THEODICEA

"Бог може створити слободна створења, али не може проузроковати или одредити да она чине само оно што је исправно. Јер ако то чини, тада она, на концу нису у бити слободна ... Да би створио створења која су способна за морално добро, Он је морао створити створења која су способна и за морално зло." - Алвин Плантинга

Људски ум, помрачен и рањен гријехом, од памтивијека је давао себи за право да преиспитује све и свашта. Није у стању ваљано да процијени ни неку најобичнију ствар која му се налази пред носом, али у својој умишљености ипак мисли да може донијети тачан суд о стварима које у многоме превазилазе његово тренутно стање.

    Једно од таквих питања, које превазилази људске могућности разумјевања, јесте питање поријекла зла у свијету или оправдања Бога (лат. theodicea). Многи сматрају да је ово један од најжешћих приговора не само хришћанству, него и религији уопште. То је својеврсни теолошко-философски ,,Гордијев чвор" који до дана данашњег није распетљан. Кроз историју су учињени бројни покушаји да се он разријеши. Проблем се формулише на сљедећи начин: Ако је Бог добар, и ако је свијет који је Он Својом Премудрошћу створио (Пс. 103, 24) такође добар — откуда онда зло у свијету? Откуда то да невини страдају? Откуда ратови, болести, откуда то да мала дјеца оболијевају од најтежих болести? Откуда Хитлер, Стаљин, Нерон? Откуда Аушвиц, Јасеновац, атомске бомбе? Откуда земљотреси, цунамији, урагани и торнада? Откуда, уопште, сва та силна страдања која од овога — на први поглед прекрасног и рајског свијета — чине долину плача и мјесто небројених суза? Древни грчки философ Епикур, то је исказао на сљедећи начин: ,,Бог или жели да укине зло, а не може; или може, али не жели; или пак ни не може, ни не жели. Ако жели, а не може, онда је немоћан. Ако може, али не жели, онда је зао. Али, ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету?" Касније, у хришћанској ери слично питање поставља и блажени Августин: ,,Одакле онда долази зло када видимо да је Бог, који је добар, створио све ствари добрима?"

Многи су покушавали да се упусте у разрјешавање овог питања. Ти покушаји се ,,стручно" називају - теодицеје (грч. θεός – Бог и δίκη – правда, правичност). То су покушаји да се уз помоћ рационално-логичке аргументације да неки смислен и здовољавајући одговор. Ми ћемо овде навесте неке од тих одговора, а након тога ћемо понудити и наше лично мишљење. 

1. Манихејци су ово питање настојали ријешити увођењем два дијаметрално супротна космолошка принципа: принципа добра и принципа зла. Иза принципа добра стоји добри бог Ахура-Мазда, а иза принципа зла – зли бог Ариман. Према њиховом учењу, овај свијет представља поприште вјечите борбе између ова два божанства, а самим тим и између добра и зла. Тај манихејски дуализам касније ће наћи своје уточиште и у неким хришћанским сектама, попут наших богумила.

2. Грчки философ Платон је ово питање покушао да разријеши на сљедећи начин: У свом дјелу Тимеј он тврди да Бог (Демиург) није узрок зла јер је по природи добар и свијет ствара по узору на вјечне идеје. Он додуше није творац у хришћанском смислу који би цјелокупни свијет створио ,,из ничега" (ex nihilo). Он је више украситељ, који свијет обликује из претпостојеће материје - из хаоса. Зло настаје не као створена ствар, већ као остатак отпора материје, која је несавршена и подложна нужности (ἀνάγκη). Демиург обликује већ постојећи хаос, па зло није намјерно него неизбјежно у свијету који је мјешавина добра (разума) и нужности (материје). Зато је свијет најбољи могући, али није савршен. Зло, дакле, није биће, него недостатак савршеног поретка.

