ПРЕВОД ТЕКСТА ОД АЛЕКСЕЈА СТЕПАНОВИЧА ХОМЈАКОВА: ,,ОПЕРА 'ЖИВОТ ЗА ЦАРА' ОД ГЛИНКЕ (РУСКИ ЖИВОТ)"

Уводне ријечи уз превод текста А. С. Хомјакова:

Текст који слиједи представља дубоку и надахнуту рефлексију великог руског мислиоца, богослова и пјесника, Алексеја Степановича Хомјакова, о значају прве велике руске опере „Живот за Цара“, коју је компоновао Михаил Иванович Глинка. Овај осврт, објављен 1844. године у часопису Москвитянин, много је више од музичке критике – он је свједочанство о буђењу руске народне самосвијести и тражењу аутентичног израза руске душе у умјетности. Хомјаков у овом тексту показује да права умјетност не може бити плод пуке технике нити слијепог подражавања Западу, већ мора проистицати из дубина народног искуства, вјере и живљења. У дјелу Глинке он препознаје не само музичко достигнуће, него и обнављање саборног, заједничког духа руског народа, оличеног у лику Ивана Сусанина, обичног сељака који својом жртвом спасава цара и тиме утемељује идеју народне државе.

Превод који слиједи има за циљ да савременом читаоцу приближи овај изузетни текст, у којем се прожимају теологија, философија историје, умјетничка интуиција и патриотска љубав према руском народу. Хомјаков, као један од најзначајнијих представника словенофилског покрета, у Глинкином дјелу види наговјештај нове епохе – епохе у којој ће руски дух пронаћи свој властити, истински израз у музици, књижевности, архитектури и црквеном животу.

Овај текст је, упркос времену у којем је настао, задивљујуће актуелан – јер питање односа између народног и универзалног, између традиције и слободе, између умјетности и саборности, остаје кључно и данас – не само за Русију, него и за све православне народе који траже смисао у свијету одвојеном од духовне суштине.

----------------------------------------------------------------------

Текст Хомјакова:

Недавно сам у први пут гледао оперу „Живот за цара“ и никада нећу заборавити утисак који је она на мене оставила. О опери су већ писали много, више или мање темељно, више или мање непристрасно, говорили су о достојанству музике и о недостацима либрета; али чини се да је цјелокупан обим опере, њено потпуно значење, у потпуности остао незапажен. Уопштено, може се рећи да је критика код нас – понекад уображена – увијек плашљива; не смије изразити сву важност умјетничког дјела, покоравајући се, вјероватно, духу времена у коме умјетничко питање заузима другостепени значај. Тако да Глинкина опера још увијек није оцјењена. О опери су говорили као о музици изведеној у руским мотивима, написаној по руском начину, као о народној музици или музици која имитира народност, а ипак је нису разумјели као потпуну руску појаву, сасвим створену у духу руског живота и историје. Мора се посматрати из те перспективе, не раздвајајући посебно либрето од музичке композиције; јер у истински умјетничком дјелу смисао и достојанство представљају цјелину. Наравно, не говорим о умјетности по баварском начину. О увертири нема шта да се каже. Увертира - то је опера у зачетку. Он је уредан, пун живота, или мртав и неодговарајући, у зависности од тога да ли претходи живој, уредној или мртвој и неодговарајућој опери. То је само увод у умјетничко дјело. Тај увод је потпуно разумљив тек када се прочита цијела књига.

Почиње представа. Пред вама је руско село, обично село нашег сјевера, руска ријека, чије су обале, вјероватно, покривене густом боровом шумом, а у тој шуми – ливаде и мале њиве. Све је једноставно, онако како јесте, како и треба да буде. Православни свијет – пјевачки народ, као и сви Словени, тако да и сам говор у пјесмама дјелује природно. Из тог свијета издиже се једна породица, не као надмоћна над осталима, него као она која изражава ону просту стихију од које је сачињена једноставна и природна заједница. Музика је тиха, тужна, а уједно разноврсна и богата мелодијом – она изражава унутрашњи живот цијелог тог свијета породичног и заједничког, испуњеног тајанственим силама и унутрашњом хармонијом. Вријеме је тмурно за Русију. Државе нема, јер нема њеног израза – цара. Непријатељ (Пољаци – прим. прев.) се налази у самом срцу земље, недавно протјеран из Москве, а сада јој поново пријети. Језик умјетности изражава и тугу, и страдање борбе, која се много пута понављала у нашој историји; тугу и страдање, заборављене у слављу, али које су оставиле своје трагове у музичком предању. Али у тој тузи не чује се очајање – у њој већ одјекује будућа побједа. Државе нема, али породица и заједница су остале – оне су спасиоци Русије. То се види из односа градова међу собом и из преписке Смоленских племића са својим породицама у вријеме безвлашћа. Они су поново створили државу.

