ТРЕЗВЕНОУМЉЕ, А НЕ МАШТАЊЕ

Једна од највећих лажи коју је савремени човјек прогутао јесте чувена мисао да дјецу треба учити да маштају. Машта, машта, машта... Необуздана машта. Многи познати дјечији пјесници — Љубивоје Ршумовић, Десанка Максимовић, Јован Јовановић Змај и други — овјековјечили су машту у својим чувеним пјесмама. Њих учимо напамет од оног тренутка када се и најмањи промил свијести појави у нашем бићу. Машта се, као каква чудотворна мантра, дубоко укоријенила у мишљењу и жељама свих. Пожељно је — што више маштати. „Наша машта може свашта“ — општепозната је фраза у српском језику.

Није ми намјера да овдје дискредитујем било кога или било шта. Није ми намјера да кварим нормално дјетињство дјеце, њихов здрав раст и развој који је, по мишљењу многих савремених психолога, педагога, културних и просвнетних радника, уско повезан са развијањем маште. Не, није ми то намјера. Ко хоће да машта — нека машта.

Моја је жеља само да укажем на то да се култ маште тешко може повезати са православном вјером и духовношћу. Штавише, машта је често у директној супротности с њима. Многи свети оци сматрају да је машта игралиште демона. Ум који је отпао од гледања Бога и Његове нестворене свјетлости лако се приљепљује за искуства која прима из чулног свијета. А та искуства су, по правилу, смијешана с нашим страстима. Наше страсти и помисли су омиљено оружје демонских сила које се њиме обилато користе како би човјека одвојиле од Бога и одвеле у духовну смрт. То се десило још с првим људима који су отпали од Бога: њихов ум се одвојио од духовног и стропоштао у материјално. Као посљедица тога, човјек је почео да измишља богове, да ствара митологије и приче које се преносе с кољена на кољено до данас.

То не значи да су све те приче — настале као пројекције људске маште — нужно лоше. Има у њима и лијепих и поучних елемената који могу користити човјеку. Али, по правилу, с њима је увијек смијешано и нешто што човјека одваја од Бога, што га води у идолопоклонство и безбожништво. Цивилизације су настајале и нестајале на таласима људске маште. Наш циљ, међутим, није само да тежимо великим цивилизацијским достигнућима, него, прије свега, да иштемо Царство Божије и правду Његову (Мт. 6, 33), а све остало ће нам се додати.

Свети оци и учитељи православне Цркве — међу којима је и наш Свети Сава — указују на једну другу, много важнију ствар којој би требало тежити, а самим тим и њој учити млада покољења. То је трезвеноумље. Тријезан и будан ум, ум затворен унутар нашег тијела, ум којем не дозвољавамо да блуди с помислима и маштаријама — то је циљ. Такав ум треба запослити најслађим од свих послова под капом небеском, а то је непрестано призивање Имена Господњег. Само оно може истински да просвијетли човјека и доведе га до главног циља његовог призвања, а то је — сједињење с Богом, богопознање и обожење. За то је човјек створен. То је његов главни задатак.

Трезвеноумље је наука над наукама и умјетност над умјетностима. Свети Исихије Јерусалимски на једном мјесту каже: „Ко не жели да буде рањен, братијо, не сме да се предаје сну. Једно од двога је неизбјежно: или пасти и погинути (обнаживши се од врлине), или свагда стајати (на стражи) са наоружаним умом, будући да и непријатељ стално стоји спреман са својом војском." Свети Исихије даље наставља: „Од сталног сећања и призивања Господа нашег, Исуса Христа у нашем уму се рађа неко Божанствено стање, наравно, уколико не занемаримо сталну умну молитву, Њему упућену, непрекидно трезвоумље које обухвата записничко и стражарско дјело (тј. пропуштање својих и тјерање туђих), и уколико као једино истинско дјело (које вршимо на увијек исти начин) будемо имали само призивање Исуса Христа, Господа нашега. Са горућим срцем ми треба да вапијемо к Њему, не би ли нас удостојио да се причестимо Његовим светим именом. Јер, стално понављање је мајка навике, било да се ради о врлини или о пороку. Навика, потом, већ постаје као друга природа. Дошавши у такво стање, ум већ сам тражи непријатеље своје, као што ловачки пас тражи зеца у шуми. Разлика је само у томе што пас тражи да поједе, а ум да би поразио и протерао." На другом мјесту Свети Исихије додаје: „Срце које се потпуно ослободи маштања почиње да рађа Божанствене и тајанствене помисли, које у њему играју као што у мирноме мору играју рибе и скачу делфини. Море се покреће благим вјетром, а бездан срца Духом Светим. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава Оче (Гал. 4,6)."

Сад ће можда неко рећи да је све ово посао и задатак искључиво монаха и свештеника; да ово није нешто чему треба учити све људе, а нарочито не дјецу. Међутим, искуство наше Свете Цркве нас учи да је ово, заправо, главни задатак свих чланова Цркве. Без рада и вјежбања у трезвеноумљу и непрестаном изговарању Исусове молитве нема истинског духовног живота. Главно знање које човјек треба да стиче јесте богопознање. Од овог (по)знања нема већег.

Не би било лоше када би се код нас почеле оснивати академије у којима би се учило трезвеноумљу. Трезвеноумљу би нарочито требало учити дјецу. Знање и наука се најбоље упијају у младости. Сјећам се да је владика Атанасије (Јевтић) имао обичај, када би ушао у наш амфитеатар на Православном богословском факултету у Београду, да каже: „Видим пуно мутаве дјеце.“ Можда смо и постали мутави зато што своју дјецу, умјесто трезвеноумљу, учимо да маштају. Када машта, човјек није присутан — није ту. Он је негдје далеко у мислима, лута, одвојен од времена и простора. Насупрот њему, трезвеноуман човјек је фокусиран као ласер и увијек је присутан. 

Замислимо само: стотине, хиљаде, а зашто не и милионе крштених Срба (старих и младих) који свој ум држе будним и тријезним, и који га упорно — опет и опет — запошљавају непрестаним призивањем Имена Исусовог. Можда тада заиста више не бисмо били мутави. Можда бисмо најзад прогледали — и видјели.