3. Аристотел се не бави проблемом зла као Платон или каснији теолози, јер у његовој философији Бог није лични творац, већ непокретни покретач који свијет покреће као крајњи узор и циљ, али га не ствара. За Аристотела, зло није посебна стварност, већ се дефинише као недостатак форме, сврхе или доброг остварења нечега. На примјер, болест је зло јер је недостатак здравља, као што је сломљена нога недостатак њене природне функције. Зло, дакле, није нешто што постоји само по себи, већ оно што је непотпуно, изопачено или промашено у односу на своју природу. У том смислу, зло је погрешан однос према циљу, а не нешто што захтијева метафизичко оправдање.

4. Стоици су вјеровали да је свијет уређен по разуму (логосу) и да је све што се догађа дио божанског промисла. Зло, по њима, није стварно зло, већ нешто што нам се чини злим због нашег ограниченог схватања, док је у суштини дио општег добра. Оно што зовемо „зло“ често је прилика за врлину, стрпљење и мудрост. Прави философ не страда због зла, јер зна да се све догађа по природи и разуму, и да је врлина једино истинско добро. Зато је мудрац увијек слободан и срећан, без обзира на околности.

5. Плотин (неоплатонизам) сматра да зло није стварно биће, већ је одсуство добра, слично као што је тама одсуство свјетлости. Све што постоји, проистиче из Једног (Бога) кроз низ еманација, и што је нешто даље од Једног, то је мање савршено и подложније злу. Зло настаје као нужна последица удаљености од извора добра, а не као независна стварност. Тијело и материја су најнижи ступањ постојања и због тога најближи злу. Спасење се постиже повратком душе ка Једном, кроз унутрашње очишћење и созерцање.

6. Блажени Августин сматра да зло није створена супстанца, већ је privatio boni – одсуство или кварење добра. Бог је створио све као добро, али је зло настало злоупотребом слободне воље анђела и људи. Зло није постојеће само по себи, него је одступање од поретка који је Бог установио. Бог допушта зло ради већег добра, јер из зла може произићи корист (нпр. покајање, смирење). Коначна праведност остварује се у вјечности, гдје ће сваки чин добити свој коначни суд.Овдје већ имамо једно аутентично хришћанско тумачење проблема зла у свијету.

7. Тома Аквински наставља Августинову мисао и учи да зло није суштина, нити створено биће, већ је негативна категорија – недостатак добра (privatio boni) у нечему што би по својој природи требало да буде добро. Бог, као савршено Добро, не може бити узрок зла, али га допушта у оквиру свог промисла, ради већег добра или свеопште хармоније створеног свијета. На примјер, неправда једног човјека може бити повод за врлину другог (нпр. стрпљење, милосрђе). За Тому, зло у свијету није доказ против Бога, већ подстрек човјеку да тежи врлини и испуњењу свога циља (телоса). Коначна сврха свега је враћање Богу као крајњем добру, гдје зло више неће имати мјеста.

8. Философ и математичар Лајбниц сматра да је Бог, као свемудар и свеблаг, створио најбољи од свих могућих свјетова, у којем је зло дозвољено јер служи већем добру. Зло није створено од Бога, већ је неизбјежна посљедица ограничености створених бића и слободне воље. Бог га допушта јер из њега може проистећи добро које без њега не би било могуће (нпр. врлина, покајање). Све појаве, па и зло, уклапају се у свеопшту божанску хармонију, коју само Бог у потпуности познаје. Зато је Бог невин, а свијет у цјелини – добар. Лајбницова теодицеја је дубоко повезана са његовом философијом монадологије, престабилиране (предустановљене) хармоније (harmonia praestabilita) и рационалног оптимизма. У његовом систему, свемир се састоји од монада – недјељивих, духовних „тачака“ свијести, које не ступају у међусобну физичку интеракцију, већ се слажу унапријед, јер их је Бог престабилирао (предустановио) у савршеној хармонији. Та предстабилирана (предустановљена) хармонија значи да све што се дешава – укључујући и појаву зла – има своје мјесто у укупном, унапријед усклађеном плану. Лајбниц је такође био рационалиста: вјеровао је да постоји разумно објашњење за све, укључујући и зло. Како Бог поступа по највишем разуму, Он бира најбољу могућу конфигурацију свијета, чак и ако тај свијет укључује ограничења, страдање и гријех. Теодицеја, у том смислу, није само одбрана Бога, већ логичка посљедица Лајбницовог метафизичког система. Све што постоји, постоји с разлогом (principium rationis sufficientis), и све што Бог чини, чини најбоље могуће, у складу са оптималним редом и циљем – што је темељ и његове теодицеје и његове философије у цјелини. Но, ову његову аргументацију је снажно напао и исмијао француски философ и један од најзначајнијих представника просветитељства Волтер у свом чувеном дјелу Кандид.

