ШТА СМО САД, А ШТА СМО НЕКАД БИЛИ?

За краља Милутина су говорили да није урадио само оно што није хтио да уради — све остало је остварио. Био је један од најмоћнијих и најбогатијих европских владара свога времена. Његова политичка мудрост, градитељска визија и геополитичка проницљивост претходиле су ономе што ће касније достићи цар Душан. Без Милутина не би било ни Душана. Он је био темељ, а Душан — круна. А опет, оно што је Душан урадио, било је оно што је Милутин могао, али из неког разлога није хтио.

Некад кажу да је Милутин био охол, надмен, тежак у опхођењу. Али шта очекивати од човјека који је управљао огромним простором, сударао се с византијским царевима, преговарао са папом, и подизао манастире као што неки данас подижу бензинске пумпе? Ипак, када се упокојио и када су његове мошти пронађене нетљене и мироточиве, показало се да је та охолост била само спољашњи омот. Унутар те царске силе крио се човјек дубоке вјере, смирен и благ пред Богом.

Зар то није образац правог владара? Споља непоколебљив, унутра кротак. Сила у руци, а смирење у срцу. Јер само такав човјек може бити судија и пастир, ратник и добротвор, вођа народа и слуга Божији. Такав је био Милутин. Такви су били и Свети Сава, и Стефан Првовјенчани, и краљ Драгутин, и цар Лазар.

Какве смо само владаре имали! Људе који су знали да се сила не налази у оружју, него у срцу човјека који познаје Господа. Њихова моћ није произлазила из бројности војске, већ из молитве, поста, покајања и подвига. Градили су цркве, задужбине, школе и болнице, не да би оставили споменик себи, него да би угодили Богу и народу. И ето парадокса — што су више жудјели за духовним, Господ им је давао и материјално. Нису они тражили власт ради славе, него су славу добили јер су се клонили властољубља.

А ми данас? О, како је све обрнуто! Ми се клањамо злату, брендовима и естрадним идолима. Наши данашњи владари више личе на агенте нечијих интереса него на пастире свог народа. А ни ми, обични људи, нисмо ништа бољи. Више знамо о холивудским глумцима него о српским светитељима. Дјеци дајемо именима по фудбалерима, а не по светима. Једемо и пијемо без мјере, а пост нам је ,,досадан и застарјели обичај". Недељом идемо у шопинг центре, а не у храмове.

И зато смо ту гдје јесмо. Слаби и духовно и материјално. Разједињени. Свађамо се око политике, а не знамо ни Символ вјере. Изгубили смо осјећај за жртву, за подвиг, за покајање. А без тога нема ни народа, ни слободе, ни васкрсења.

Слично као што је било са Јеврејима у Старом завјету, тако је било и са нама Србима. И ми смо данас, као и они некада, бројчано мали. Али ако смо с Богом, ако су све наше духовне и тјелесне тежње усмјерене ка Њему, постајемо лавови пред којима узмичу многобројније хијене овога свијета. А чим заборавимо Бога, постајемо лак плијен сваком који се намјери на нас.

Данас имамо обрнуту ситуацију у односу на доба краља Милутина. Данас и наши владари, а и ми сами, жудимо за материјалним, за овосвјетовним идолом. Зато нисмо ни духовно јаки, нити материјално. Корпус нашег народа разбијен је у прах и пепео. Нисмо чак ни блиједа сјенка онога што су некада били Немањићи. Да нас данас виде какви смо, вјероватно би помислили да смо неки туђи народ, а не Срби.

Идеал Немањића био је свет човјек — човјек испуњен и окупан нествореном благодаћу Божијом. А идеал данашњег Србина је хедониста — човјек какав се приказује у холивудским филмовима.

Али није касно. Има наде. Увијек има. Ако смо у историји једном били народ светих, можемо то бити поново. Само да престанемо гледати у земљу и почнемо гледати у небо. Само да се сјетимо ко смо били и шта нам је Бог све дао — да би видјели шта смо данас и шта смо изгубили.

Ако се вратимо Богу, вратиће се и сила. Не сила овога свијета, него сила Духа Светога. А са таквом силом — ми постајемо лавови пред којима хијене овога свијета више немају моћ.