ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО - ПРАЗНИК ДУХОВНЕ ЗРЕЛОСТИ

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вјечна свјетлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Свјетлости, слава Теби! (Тропар Преображења) 

Празник Преображења јесте својеврстан испит духовне зрелости за свакога од нас. Сваке године, када започне нови црквени годишњи круг, ми изнова почињемо да испуњавамо своје биће духовним садржајем свих празника – Господњих, Богородичних и светитељских – који се као на траци ређају пред нашим очима.

Иако смо тај круг прошли једном, двапут, трипут или педесет пута, садржај који нам се нуди у сваком наредном циклусу увијек је нов, јер се претпоставља да у њега улазимо обогаћени духовним сазнањима и осјећањима стеченим у претходној години. Тако наше духовно узрастање тече узлазном путањом, из године у годину. Сваки од нас позван је да непрестано расте, да се све више и више обогаћује нествореном благодаћу Духа Светога, и да тако лагано, али постојано, узраста у пуноћу раста Христовог (Еф. 4, 13).

Ми, дакле, ходимо од празника до празника, од једне Свете Литургије до друге. То је својеврстан духовни марш, боље речено – духовни успон. Крећемо од празника Рођења Пресвете Богородице, преко Ваведења, Божића, Богојављења, Сретења, Благовијести, све до Васкрса, Вазнесења и Силаска Светога Духа на апостоле. Силаском Духа Светога завршава се Христова проповијед на земљи. Он физички одлази из овога свијета, али нам шаље Духа Утјешитеља, који пребива у Његовој Цркви.

Христос, дакле, одлази, али сада од нас очекује да Његову науку учинимо својом – да постане дио нашег најунутрашњијег живота. Он не жели да Његову науку посматрамо само споља, дивећи јој се и клањајући. Такав однос је дјетињи и површан. Христос од нас тражи да Његову науку поунутрашњимо, да је уткамо у темељ и у сваку пору нашег бића. А то постижемо прије свега кроз благодатно-подвижнички живот у Његовој Цркви као Његовом Тијелу. 

Међутим, након празника Силаска Светога Духа на апостоле, током љета, Црква је установила још један празник који, на извјестан начин, одудара од годишњег богослужбеног круга о којем смо претходно говорили. Ријеч је о празнику Преображења Христовог. Он се слави у вријеме када почиње да сазријева плод наших руку, а његов видљиви символ је грожђе које тога дана освећујемо.

Ова чињеница сама по себи упућује на значај празника: Преображење је празник духовне зрелости. Он од нас не тражи само пуко дивљење и спољашње поклоњење светињи и вјери у Христа, него захтијева да ту светињу и ту вјеру учинимо суштинским дијелом сопствене личности.

Када се осврнемо и на оно што се збило тог дана прије двије хиљаде на Гори Тавор, постаје нам јасно да Христос од нас тражи духовну зрелост. Само неколико дана прије овог догађаја Христос је упитао ученике: Шта кажу људи, ко сам ја? (Мт. 16, 13). Ученици су одговорили: Једни кажу да си Јован Крститељ, други да си Илија, а други да си Јеремија или један од пророка. (Мт. 16, 14). Онда их је Исус упитао: А ви шта велите ко сам ја? (Мт. 16, 15). Пустите сада те који су напољу, шта кажете ви ко сам ја. Ви који сте стално са мном, који сте видјели чуда која сам учинио и који сте чули ријечи моје. Ту иступа апостол Петар рекавши: Ти си Христос, Син Бога живога. (Мт. 16, 16). На то му Христос одговара и каже: Блажен си, Симоне, сине Јонин, јер ти то не открише тијело и крв, него Отац мој који је на небесима. (Мт. 16, 17) Петар је дакле исповидио праву вјеру у Христа и показао завидан ниво духовне зрелости. Управо ће Петар бити један од Христових пратилаца на Гору Тавор. Осим њега ту ће још бити и апостол Јаков и апостол Јован. Преображењу дакле нису присуствовали ни сви његови ученици. Само су тројица - која су у том тренутку духовно били најзрелији - присуствовала. Иначе, у предању наше Цркве се сматра да су ова тројица и символи три највеће хришћанске врлине: Петар - вјере, Јакин - наде и Јован - љубави. Те три врлине су били показатељи духовне зрелости ова три ученика, које су њима омогућиле да пристутвују нечему што човјек који размишља и функционише искључуво на нивоу овоземаљског, биолошког и физичко не може ни да замисли. 