9. У роману Кандид, Волтер исмијава Лајбницову идеју да живимо у „најбољем од свих могућих свјетова“ кроз лик Панглоса, који упркос ужасним патњама упорно понавља ту догму. Волтер приказује да је такав оптимизам апсурдан и морално непримјерен, јер игнорише реалну људску патњу (нпр. земљотрес у Лисабону, силовања, болести). У једном тренутку у књизи, главни јунак Кандик се пита: ,,Ако је ово најбољи свијет од свих могућих свјетова какви су тек онда остали свјетови?" Волтер умјесто празне метафизике, нуди практичну поруку: „треба обрађивати свој врт“, односно живјети одговорно и конкретно чинити добро. Зло не треба теоретски оправдавати, већ му се треба супротстављати дјелима.

10. Алвин Плантинга, један од најзначајнијих хришћанских философа 20. вијека, формулисао је чувени „слободновољни одговор“ (free will defense) као одбрану теистичког вјеровања у Бога упркос постојању зла. Он тврди да постојање зла није логички неспојиво с постојањем свемогућег, свезнајућег и доброг Бога, ако Бог има морално оправдање да дозволи зло ради већег добра. То оправдање, каже Плантинга, лежи у слободи воље: Бог је створио људе као слободна бића која могу да бирају добро или зло, а управо та слобода је неопходна за истинску љубав, врлину и моралну одговорност. Створења која су заиста слободна морају имати могућност да изаберу зло – иначе слобода не би била стварна. Стога, иако Бог може да спречи зло, он би тиме укинуо слободу и уништио виши морални поредак. Плантинга не тврди да ово објашњава зашто постоји толико зла, већ да теистичка вјера није логички оборива због зла. Његов став је значајан јер је разорио логички аргумент од зла који је био доминантан у атеистичкој философији током 20. вијека.Алвин Плантинга је разорио тзв. логички аргумент од зла (logical problem of evil), који је био једна од централних тачака атеистичке философије религије у 20. вијеку. Овај аргумент тврди да је логички немогуће да истовремено постоје. Свемогући, Свезнајући и Свеблаги Бог  и зло у свијету. Овај аргумент се заснивао на оном горепоменутом Епикуровом аргументу. 

11. Достојевски се у својим дјелима на широко бавио овом темом. Познато је да ово питање потеже Иван Карамазов у Браћи Карамазовима када наводи бројна бесмислена и октрутна страдања оних најневинијих тј. дјеце и када поставља питање своме брату Аљоши да ли би он, ако би био творац куле људске среће и хармоније, пристао да ту кулу сазида на само једној дјечијој сузици? Одговор Аљошин је био одричан. Иван се још пита: „Зашто морају страдати дјеца да би други стекли спасење?“ Он не пориче Бога, али одбацује свијет у којем је спасење саграђено на дјечијој сузи. Он протестује против сваке теодицеје која покушава да рационално оправда зло. Достојевски кроз овај протест не нуди философски одговор, већ указује да је љубав, Христос и слобода једини стварни одговор на зло. Достојевски у својим писмима објашњава да се одговор на Ивана Карамазова налази у руском ,,смиреном монаху" којег у Карамазовима представља лик старца Зосиме. Истински одговор на ово питање не налази се дакле у рационално-логичким аргументима него у хришћанском смирењу, љубави и слободи. 

