ЗАСТАВА СА ЉИЉАНИМА - ХРИШЋАНСКИ СИМБОЛ И СРПСКО НАСЛЕЂЕ, А НЕ ,,РАТНА ЗАСТАВА АРМИЈЕ БИХ"

У савременој јавности, нарочито у постдејтонској Босни и Херцеговини, често се понавља тврдња да је такозвана „ратна застава Армије БиХ“ из рата 1992–1995. године „историјска застава Бошњака“. Међутим, то није ништа друго до грубо присвајање туђег историјског, хришћанског и српског насљеђа. Та застава са љиљанима не припада бошњаштву нити има било какве везе с исламом, него представља варијацију грба и заставе српске средњовјековне босанске државе из доба династије Котроманића.

Љиљани су дубоко хришћански симбол — симбол чистоте, чедности, крста и Пресвете Богородице. Управо се у том кључу мора тумачити њихова појава у хералдици српске властеле у 13. и 14. вијеку.

Историјски гледано, љиљани се у српској хералдици први пут појављују у доба Стефана Уроша I Немањића, који се оженио француском принцезом Јеленом Анжујском (канонизованом као Света Јелена). Са њом у Србију долази и западна хералдичка традиција, укључујући управо мотиве љиљана – fleur-de-lis – који су били и остали симбол француског краљевства. Урошева и Јеленина линија наставља се преко њихових синова Драгутина и Милутина, а потом и унука.

Кћерка краља Драгутина, Анастасија, удаје се за босанског великаша из куће Котроманића, и тиме постаје бака бану, а касније краљу Твртку I Котроманићу. Није случајно што Твртко, у настојању да покаже своје право на насљеђе Немањића, али и своју припадност светосавској и хришћанској традицији, преузима симбол љиљана као централни мотив у свом грбу. Уз то, он се крунише као „краљ Срба, Босне, Поморја и Западних страна“ у манастиру Милешеви, на гробу Светог Саве. Тиме он отворено потврђује своју духовну и политичку везу са немањићким насљеђем.

Љиљани су, дакле, били симбол државности, чистоте и светосавског легитимитета, а не етнички или вјерски симбол једног народа. Уосталом, и сам појам „Босна“ у то доба не значи етничку одредницу, већ географско-политички појам унутар српске земље. Бошњаштво као нација и ислам као доминантна вјера појављују се тек након османског освајања и исламизације, неколико вијекова касније.

Покушај модерних бошњачких идеолога да присвоје симбол љиљана као „свој“ је, дакле, историјски неутемељен. То је класичан примјер тзв. симболичке узурпације — кад се један хришћански и српски симбол накнадно користи у сврхе етничке или идеолошке пропаганде. Није довољно да се нешто употребљава током одређеног историјског периода да би постало аутентично власништво једне етничке групе. Љиљан остаје дубоко укоријењен у српској и хришћанској историји Босне.

Историјске чињенице, дакле, говоре сасвим јасно: љиљани на застави Твртка Котроманића потичу из хришћанске и немањићке традиције. Они симболизују духовну везу српске Босне са Француском, са Пресветом Богородицом и са витешким идеалом средњовјековне Европе. Са бошњаштвом и исламом они немају ништа заједничко — ни по поријеклу, ни по значењу.