ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИЦИ (,,СВЕЦИ") - СВЕТКОВАЊЕ ИЛИ НЕРАД?

 

„Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе, што је сјенка онога што ће доћи, а тијело је Христово“

(Св. апостол Павле, посланица Колошанима. 2, 16-17).

 

 

         Један од основних проблема, када је ријеч о православљу (право слављење или право исповиједање хришћанске вјере) у нашем народу, представља недовољно читања, тумачења, а самим тим и разумијевања Светог писма или Библије. Добро је познато да је православна хришћанска вјера плод откривања или откривења Божијег човјеку. Она није резултат природних човјекових тежњи да се објасни стварност која га окружује, те да се приношењем одговарајућих жртава (неријетко и људских) умилостиве „вишње силе“, као што је то случај у паганским, многобожачким, религијама. Хришћанство је сушта супротност оваквом схватању Бога, зато што је оно објављена вјера човјеку. Бог се, дакле, постепено јављао, откривао човјеку и објављивао му своју вољу. Та објава је кулминирала у оном тренутку када је  Он сам ушао у тај свијет и постао човјек (у личности Исуса Христа).

У православној теологији та објава и јављање Бога човјеку названа је Свето откровење. Два су извора на којима се човјек сусреће са Богом Светог откровења. То су Свето писмо (Библија) и Свето предање. Иако је подједнако важно за нашу духовну поуку и надградњу, Свето предање је данас код нас православних можда мало пренаглашено. Тако није риједак случај да се у име Светог предања Свето писмо често запоставља, занемарује или чак у потпуности превиђа. Свето предање иначе представља усмено преношење учења Христовог и догађаја јеванђеоске историје. Осим тога, оно представља и све што је усменим или писаним путем преношено од времена после светих апостола до данашњих дана. Оно је одувијек ишло руку под руку са Светим писмом, допуњавало га, тумачило и објашњавало. У свијести Православне цркве Свето предање није никада потискивало или одбацивало Свето писмо. Може се слободно рећи да су за Православну цркву Свето писмо и Свето предање одувијек била два крила којима је она сигурно летјела у сусрет Господу Исусу Христу.

            Ипак, код данашњих православаца, увријежило се доста крајње чудних и неправославних видова поимања православне вјере. Многи данашњи православци имају идолопоклонични приступ „светом предању“. Намјерно у овом случају „свето предање“ пишемо малим словима и стављамо под наводнике, јер заиста, у поимању тих хришћана, овај древни хришћански термин у потпуности је девалвирао и изгубио свој свети смисао и значај. За такве вјернике Свето предање је све што је икада ико записао или рекао у народу или у цркви (битно је само да се повезује са православљем) и то без испитивања и без провјере узимају здраво за готово.

          Најжалосније је када за Свето предање они узимају и нека вјеровања или обичаје који не да не могу имати православни смисао и значај, већ су у суштој супротности са хришћанском јеванђеоском поруком и припадају старим паганским (,,поганским“) заблудама и вјеровањима. Тако многи сматрају да на Усековање главе Светог Јована Крститеља „не ваља јести ништа црвено“ јер је на тај дан проливена крв Крститељева. Ово је забрањено вјероватно - да не дај, Боже - и онога ко би тај дан јео црвено не би ускоро задесило исто страдање као и Светог Јована. С друге стране, овакво вјеровање се не повезује са Великим петком, када је сам Господ за нас страдао, те је очигледно да је тај обичај потекао из незнабожачког периода. Осим овога, постоји и „предање“ да на дан Светог пророка Илије не ваља ништа радити нити се у ријеци купати, јер ако то учинимо постоји велика могућност да ћемо се утопити или ће нас Свети Илија казнити ударом грома... јер смо се купали. Исто тако многи великог Христовог мученика Прокопија сматрају одговорним за смрт многих утопљеника. То је зато што су се многи тога дана (гле чуда, баш у вријеме великих љетних жега и врућина) усудили отићи на ријеку да се мало расхладе или су којим случајем на тај дан нешто радили. Аргументи који се износе у прилог „нерада“ на Св. Прокопија углавном не објашњавају ништа, него воде до даљих странпутица као, на примјер, да „чак и муслимани не раде на тај дан“. У овом „светом предању“ такође је строго забрањено на празник Светог Вратоломије (иначе овај својеврсни „анаграм“ односи се на Светог апостола Вартоломеја, ученика Христовог) да се пењемо на дрво, јер можемо сломити кичму или неки други дио тијела. Такође, није риједак случај да многи православн родитељи тек рођеним бебама везују некакве црвене кончиће (има и оних који умјесто тог кончића стављају црвену бројаницу – ваљда је тако православније). Ово чине да - не дај, Боже - не би неко ,,урекао'' дијете. Дакле, умјесто да за заштиту дјечијег живота моле Бога, ослањају се на ствари, предмете. Оваквих или сличних сујевјерја, која су се јако и дубоко увријежила у нашем православном српском народу, има много, али немамо ни времена нити жеље да их даље износимо.