A сада желим да понудим и своје лично мишљење о овој заиста сложеној и осјетљивој теми. Као што је и очекивано, налазим се на трагу онога што о овој теми кажу Свето писмо и Свети оци, али надовезујем се и на размишљањима која износе поменути Алвин Плантинга и Фјодор Михајлович Достојевски. Наиме, кључ за разумјевање зла лежи управо у човјековој слободи. Атеистичка рационалистичко-логичка аргументација, по правилу, полази од претпоставке да је свијет детерминистички уређен, односно да слободна воља уопште не постоји. Многи од највећих философа и научника заступали су управо такав поглед: све што се дешава, дешава се по неком унапријед одређеном, неумољивом „фатуму“ (лат. fatum). Ако стварност заиста тако функционише – онда је овај свијет једна паклена самсара, вртлог патње и нужности из којег нема излаза. У том случају, творац који је то све устројио био би злобно, немилосрдно биће, достојно ужаса, а не обожавања. По атеистичкој логици испада да је Бог (ако Он уопште постоји) створио свијет из садо-мазохистичких побуда: садистичких, ако је створио овај свијет како би посматрао патњу других – људи, анђела и животиња; мазохистичких, ако је у својој „вјечној досади“ пожелио да створи свијет у којем ће постојати бол и страдање, како би се и сам могао у то укључити (кроз Оваплоћење) и тако, кроз страдање (на Крсту), ослободити властитог постојања ,,без узбуђења". У том случају, патња не би била случајна, нити узгредна појава, него намјерно и суштински уграђена у саму структуру стварања. Бог би, у том кључу, био или гледалац туђе муке, или саучесник у властитом страдању, да би се ослободио „вјечне монотоније“. Таква представа Божије мотивације не само да нарушава Његову светост и доброту, већ га представља као биће пројектовано по мјери палог човјека, са психолошким импулсима који више одражавају наше изопачене пројекције него истинско Божанство. Већина мислилаца која је нападала и која још увијек данас напада религију  има управо један овакав приступ проблему. 

