Проблем демократије

ПРОБЛЕМ ДЕМОКРАТИЈЕ

"Демократија ће платити зато што ће покушати да одговара свима. Сиромаси ће хтјети иметак богатих. А демократија ће им то дати. Млади ће хтјети да буду уважавани као стари, жене ће хтјети да буду као мушкарци, странци ће хтјети права старосједилаца. А демократија ће им то дати. Лопови и преваранти ће хтјети државне функције. А демократија ће им то дати. А када лопови и преваранти коначно демократски преузму власт, јер криминалци и злочинци желе моћ, настаће гора тиранија него у вријеме било које монархије и олигархије." - Сократ

Да би демократија могла функционисати, барем у теорији, требало би да је сваки гласач интелектуално и духовно освјешћена индивидуа, која свој глас неће продати за гајбу пива или килограм печења. Говорити о таквом једном облику власти код нас на брдовитом Балкану је поптуно депласирано. Сјетимо се само Платона и његове чувене мисли, да, док год три чобана могу да надгласају њега и Сократа он у демократију невјерује.

Овде код нас је могао да влада и владаће док је свијета и вијека само онај који има највећу мочугу у руци и онај који је спреман на све. То је у већини ситуација јако лоше, међутим у временима глобалне кризе и превирања, такав облик владавине може да буде користан. Треба знати да на земљи никада неће бити успостављен идеалан облик владавине. Још од времена тираније, преко олигархије па све до комунизма и демократије људи су покушавали да одгонетну који је систем управљања најбољи. Одговор је јасан као дан - ниједан. Једини идеални систем ће бити у царству небеском када се Христос зацари и постане истински Владар људског рода. Проблем са овоземаљским облицима уређења друштва је што су они увијек покушавали на мјесто Христово поставити нешто своје створено, смртно и овоземаљско.

У Старом Завјету, Јевреји, изишавши из Египта предвођени Мојсијем, лутали су четрдесет година по пустињи. Најзад, у обећану земљу увео их  је Исус Навин, Мојсијев ученик. Прије њиховог доласка та земља је припадала Хананцима, народу који је практиковао религију крвожедног сирофеничанског „бога“ Ваала. Главни облик „богослужења“ те религије састојао се у приношењу људи на жртву, а норичито најљепше и најнапредније дјеце. Јеврејски народ стиже као „казнена експедиција“ коју Бог шаље да Хананце избрише са лица земље. И побише као проклето оштријем мачем све што бјеше у граду, и жене и људе и дјецу и старце, и волове и овце и магарце“ (Исус Навина 6, 21). Шта ли би на ово рекли данашњи поборници за људска права? Вјероватно би Бога и Јевреје оптужили за најстрашнији геноцид? Међутим, ово треба посматрати кроз призму великог гријеха и великог зла које се намножило међу тим народима. Велики дио заповјести и инструкција које је Бог дао Мојсију односе се прије свега на то, да се Јевреји, као народ Божији, требају чувати нечистоће и гријеха који чине Хананци и други многобожачки народи тога времена. Бог их позива да се посвећују и да буду свети (3. Мој. 20, 7) те да олтаре њихове раскопају и ликове њихове поломе, лугове њихове поломе, и разне богове њихове огњем спале. Јер су они народ свет Господу Богу својему, њих је изабрао Господ Бог  да му буду народ особит мимо све народе на земљи (5 Мој. 7, 5-7). Јевреји су за Хананце били оно што је вода била за људе у вријеме потопа и Ноја и што је ватра била за становнике Содома и Гомора. Када су најзад заузели земљу, подијелили су је на дванаест дијелова јер је било дванаест јеврејских племена (12 синова Јаковљевих=12 племена јеврејског народа). У центру њиховог живота и даље је био „шатор од састанка“ и „ковчег завјета“(десет Божијих заповјести) које је Мојсије добио на  гори Синају. Занимљиво је примјетити да у опширним инструкцијама које је дао Мојсију (на гори Синај Мојсије је провео  четрдесет дана и четрдесет ноћи) Бог није нашао за сходно да ни на једном мјесту спомене овоземаљског јеврејског цара. То није ни мало случајно. Прави Цар којег су Јевреји требало да добију, није био тек неки обични смртник накићен овоземаљским ловорикама и одјенут у злато и драго камење, већ сам Живи Бог Господ, Творац неба и земље. И тако је у почетку и било. Јевреји су имали само судије који нису били владари у класичном смислу. Они су само били ту да тумаче вољу Божију и да у споровима суде међу браћом и то на освнову закона Божијег добијеног на већ горе поменутом Синају. Тако је било све до судије Самуила чији синови (Јоило и Авија) нису били достојни да даље наставе његов позив јер не хођаху путовима његовијем, него ударише за добитком, и примаху поклоне и извртаху правду (1 Сам. 8, 2-3). Али, није било само до тога. Јеврејске старјешине су се скупиле и затражиле од Самуила да им постави цара, да им суди као што је у свих народа (1 Сам. 8, 5). Врло брзо Јевреји су потпали под утицај околних народа јер су били задивљени њиховом овоземаљском силом и славом. У срцима њиховим, на мјесто љубави и оданости Богу Живоме као лупеж у ноћи, тихо и непримјетно, ушуњала се жеља да буду као и сви други народи, тј. да имају цара као и сви други народи. Самуило се сневеселио и у молитви затражио помоћ од Бога. Бог му се јавио и рекао: послушај глас народни у свему што ти говоре; јер не одбацише тебе него мене одбацише да не царујем над њима (1 Сам. 8, 7). И даље Бог објашњава и каже како ће изгледати када овоземаљски владар завлада јеврејским народом: синове ваше узимаће и метати их на кола своја међу коњанике своје, и они ће трчати пред колима његовијем...узимаће десетак од усјева ваших и винограда ваших, и даваће дворанима својим и слугама својим. ...па ћете онда викати ради цара својега, којега изабрасте себи, али вас Господ неће онда услишити (1 Сам. 8, 11-18). И шта се онда десило? Самуило је помазао Саула за цара, чији ум се врло брзо помрачио и одступио од Бога. Затим помазује Давида, који је уз све његове мане, ипак конац свога живота дочекао као благословени цар Јевреја. Након њега долази Соломон који је био познат по својој премудрости коју је на дар добио од Бога. Међутим, и он због велике љубави према материјалном и конкретно према женском роду (имао 700 жена и 300 наложница) на крају потпада под идолопоклонство. Дозволио је подизање бројних идола у Јерусалиму што је било строго забрањено према Мојсијевом закону. Управо због тога Бог је казнио његовог сина Ровома (Солоама није директно казнио због заслуга које је имао његов отац цар Давид) за вријеме чије владавине се царство подијелило на два дијела – Јудејско са центром у Јерусалиму и на Израиљско са центром у Самарији. Након овога, ситуација бива све гора и гора. Јеврејски цареви све више тону у идолопоклонство вукући и народ са собом. Тада се појављују чувени пророци Божији који критикују и упозоравају цара и народ и говоре да ће их Бог због тога најстрожије казнити. Све се завршило уништењем Јерусалима и јерусалимског храма од стране вавилонског цара Навукодоносора 578. године који је свезао Јевреје и одвео у вавилонско ропство. Тако се завршила сага којом су Јевреји замјенили свога истинског Владара Бога Живога и на његово мјесто поставили смртног и грешног човјека. Када су своје срце предали Господу он их је извео из ропства египатског фараона, а када су на његово мјесто поставили обичног човјека  тај пут се завршио у страшном вавилонском ропству. Треба рећи да су ови цареви још увијек бивали помазивани тј. на њихове главе бивала су изливана освећена уља која су престављала посебан Божији благослов који су ти цареви добијали да буду владари народа. А шта ми данас имамо? Каква је ситуација данас?