Прошла су вијекови, Руска држава се учврстила; али нова најезда са Запада захтијева нов отпор. То није најезда мача и силе, већ учења и мисли. А пред таквим најездама немоћна је свака материјална одбрана – снажно је једино дубоко душевно убјеђење. Опасност више не пријети држави, већ заједници и породици. Једни човјека кидају из природних веза породице и братског круга природне заједнице, и пуштају га у потпуну „слободу“ беспородног сиротовања, дајући му право да се приклони новом, произвољном друштву, створеном слијепом самоувјереношћу уског разума; други га прихватају као материјалну, бројчану јединицу, способну једино да уђе у материјални и бројчани збир, назван државом, и да послужи као грађа за бројчане прорачуне или механичку обраду. А оба та учења – под разним облицима, под разним именима – налазе себи сљедбенике и приврженике. Породица и заједница некада су одбраниле Русију; али хоће ли Русија данас знати да одбрани породицу и заједницу?

Веселе вијести о слављу стижу у забачено сјеверно село; народна снага је ослободила Москву великим народним устанком; народни глас је изабрао цара преко Земског сабора; велика заједница поново се слила у државу. И умјетност изражава заједничку радост, која одјекује у весељу села, у радости породице – умирене и слављеничке. Завршен је подвиг борбе. Сцена се мијења: пред нама више није село, ни руски живот, ни руски народ, већ логор непријатеља. Чудна је у том логору та раскош, тај сјај, ти весели плесови жена и мушкараца (извините – каваљера и дама). Сцена не наликује логору луталачке гомиле храбрих разбојника у опљачканој земљи. Критика има пуно право да устане против таквог нарушавања истине; али зашто се унутрашње осјећање гледаоца ипак мири с том „грешком“? Јер умјетник има своју истину, своје унутрашње видовито виђење, које спаја у једно; појаве које су удаљене једна од друге – било временом, било простором. Те сјајне лустере, ти весели плесови и пјесме, те укићене ношње с мачевима и перјем, од свиле и оклопа – све то није у сиромашном селу које је опљачкала Лисовшчина, нити у логору неке разбојничке дружине. Не – то није тек неки безначајни поточић, не један од оскудних рукава бујице која пустоши – то је њен главни извор, њена понорна утроба, из које су се кроз вијекове изливали незаустављиви токови освајачких похода. То је читава престоница, или читава земља, читава област Запада – пуна аристократског витештва, храброг и веселог, меканог као свила и тврдог као жељезо – витештва које се клања сопственој личности и својој сили, које је презрело породицу, одвојило се од братства заједнице и сада пријети свом својом силом (а још више својим заводљивим сјајем) свакој земљи у којој су породица и заједничко братство још опстали. Први чин опере представља живу антитезу села и аристократско-ритерске дружине – ту вјековну борбу у којој је проливено толико крви од стране побједника, и толико суза од стране побијеђених. И како је само јасно свијест умјетника, како је жив његов музички језик, како јасно кроз веселу игру умјетничке фантазије прозирe дубока истина!

Пјесма сирочета

Почетак другог чина нас поново враћа на Православну Русију, у сеоску породицу. Дочекује нас пјесма, испуњена дубоком, чудесном мелодијом – пјесма коју, кад једном чујеш, никада не можеш заборавити, јер се у њој одражава толико осјећања, душевне топлине и умјетничке једноставности. То је пјесма сирочета. Породица се не састоји само од граница физичког сродства; она се проширује осјећањем љубави и прима у своје окриље оне које је судбина лишила природне и рођачке заштите. Примање сирочета у породицу указује на оно високо морално осјећање којим је она снажна и животворна за друштво. Тамо гдје је породица јака – ту нема правог сирочета. Али пјесма којом почиње други чин испуњена је тугом. Тако и треба да буде; јер ништа не може у потпуности замијенити ону несвјесну, неизрециву љубав која повезује чланове природне породице. Глинкина музика у звуцима изражава управо оно осјећање које стара руска пјесма исказује једном ријечју.