            Када овакве православце упитамо зашто вјерују у овакве ствари и гдје је за таква њихова вјеровања утемељење у Светом писму или Светом предању, они остају нијеми. Што се тиче Светог писма, та нијемост је апсолутна и коначна, јер људи који вјерују у овакве небулозне бесмислице углавном не читају нити имају икакве представе о Светом писму. Једина апологија и објашњење које имају јесте да се тако „ваља чинити“ и да су тако вјеровали и чинили и наши преци. У прилог овоме наведе се неколико познатих случајева из наше околине и свакодневице, па се каже да је „тај и тај на Прокоповдан или Огњену Марију скупљао сијено и да су исти дан Свети Прокопије или Света великомученица Марина громом спалили то исто сијено.'' Авај бесмисла, сујеверја и безверја. Ово није нити може бити Свето предање. Предање јесте, али није православно хришћанско, већ паганско и незнабожачко.

            Да бисмо у потпуности демистификовали, разобличили и напокон одбацили овакве неправославне заблуде, неопходно је да се вратимо Светом писму и правом православном хришћанском предању. Свето писмо, које се у нашем народу све мање чита и за које готово да нема никаквог интересовања, одувијек је било насушни извор одакле су се хришћани вијековима напајали и њиме, као каквом ужареном бакљом богомоткривене истине,  испред себе разгонили сав мрак и тмину паганских и незнабожачких кривовјерја и заблуда. Свети Јероним каже да је „не познавати Свето писмо исто што и не познавати Христа“. Ове ријечи Св. Јеронима на најбољи могући начин осликавају значај који Свето писмо треба да има у животу једног хришћанина.

Да бисмо успјели у нашем малом задатку, осврнућемо се на једно од највише увријежених убјеђења у нашем народу, а то је да се у недјељу или на некакав други празник „не ваља“ ништа радити. Истина је да је ова забрана стриктно наведена у Светом писму (Десет Божијих заповијести). Међутим, показаћемо, уз помоћ мале анализе библијског текста, да та Божија заповијест има сасвим другачије импликације и контекст него што већина вјерујућих људи код нас мисли. На тај начин ријешићемо и дилему коју смо себи поставили у наслову овог текста (да ли се за вријеме хришћанских празника „светкује“ или се „љенствује“. Осим овога, видјећемо да се управо у рјешењу те дилеме крије кључ за оповргавање свих оних горе побројаних бесмислених празновјерица и сујевјерја.   

У другој књизи Мојсијевој – познатој као ,,Излазак'' – Бог на гори Синају даје Мојсију Десет заповијести, које треба да буду образац за изабрани народ Божији уз помоћ којег ће регулисати свој однос са Богом и са људима. Тако у Својој 4. заповијести Бог каже: Сјећај се дана од одмора да га СВЕТКУЈЕШ (нагласио Б. Ч.). Шест дана ради и свршуј све своје послове. А седми дан је дан одмора Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим. Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је благословио Господ дан од одмора и посветио га  (Изл. 20, 8-10)“. Треба одмах истаћи да је у јеврејском предању тај седми дан субота. Јевреји вјерују да је Бог отпочео са стварањем свијетa у нашу недјељу (недјеља је код Јевреја први дан) и да је у петак завршио, стварањем човјека, те да је у седми дан, тј. суботу починуо (одморио) од својих дјела. Такође, одмор је наредио и бићу које највише личи Њему, а то је човјек. Ако, пак, погледамо пажљивије ову заповијест, видјећемо да Бог најприје заповиједа да Га се тог дана СЈЕЋАМО и да СВЕТКУЈЕМО, а тек онда да „одмарамо“. Јевреји су били први људи којима је ова заповијест упућена. Они су тај дан, у који чак и сам Творац одмара, светковали прије свега богослужењем - прво у шатору од састанка, касније у јерусалимском храму, а у Христово вријеме и данас у синагогама. Тог дана сви Јевреји иду у храм на молитву и на благодарење Богу. Суштина ове заповијести јесте да се рад забрањује првенствено зато да би човјек имао више времена за Бога и молитву. Цијеле недјеље човјек нешто ради да би прехранио своје тијело. Седми дан у недјељи (тј. субота) предвиђен је за интензивнију молитву и захвалност Богу.

