АРИЈАНИЗАМ - НЕКАД И САД

Ове године прослављамо 1700 година од сазива Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји 325. године по Христу. Овај велики и судбоносни Сабор представља прекретницу у историји Цркве, јер је на њему побијеђена једна од најопаснијих јереси која је икада уздрмала темеље хришћанске вјере – аријанство.

Арије, свештеник из Александрије, учио је да Син Божији – Логос – није истински Бог, већ прво створење које је Бог Отац створио „прије свих вјекова“ и преко којег је потом створио све остало. Ова учења су, на први поглед, дјеловала као да поштују величанство Бога Оца, али су, у својој суштини, представљала порицање божанства Господа Исуса Христа. Ако је Син створење, па макар и најузвишеније, онда Он није истинити Бог, већ неко мањи, неко ко није вјечан, већ има свој почетак. Такво учење неминовно урушава само Јеванђеље и цијелу икономију спасења.

Порука ове јереси није Бог, већ човјек. У њеној основи лежи човјекова тежња да рационализује и поједностави тајну Божије суштине, прилагођавајући је мјерилима створеног ума. Аријанство је, у суштини, било први покушај рационалистичке редукције хришћанске теологије. Богочовјек Христос, по аријанцима, није више Богочовјек, већ само врхунски човјек, боголико створење – што води ка порицању самог Домостроја спасења.

У том историјском тренутку, појављује се Свети Атанасије Велики – тада још млади архиђакон Александријски – као један од најгласнијих и најодлучнијих бораца за истину. Његово инсистирање на термину једносуштан (ομοούσιος – јединосушни) било је од суштинског значаја. Тај појам изражава истину да је Син исте суштине (усија) са Оцем, да је вјечан, непромјењив, непролазан и савршено божански, као и сам Отац. То значи: Христос није „сличан“ Богу, нити „приближан“ Богу, већ је сам Бог.

Значај исповједништва Светог Атанасија је колосалан. Он није устукнуо пред притисцима, прогонима, клеветама и прогонствима. Пет пута је био протјериван у изгнанство. Ипак, његова истрајност, његова непоколебљива вјера и богословска дубина донијеле су коначну побједу православља.

Управо зато Први Васељенски Сабор не представља тек један историјски догађај, већ живо и трајно свједочанство да Црква, вођена Духом Светим, препознаје истину и одлучно је брани – ма колико то било тешко и скупо.

Данас, 1700 година касније, више него икада, потребно је да се сјетимо ове истине и да је поново усвојимо – јер нове варијанте старих јереси непрестано искрсавају. Аријанство, иако наизглед поражено, није нестало. Оно је само промијенило своје лице. Данас се јавља у виду разних облика рационализма и хуманизама који покушавају да Христа сведу на учитеља морала, на инспиративну личност или ,,историјску фигуру", али не као вјечног Логоса Божијег, једносушног Оцу.

Савремени човјек, опчињен науком, технологијом, ,прагматичним и ,,практичним" рјешењима, жели Христа без васкрсења, без божанства, без Литургије. Жели човјека, а не Бога. Умјесто да се клања Оваплоћеном Богу, клања се себи, својој мјери, својој мисли. Као некада Арије, и данашњи модерни теолози у име ,,науке", ,,критике" и "хуманизма" укидају Христа као Бога, а остављају само моралну и социјалну сијенку Његовог лика.

Порука аријанства данас је иста као некад: човјек је мјера свега. А та порука је већ закопала вјеру у многим срцима. Зато имамо вјеру сведену на пуки обичај. Многи ће се и даље позвати на то да су „и ђед и баба тако радили“, али неће разумјети да је Христос Живи Бог, да се Црква не смије сводити на етнички музеј и традицију. Литургија им је туђа, јер њихов духовни процесор не може да „учита“ Њено значење. Чак и када су „вјерници“, они Христа доживљавају као нешто споредно, а Цркву као једну од многих институција.

Највећи проблем није у народу, већ у интелигенцији. Наши универзитети и школе су, још од Доситеја, заражени нихилизмом. То је оно што је Ниче назвао „смрћу Бога“, а што се код нас прикрило маском „просвећености“. Зато имамо појаву да неко говори о Христу, а мисли на Маркса; да је Христос на уснама, али потпуно одсутан из живота. То је срж савремене аријанске јереси.

Управо зато, побједа православља на Првом Васељенском Сабору није ствар историје, већ трајна опомена и вапијући позив. Позив да се вратимо пуноћи вјере, литургијској свијести, богословљу које није слуга духа времена, већ вјечно свједочанство Оваплоћеног Логоса.

Јер и данас – као и тада – све стоји и пада на једном питању: ко је Христос? А од одговора на то питање зависи не само историја, већ и сама вјечност.