ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ, ДУХОВНИ СИН ВАРЛААМА КАЛАБРИЈСКОГ

Да ли се историја понавља или не понавља – тешко је рећи. Идеја цикличног или, како неки воле рећи, спиралног кретања времена одувијек је интригирала многе велике мислиоце. Познато је да је и Ниче говорио о ,,вјечном враћању истог“. Међутим, и ми у Цркви познајемо годишњи ,,круг" празника, што је, на свој начин, такође једна врста цикличног схватања времена.

Вријеме, нема сумње, иде напријед – ка Есхатону и Царству Христовом. Штавише, с обзиром на новије догађаје, чини се да се чак и убрзава. Али људи, њихове врлине и мане, страсти, карактери, начини размишљања и промишљања – они се несумњиво понављају. Ту, без икакве дилеме, можемо рећи да је на дјелу управо „враћање истог“. У историји тако срећемо бројне „близанце“, личности које дијеле сличну судбину или дух, иако их дијеле вијекови – а понекад и читави миленијуми.

Таква два „духовна близанца“ су јеретик Варлаам Калабријски и  наш ,,просветитељ" Доситеј (Димитрије) Обрадовић. Просто је запањујућа сличност њихових животних путева. Обојица су жељели да се посвете монашкој контемплацији: Варлаам одлази на Свету Гору ради исихастичког начина живота, а Доситеј у манастир Хопово на Фрушкој гори, са намјером да „постане светитељ“. И један и други се разочаравају, јер светост не стиже „преко ноћи“. Варлаам, након што га Свети Григорије Палама до темеља разобличи, бјежи на Запад гдје ће бити именован за бискупа у Гераћеу. Доситеј напушта манастир и одлази у свијет, гдје се предаје изучавању свјетовне науке. Доситеј, иако рођен као Димитрије, задржава своје монашко име и постаје директор свих школа у ,,Великој школи" у Београду (која се сматра и претечом Београдског универзитета). Варлаам је предавао на цариградском универзитету, а Доситеј је био водећа фигура новог, секуларног образовања у Србији. Оба су била опчињена рационалистичком и хуманистичком науком. По њиховом учењу  човјек се не само спасава и просвећује кроз образовање и световну науку, него долази и до познања Бога.

Не смијемо занемарити врло индикативну чињеницу да је Варлаам био учитељ грчког и латинског Франческу Петрарки и Ђованију Бокачу, родоначелницима ренесансе. Врло је могуће да им је, поред језика, пренио и свој поглед на свијет. Доситеј, с друге стране, постаје „духовни отац“ цијелој једној генерацији српских интелектуалаца која ће се, по његовом примјеру, у таласима упутити на западне универзитете. Посљедице тога још увијек осјећамо: рационализам, емпиризам, њемачки идеализам, материјализам, песимизам, нихилизам, капитализам, комунизам, либерализам, техноцентризам, трансџендеризам, трансхуманизам – све су то плодови једног истог хуманистичко-рационалистичког сјемена. Управо је Доситеј био тај који ће засијати сјеме из којег ће једнога дана изнићи и Тито, као и данашња обезбожена и проевропски оријентисана ,,српска" интелигенција. Без Доситеја и његовог „коперниканског заокрета“ у српском просвјетном систему – Тита и ових потоњих не би ни било. Доситеј је вјеровао да ће Срем постати нови Едем ако у њему буде мање калуђера, а више учитеља. Ипак, умјесто Едема и „раја на земљи“, добили смо духовно о интелектуално расуло из којег ћемо се, по свему судећи, тешко извући.

Главни опоненти овој (Варлааму и Досотеју) двојици били су, с једне стране, Свети Григорије Палама, који је својом текстовима разобличио Варлаама, а с друге стране, Свети Сава – иако се он није директно сукобио са Доситејем, јер их је дијелило шест вијекова. Али када се читају Доситејева дјела, јасно се уочава да она говоре све супротно од онога што је заступао Свети Сава. Доситеј говори против монаштва, против реалног опита Бога кроз нестворену благодат већ у овом животу, против поштовања моштију – све у духу Варлаама. С друге стране када се чита Номоканон Светог Саве, његова Жичка бесједа о правој вјери, Житије и служба Светом Симеону, као и друга његова дјела видјећемо да су она у апсолутно сагласности са мишљу у аргументима Светог Григорија Паламе.

По Доситеју, извор зла је незнање, а зло ће нестати када се људи школовањем просвете. Управо против таквог поимања духовног живота – рационалистичког и хуманистичког – Свети Григорије Палама је написао већину својих дјела, са једним јединим циљем: да демонтира Варлаамов приступ и покаже пут богопознања кроз очишћење срца, смирење, молитву и заједницу с нествореном Божијом благодаћу.

И баш ту, у односу ових двају погледа на свијет – једног утемељеног на православном исихазму и богопознању кроз очишћење срца, и другог на рационализму, хуманизму и повјерењу у самодовољни разум – открива се дубока духовна и идентитетска драма српског народа.

Данас, као и некад, и српски народ, и српска теологија, као и наша интелектуална елита стоје на истој раздиоби: с једне стране Варлаам Калабријски и Доситеј Обрадовић, а с друге Свети Григорије Палама и Свети Сава. Умјесто да се јасно и цјелосно опредјелимо за своје аутентично духовно насљеђе којему су коријени у светопаламитском и саветосавском исихастичком искуству нестворене благодати Божије, ми и даље стојимо раздвојени, расути, између два неспојива свијета – једног који спас тражи искључиво у људском рацију, и другог који спас налази у очишћеном и облагодаћеном срцу које види Бога.

Посебно је трагично и духовно симптоматично да су током недавних студентских протеста у Србији неки учесници, уз иконе Светог Саве, носили и слике Доситеја Обрадовића. То би било исто као када би се истовремено носиле и икона Светог Григорија Паламе и слика Варлаама Калабријског! Осим тога, и Доситејева химна ,,Востани Сербије" је постала незванична химна ових протеста. Пјевала се додуше и химна Светом Сави али далеко мање него ова Доситејева. И то нам нешто говори.Чак се чују гласови, из одређених кругова, опет проевропски оријентисаних, да би ,,Востани Сербије" требало да постане нова химна Србије умјесто химне ,,Боже правде". Управо овај контраст открива дубоку конфузију у српској духовној свијести, као и неразумјевање основних теолошких и историјских координата сопственог идентитета. 

Док год се не одлучимо за страну Светог Саве и Светог Григорија Паламе, и не вратимо се својим светосавским коријенима и богопросвећеном предању, српски народ ће и даље бити народ без сопственог духовног центра – народ који туђим очима гледа, туђим ријечима мисли, и туђим боговима служи.