Након Старог Завјета, наступио је Нови Завјет и долазак Исуса Христа Сина Божијег у свијет. Римска империја примањем хришћанске вјере преобразила се у хрићанско царство чији су цареви бивали помазивани од стране патријарха, слично као старозавјетни цареви. Владала је симфонија Црке и државе. Отуда и двоглави орао на жутој византијској застави који у једној канџи држи патријархов епископски жезал а у другој царски скиптар. На двије орлове главе спушта се једна круна са небеса која крунише и патријарха и цара. То је симбол власти и благослова, које и патријарх и цар добијају од Бога. Тако је било у свим средњевјековним европским државама па и у немањићкој Србији. Након слома Србије и падом града Семдерева 1459. године, долази период турске владавине, које је карактеристичко по својеврсној теократији код Срба јер је пред турском влашћу патријарх био и световни и духовни заступник српског народа. Након српских устанака и ослобађања од турског јарма Србија од кнежевине постаје краљевина. И кнежеви и краљеви су бивали помазивани. Први краљ који није помазан био је Краљ Александар Карађорђевић. Није то био ни његов син краљ Петар Други Карађорђевић. Оно што је услиједило послије, не треба детаљно ни разматрати. Услиједио је богоборни комунистгички режим који је из коријена одбацивао постојања Бога па самим тим, комунистички предсједници нису ни бивали помазивани од стране патријарха. Народи Југославије на мјесто Бога поставили су својеврсно „златно теле“ друга Тита. Сам надимак Тито свједочио је о каквом кумиру је била ријеч. Надимак Тито потиче од ријечи титан. Титани су били бивши тј. старији богови код старих Грка. Својим надимком друг Тито је без икакве сумње дјеловао на подсвјесни ниво психе својих поданика намећући им свој лик и дјело као лик бога и титана који је старији и моћнији од богова који су прије њега владали овим просторима – Исуса, Алаха или јеврејског Јахвеа. Послије крвавог распада Југославије и грађанског рата најзад је срушен и овај идол. Наступила је демократија – владавина народа. На мјесто Бога постављен је, барем на ријечима у свакодневној политичкој реторици, народ. Заправо и даље је владао Тито тј. мали титани који су у потпуности преузели добро научену матрицу политичке манипулације и замајавања маса од свога учитеља. Наступио је апсолутни хаос. Наједанпут из канцера познатог као Комунистичка партија Југославије, наступила је права метастаза ћелија тзв. политичких партија. Странке готово да и немају неки свој политички програм. Није битно да ли је странка лијеве, десне и централне оријентације, наратив политичара се углвном своди на једно те исто, замјавање маса и предаторска борба за власт. Политички ријечник и вокабулар се своди на међусобно оптуживање једних и других најотрцанијим могућим флоскулама као што су мито, копрупција, криминал, непотизам итд. Они који тренутно држе власт обећавају боље сутра, али мало сутра. Они који дођу на власт, два па чак и три мандата потроше у оптуживању својих претходника да су све уништили и да ће потрајати док ствари не дођу на своје мјесто и док напокон не почнемо боље да живимо. И тако то иде у недоглед. Демократија би највише одговарала појму паклене самсаре тј.схватању према којем се све врти у круг и из којег нема излаза. Све што је било поново ће бити, и опет тако исто до у недоглед. А то је тако зато што је човјек на Божије мјесто, слично Јеврејима прије три хиљаде година,  умјесто Бога поставио идола. Само не једног него безброј – цијели народ.