Када су се апостоли заједно са Христом испели на гору Тавор, Тијело Христово, одједном је засијало као сунце, а хаљине Његове постале бијеле као свјетлост (Мт. 17, 2). То није била обична, природна и овоземаљска свјетлост, него нестворена свјетлост Христовог Божанства. Ту свјетлост је имао наш праотац Адам у почетку, све до тренутка пада.

Свети Григорије Палама учи да Адам и Ева нису имали потребу за хаљинама, јер су њихове хаљине биле управо нестворена божанска свјетлост. Тек након пада Бог им је начинио „кожне хаљине“ (Пост. 3, 21). Те „кожне хаљине“ означавају људско тијело лишено нествореног божанског блистања, сведено на пуки биолошки, хемијски и физички начин постојања.

Христос се сада на Тавору преображава и открива истински смисао и достојанство људског тијела. Оно није створено да га човјек скрнави и уништава у ватри и помами блуда и неморала, него да буде станиште и храм Духа Светога и Његове нестворене благодати. 

Снага те свјетлости била је толика да апостоли нису могли да је гледају, него су попадали на земљу. Али, по Христовом дару, и њихове очи се постепено преображавају и уздижу изнад пуке биологије, хемије и физике, те почињу да виде Христа преображеног како разговара са Мојсијем и Илијом.

На иконама Преображења Христовог видимо како ова двојица – као представници старозавјетног закона (Мојсије) и пророка (Илија) – поклонивши главе и указујући рукама на Христа, свједоче да је управо Тај, који се сада пред њима преображава, Онај што је дошао да спасе човјека и да га поново обуче у нестворену свјетлосну хаљину Свога божанства.

Осим тога, појава ова два пророка, од којих је један (Мојсије) живио у XIII вијеку прије Христа, а други (Илија) у IX вијеку прије Христа, јасно показује да та свјетлост није била природна, него нестворена свјетлост Царства Христовог. Откуд сада ова два старозавјетна праведника на Тавору са заједно са Христом? Па управо отуда што су дошли на Христов позив заједно са Његовом нествореном божанском свјетлошћу. 

Христос је удостојио своја три духовно најзрелија ученика да за тренутак завире у Царство Божије. А Царство Божије није неки удаљени физички простор на небу, него је – како каже Господ – „унутра у нама“ (Лк. 17, 21). То је Царство духа, а не простора или времена. То је Царство нестворене благодати Божије. Христос се зато преображава да би нам показао да свако од нас, ако истински пожели, може постати причасник те исте нестворене благодати и учинити је својом. 

У томе и јесте главни смисао Његовог доласка: Христос не жели гомилу робова нити безвољних климача главом, него хоће слободне и преображене људе, који ће причасношћу Његовој свјетлости постати Његова браћа – мали христоси на земљи. 

На ту духовну зрелост нас управо позива данашњи празник. Историја Православне Цркве јесте историја оних који су настојали да се и сами, кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви, успну на своју личну гору Тавор. Свете Тајне, а нарочито Света Тајна Причешћа, јесу извори нашег освећења. Њу примамо споља, уносимо у најдубље дубине нашег организма и чинимо је својом. Са њом у наше биће улази и нестворена божанска благодат. Она нас изнутра преображава и просвјећује.

Међутим, није довољно само Причешће. Човјек мора и цијелу своју вољу, цијели свој психофизички састав, да кроз пост и молитву подреди једном једином циљу – сједињењу са Христом. Зато се у нашој Цркви развио и посебан облик молитвене праксе познат као исихазам (тиховање). Он се састоји у томе да, с једне стране, чувамо свој ум од сваке спољашње помисли (трезвеноумље), а с друге стране да непрестано изговарамо Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога!“ Ова пракса чини окосницу монашког живота, али на њу су позвани и мирјани. Сви имамо задатак да стекнемо нестворену благодат Божију. Она није резервисана само за малобројне – светитеље, монахе и свештенике – већ је главно животно призвање и задатак сваког оног ко је крштен.

Друга је тема зашто се овим данас ријетко ко озбиљно занима. Али наша жеља овде јесте да истакнемо управо оно што је истинско учење Цркве и суштина наше вјере. Многи међу нама задовољавају се само спољашњим поштовањем вјере: постимо, молимо се, обилазимо светиње, славимо славу, пјевамо духовне пјесме– и ту се прича завршава. А главни смисао наше вјере, што нам празник Преображења недвосмислено показује, јесте да садржај своје вјере поунутрашњимо, да га кроз благодатно-подвижнички живот у Цркви учинимо самом базом свог бића.

Сви се дивимо и поштујемо светитеље и старце – и то треба и даље да чинимо. Али не смијемо заборавити: сви ми који смо крштени позвани смо да и сами постанемо светитељи, старци и старице. На ту духовну зрелост призива нас данашњи празник.