Већ смо у уводу овог писанија помињали помрачени и гријехом рањени ум. Проблем настаје онда када такав ум, уз помоћ редуковано-рационалистичке аргументације, покушава да одговори на питања која се тичу не само „рација“, него и цјелокупног људског бића. Човјек није само рацио. По учењу Светог писма, човјек је јединство душе и тијела. Он је створен посљедњи у низу стварања и постављен да буде „цар“ и „свештеник“ божанске творевине. Његов задатак био је да сву природу – како материјалну (биљке, животиње и васцјели видљиви свијет), тако и духовну (анђеле) – приноси Господу на дар. На тај начин, све би се освећивало нествореном божанском благодаћу и постајало „једно у Господу“. Другим ријечима, човјек је створен да буде онај који би цјелокупну творевину увео у божанску заједницу Љубави Оца, Сина и Светога Духа. По Светом Григорију Палами, човјек је више него било које друго створење створен „по слици“ Свете Тројице. Анђели посједују само ум и разум, али не и животворни дух који оживотворава тијело. Животиње, с друге стране, имају животворни дух (душу) која оживотворава њихово материјално тијело, али немају ум и разум као анђели. Човјек, међутим, истовремено посједује и ум, и разум, и животворни дух који оживотворава његово тијело. Палама учи да је ум слика Бога Оца, разум (логос) слика Сина (Логоса), а животворни дух (душа) слика Светога Духа. Тако је човјек највећи поклоник Свете Тројице на Земљи. Он је тај „литург“ чији је примарни задатак био да сједини творевину с Тројичним Богом. То нам најбоље показује и сама чињеница Оваплоћења Христовог – Господ није постао анђео, него човјек. Велики псалмопојац Давид каже да је човјека Бог створио мало мањим од анђела (Пс. 8, 5). Постоје светоотачка тумачења у којима се приједлог „мало“ (грч. βραχύ τι) не види искључиво као опис онтолошке мањкавости човјека у односу на анђеле, него и као привремено стање. Код апостола Павла у посланици Јеврејима налазимо баш такав навод овог стиха: Учинио си га привремено (грч. βραχύ τι) мањим од анђела (Јев. 2, 7). Човјек је, дакле, привремено мањи од анђела, али по призвању и крајњем назначењу – виши. Ово је нарочито наглашено у христолошком и сотириолошком кључу: Христос је, примивши човјечију природу, не само вратио човјека у првобитну славу, него га је уздигао изнад анђела (уп. Јевр. 1, 4–14). Христос је постао човјек јер је човјек био тај „проводник“ кроз кога се освећујућа и обожујућа нестворена благодат спуштала до свих створења. Након пада, тај „проводник“ се помрачио и престао да функционише. Управо у тој чињеници треба тражити одговор на питање зашто је Христос постао човјек, а не неко друго биће. Човјеково назначење је царско и свештеничко. Он је у почетку био „мало“ и „безначајно“ биће, али је у себи носио огромне потенцијале (таланте из Новог завјета) који му омогућавају да постане „раван Богу“. Човјек је управо за то и створен. Међутим, даровавши човјеку све те потенцијале, Бог му је дао и још већи дар – слободу. У томе се и крије кључ за разумјевање нашег става о проблему теодицеје. Створивши човјека као цара и свештеника творевине, Бог је завршио дјело стварања. Ипак, остала је још једна битна ствар: да васцјела творевина слободно прихвати да уђе у божански живот. Тај задатак је управо био повјерен човјеку. Он је морао бити тај који ће, у слободи, прихватити повјерени задатак и цјелокупну творевину принијети Богу на дар. Међутим, та слобода је подразумијевала и могућност да човјек одбаци тај задатак. Знамо из библијског извјештаја да је Адам, додуше на наговор змије, поступио управо тако. Десило се шта се десило. Адам је ту могућност имао од самог почетка, од тренутка када је обдарен слободном вољом. Бог није желио роба, него сарадника. Он није хтио створити биће које би било обдарено умом, разумом и животворним духом, али лишено слободне воље. Управо у том правцу размишља и Аљвин Плантинга, који каже: „Бог може створити слободна створења, али не може проузроковати или одредити да она чине само оно што је исправно. Јер ако то чини, онда она, на концу, нису у суштини слободна… Да би створио створења која су способна за морално добро, Он је морао створити створења која су способна и за морално зло.“

Бити разумно биће без слободне воље значи живјети у најобичнијем затвору. Чак и да је човјек живио у рају, али без слободе, то би и даље био затвор – затвор са златним решеткама. Највећи дар који човјек посједује налази се управо у богомдарованој слободи. Не постоји веће добро од слободе. Овом темом се бавио и Достојевски у свом дјелу Записи из подземља, гдје његов јунак оштро критикује оне који сматрају да је највеће људско добро – срећа. Међутим, како би се та „срећа“ остварила, неопходно је, по њима, да се свијет уреди по математичком принципу. Такав свијет, заснован на неумољивом „алгоритму“, искључио би све што је несавршено, непредвидиво и што одступа – дакле, све што представља личну вољу и слободу избора.

