом, морализмом, па и утопијом грађанског друштва. Шпенглер је отишао још даље, рекавши: „Толстој прича о Христу, а мисли на Маркса.“ То значи – ријечи су еванђелске, али је дух који их покреће дух идеолошке револуције.

Ова запажања добијају готово пророчку актуелност када их примјенимо на одређене токове савремене српске либералне теологије. Многи теолози данас, наизглед, говоре о Христу, о љубави, слободи, достојанству личности – али суштински, иза тих ријечи не стоји дух Цркве, него дух револуције. И не било какве револуције, већ управо оне исте чији је првосвештеник био Карл Маркс: револуције против сваког ауторитета, против традиције, против светог поретка – па и саме Цркве. Зато се нерјетко дешава да теолози учествују у протестима, подржавају идеолошке покрете и друштвене инжињеринге који су по духу ближи француском просвјетитељству и марксизму него Јеванђељу.

У том контексту се појављују и нови, заводљиви термини – „теологија бунта“, „револуционарно хришћанство“, „ослобађајућа теологија“ – који постављају суштинско питање: против чега је тај бунт? Ако је то бунт против гријеха, смрти и ђавола – онда је то хришћански бунт. Али ако је то бунт против Цркве, Предања, Светих Отаца, канонског поретка и аскетског етоса, онда је то само нова маска старе побуне палог човјека против Бога.

Јер једина истинска револуција коју Христос проповједа јесте унутрашња револуција – побуна против старог човјека, против Адама у нама. То је борба против гријеха, страсти и смрти. То је разапињање ега, обнажење срца, ишчупавање коријена сопствене гордости. Циљ хришћанског живота није друштвена промјена, већ преображење човјека – преображење које се постиже кроз подвижничко-покајно Предање Цркве, не кроз манифесте и митинге. То Предање није нешто што подлијеже трендовима, нити га је могуће контекстуализовати по вољи „савременог човјека“. Свети Оци га нису произвољно тумачили, него су га живјели.

Свака релативизација тог Предања води у духовни понор. Релативизација је, у крајњој линији, кћерка нихилизма. Јер ако не постоји апсолутна Истина – Истина као Личност, као Христос – онда не постоји ништа чврсто, ништа истински смислено. Све тече (Panta rei), али тече не ка спасењу, него у провалију ништавила. Када нема Христа као Истине, онда све постаје ствар мишљења, договора, тренутног консензуса. Онда и „Христос“ постаје идеолошки симбол за било шта – за револуцију, за бунт, за друштвени активизам, за било коју врсту земаљске „правде“ која нема ничег заједничког са Царством Божијим.

Зато, умјесто да говоримо о Христу а мислимо на Маркса, вратимо се истинском Христу – не ономе из теорија и идеологија, него Ономе из Литургије, из Јеванђеља, из живота Светих. Ономе који је не само Истина, него и Пут и Живот. Јер само Он може да нас избави од праве тираније – тираније гријеха, смрти и ђавола. Све друго су идоли, све друго су лажи.