„Није то ластавица, ни мила косатица што се око топлог гнијезда вије.“

У међувремену се спрема свадба – весело славље породичног живота, а у исти час се спрема и олуја која ће још једном да се сручи на васкрслу Русију. Цар, кога је изабрала Русија, још није ушао у своју пријестоницу, није окружен ратном снагом народа. Чува га само неоружана љубав сеоске заједнице, и тим тренутком немоћи жели да се окористи наоружана дружина, чије су храбре и веселе пјесме у првом чину тако живо супротстављене тихој хармонији сеоског живота. Племенита витешка дружина налијеће на село. Они траже водиче који ће их одвести до цара и пријете смрћу у случају одбијања. Сусанин ће им бити водич, али ће их одвести у погибељ и тиме спасити цара. Сусанин није херој – он је обичан сељак, глава породице, члан братске заједнице. Али на њега је пао жријеб великог дјела, и он ће то велико дјело извршити. У њему се не изражава лична снага, већ она дубока, несломива сила здравог друштва – сила која се не исказује у тренутним изливима или нагонима појединаца ка личним подвизима, него покреће и оживљава цијело велико и заједничко тијело (Тијело Христово – прим. прев.), преноси се на сваког појединца и чини га способним за сваки подвиг – било трпљења, било борбе. Гласник ће јавити цару за опасност. Сусанин води непријатеља у непроходне шуме – у погибељ. Сузе породичне туге испраћају будућег страдалника, а за њима одјекују узвици разгњевљене заједнице – узвици освете, глас који никада није узалуд одјекнуо!

Њена народност

У трећем чину пред нама су шуме и непроходне дубраве, тамна ноћ, руски мраз и руска мећава. Племенита дружина пробија се за Сусанином, и све слабија постаје бодра пјесма храбрих ратника, а све чистије и свјетлије одјекује глас обичног човјека, позваног да буде јунак. У међувремену пролазе часови, и гласник доноси вијест цару – Русија је спасена. Али она није спасена без проливене крви. За то спасење неће се пролити туђа, него своја крв – крв из свога руског срца. Подвиг трпљења извршен је у личности Сусанина, који жртвује свој живот за цара. Русија је издржала невољу у једном човјеку, као што је и у толиким другима, у једном тренутку, као и кроз толике вијекове – исто онако као што је издржала под многим непријатељима до нашег доба, и као што ће издржати и убудуће, ако Богу буде воља да јој пошаље нова искушења. Али са Сусанином је погинуо и непријатељ – јер никада није прошло некажњено, и никада неће проћи некажњено, посезање за унутрашњим животом Русије. - Радња је завршена; али из ње, као из зрна које је пало на земљу, треба да израсте богат плод – и тај плод се развија у епилогу, у чудесном остварењу савремене умјетности. Жалост и радост, величанство и једноставност, торжественост и одјеци страдања – све се то слило у једну непоновљиву цјелину.

Сцена у Москви: и ево је пред вама – све оно што је купљено крвљу сељака Сусанина. Јединство државе у новокрунисаном цару, јединство Земље у Москви – њеној живој, многострадалној пријестоници – и друго, више јединство, о којем говори оглашавање московских звона из четрдесет по четрдесет (1600 – прим. прев.) цркава, и које обухвата не само један народ, не само једно племе, него и сву далеку браћу нашу на Југу, Истоку и Западу – и које треба да обухвати цјелокупно људско братство.

Такав је било утицај који је оставила Глинкина опера.

Границе умјетнику, границе умјетности не могу се постављати; можда ће се и боље, и узвишеније створити у руском музичком свијету – можда управо од истог композитора коме дугујемо оперу „Живот за Цара“. Али, шта год да дође у будућности, ово дјело остаће бесмртно – не само као прва руска опера, него и као потпуно руско дјело.

Нова епоха више неће бити задовољна имитацијама и подражавањем старих форми – тим мртвим свечаностима баварске умјетности. Она ће створити нове живе форме, испуњене духовним смислом – у сликарству и у архитектури – само да има умјетника који су потпуно руски, и који живе потпуно руским животом.

Књижевност и музика већ су дале велики примјер – у Гогољу и Глинки.

Нема човјечански истинитог без истински народног!

Објављено у „Москвитянине“, 1844. године, књига 5.