Другим ријечима, да би се дошло до тог апсолутног „реда“, морала би се укинути слободна воља. Зато Достојевски и упозорава, кроз уста свог јунака, да човјек не жели само срећу, него и могућност да буде слободан – па макар му та слобода донијела и патњу. Јер човјек, каже он, жели да задржи право да „жели и глупост, и безумље, и гријех“, јер је само тако истински слободан. Достојевски то образлаже овако: ,,Сви људски поступци биће тада, наравно, прорачунати према тим законима, математички, као у логаритамским таблицама до 108 000, и биће унесени у таблице, још боље, појавиће се добронамјерне књиге, сличне данашњим енциклопедијама, у којима ће све тачно бити прорачунато и означено тако да на свијету неће више бити поступка ни догађаја. Тада ће – све ово ви (идолопоклоници науке и здравог разума) говорите - настати нови економски односи, сасвим готови, и такође израчунати са математичком тачношћу, те ће за трен ока нестати сва могућа питања, управо зато што ће се на њих добити сви могући одговори. Тада ће бити изграђен кристални дворац... Једном ријечи, тада ће долетети птица Каган (Митолошка птица, која људима који је угледају доноси срећу)". Највећа вриједност коју посједује људски род је слободна воља. Ништа од ње нема веће и светије. Свијет који би био заснован на математичком-логаритамском, а који Достојевски назива „кристални дворац“, не би био нешта друго до затвор обојен у златну боју. 

Свијет у којем би била створена разумна бића, а која не би имала слободну вољу, био би гори од самог пакла. Да бих то појаснио, послужићу се једном једноставном аналогијом. Замислимо сљедећу ситуацију: неко нам понуди најбољи и најукуснији сладолед на свијету — прави „рајски сладолед“ — а ми га ипак одбијемо. Међутим, та особа упорно наставља да нам га нуди, а ми упорно одбијамо. Његова упорност иде чак дотле да нам тај исти сладолед на крају буквално „нагура у нос“. Да ли би у таквој ситуацији тај сладолед и даље био за нас рајски, најбољи и најукуснији? Не би. Он би за нас био пакао. Управо такву ситуацију имамо и када је ријеч о човјеку. Бог нас јесте понудио најбољим и најукуснијим сладоледом — царским положајем у свијету и светим призвањем — али нам тај рај није наметнуо, није нам га „нагурао у нос“.

Осим тога, треба имати у виду да је овај свијет недовршен. Тек са Другим Христовим доласком и свеопштим васкрсењем из мртвих наступа свијет какав је Бог замислио за човјека. Тај свијет можемо већ сада предокусити у литургијској заједници (Тијела и Крви Христове), која је икона Царства Божијег. Свети Максим Исповједник каже: „Стари завјет је сјенка истине, Нови завјет је икона истине, а истина сама јесте у Царству Божијем.“ Ако имамо само перспективу овога свијета, онда је питање постојања зла у потпуности необјашњиво. Међутим, ако ствари сагледамо из перспективе коначног разрјешења историјске драме и довршења Божије творевине у есхатолошкој стварности Царства Божијег, онда све добија сасвим другачији смисао. Историја је дата као простор у оквиру којега можемо да пројавимо своју слободну вољу. Она у себе укључује и страдање и патњу, јер се та слобода често злоупотребљава – чињењем гријеха. Ипак, чак и такав један свијет – свијет у којем невини страдају, у којем су живјели Хитлер и Нерон, свијет у којем су се догодили Аушвиц и Јасеновац, свијет у којем смо под сталном пријетњом атомске бомбе – небројено је пута бољи од неког унапријед програмираног „раја“ у којем не би било слободе. 

Треба поменути и случај праведног Јова из Старог Завјета. Књига о Јову представља библијски одговор на питање зла и страдања праведника, што је у средишту теодицејског проблема – оправдања Бога у свијету пуном патње. Јов, иако праведан, губи све и страда без очигледног разлога, чиме се руши поједностављена логика да зло долази само као казна за гријех. Његови пријатељи нуде такву „теодицеју“, али Јов то одбацује и тражи живи однос с Богом. Бог му се на крају јавља не дајући рационално објашњење, већ откривајући величину тајне постојања. Јов се не задовољава људским мишљењима, већ му је циљ лични сусрет са Богом. Страдање га доводи до дубље вјере и повјерења, које превазилази разум. У њему се огледа праслика Христа – невиног страдалника, кроз кога се у потпуности разоткрива тајна патње, правде и љубави Божије.