Народ и треба да буде владар, али онај народ који је једно са Богом. Народ који живи у складу са Божијим заповестима, који је активан члан Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, који се редовно причешћује Тијелом и Крвљу Христовом. Народ ће владати истински тек кад Христа смјести на своје мјесто, а то је главно мјесто. Христос је глава. Ако Христос није глава, онда више није ништа на свом мјесту. Али, ако је Христос глава свему онда је све на свом мјесту.

Било који други облик владавине осим оног који подразумјева да Бог Живи царује и влада са својим народом је сурогат владавине. Било то тиранија, олигархија, комунизам или демократија, то је само покушај човјека да овај свијет устроји без Бога. Отуда испада да је и појава држава са световним  владарима заправо један од најбољих доказа богоотступништва и сатанизма. Нема те државе која није није настала у братоубилачкој крви. Од древних цивилизација Египта, Персије, преко Рима, Отоманске империје, до Америке и савремених демократија, све су окупане и запечаћене крвљу невиних људских жртава.

На крају, морамо се ипак осврнути и на свијет у којем се налазимо и са изазовима са којима се суочавамо и са којима ћемо се тек суочавати. Америка и западна цивилизација су на сједници Свјетског Економског форума, у Давосу 2020. године, предвођени предсјеником ове опскурне институције прокламовали Велики Ресет (The Great Reset). Велики ресет је замисао данашњих владара да цијели свијет закључају у свијет вјештачке интелигенције и апсолутне контроле свега што би се у њему дешавало. Људи би остали без личне својине. Та својеврсна орвелијанска држава би добрим и послушним грађанима давала онолико колико им је потребно. Остале који не пристану на то би потаманили и истријебили. Супер-богаташи, милијардери, те послушници и мали климачи главом који би живјели у том кристалном дворцу називају се „златном милијардом“. Против таквог свијета устала је Русија у фебруару 2022. године када је западном свијету јасно ставила до знања да она свијет Великог Ресета не прихават и да ће се она борити за један праведнији и хуманији тзв. мултиполарни свијет.

За нас је од суштинске важности да будним оком пратимо стање у свијету и да уз помоћ Божију будемо на правој страни. Када се све узме у обзир, можемо слободно рећи да је Русија и овај пут на правој страни. Поштовање духовних и традиционалних вриједности су основне вриједности које покрећу савремену Русију у борби против западног  Великог Ресета. Све ово посебно добија на важности када се у обзир узме пророчанство бројних светих стараца Православне Цркве, који најављују и долазак помазаног руског цара, који би донио одређени период мира, правде и благостања на овај свијет прије доласка Антихриста. Зато ми морамо пратити ко се од наших политичара и народних вођа залаже за братску сарадњу са руском државом и руском Црквом и такве треба сви срцем да подржимо. Оне који се беспоговорно и идолопоклонички клањају западу и његовим демонским идеалима под велом демократије и људских права, те шурују и склапају тајне дилове са западним политичарима и особама који раде на успостављању Великог Ресета, треба одмах да одбацимо. Иако је наш крајњи циљ и дестинација зацаривање Бога Живота Господа нашег Исуса Христа, док смо у овом свијету, имамо свету дужност и задатак да подржимо оне који пропагирају оне животне идеалне у вриједности које је Он проповједао.

 

Бојан Чечар, протођакон