Први хришћани су такође поштовали суботу као дан у који је и Сам Творац починуо (одморио) од својих дјела. То су нарочито чинили хришћани који су долазили из јеврејског народа. Други су тај „седми дан“ полако пребацивали на недјељу, јер је у недјељу Христос устао (васкрсао) из мртвих. Ни једни ни други нису седми дан прослављали нерадом и љенствовањем, већ светковањем, тј. молитвом и богослужењем. Богослужење над богослужењем у Цркви одувијек је била Св. евхаристија (литургија) коју је на Тајној вечери установио Сам Исус Христос. За прве хришћане било каква прослава, светковина или како бисмо ми то данас назвали ,,празник'' били су немогући без Св. евхаристије. Све своје празнике, укључујући и „дан од одмора“ хришћани су почињали прослављати од Св. евхаристије. На Св. евхаристији вјерни народ Божији – нови Израиљ – сједињавао се са кроз Св. Причешће са своји Спаситељем. Сваки пут када би ишли на евхаристију они би улазили у радост Господара свога (Мт. 25, 21). Ту се се сретали са Живим Богом, Који их је у потпуности испуњавао благодаћу, радошћу и миром Својим. За њих је то и био једини могући „дан од одмора“ (Изл. 20, 8). За њих се одмор није састојао у нераду - већ сасвим супротно -  у интензивној молитви и сједињењу са својим Спаситељем и Учитељем у Св. евхаристији.

Међутим, код нас православних Срба дошло је до потпуне збрке када је ријеч о светковању недјеље и празника. Тако имамо својеврсни парадокс да наши Срби у „Дан Господњи“ (недјељу) или на неке друге празнике ништа не раде, а не иду на Св. евхаристију (литургију). Ако им се случајно укаже на то да је ово опасна грешка, они једноставно слијежу раменима. Међутим, ако им се каже да, будући да не иду на Св. евхаристију, могу слободно радити кад год хоће, јер су се тиме изопштили из Цркве – тада су у стању да се посвађају са вама. Али, 80. канон Трулског сабора из 692. године недвосмислено каже: Који борави у граду и није послом ни нуждом (болешћу) удаљен од свога храма, а три пута у три седмице не дође на службу, тај је сам себе одлучио од светих тајни (хоће рећи од Цркве – истакао: Б. Ч.). Његова вјера се толико истањила да не осјећа потребу за духовним даровима.

Евхаристија је празник над празницима, јер је на њој присутан Сам Христос. Ту нас Он позива да се сјединимо са Њим и да уђемо у Његову радост, благостање и одмор. Другим ријечима, на Св. евхаристији на тајанствен начин, као Црква, улазимо и предокушавамо Царство Његово бесмртно „од којег одбјеже свака туга, бол и уздисање“ – како кажемо на опијелу. У овом животу ми се умарамо, знојимо и уздишемо, јер овдје расту „коров и трње“ (Пост. 3, 18). То је тако, јер је наш праотац Адам кроз преступ заповијести напустио наручје Оца Свога небеског, у којем се вјечито одмарао. Одмарао га је Бог животворном благодаћу Својом. Дакле, мјесто гдје се ми опет враћамо у заједницу одмора у присуству и наручју Божијем је Св. евхаристија. Ту је наш „дан од одмора“. Али, рећи ће неко: па, ми се и даље умарамо. Да, али то је зато што смо још у овом свијету. Царство вјечног одмора тек треба да дође. То ће се десити приликом Другог и Славног Христовог доласка. Овдје, пак, у Св. евхаристији имамо блажени „предокушај“ тог вјечног одмора и лакоће.

Нажалост, наш човјек ријетко ово хоће да чује и прихвати. Радије ће послушати неку бакицу или декицу из свог окружења него што ће послушати свога епископа или свештеника. Занимљиво је поменути одакле уопште „забрана рада у недјељу“. Она датира из четвртог вијека – тачније из 321. године - када је цар Константин издао два закона којим се забрањује рад „у часни дан сунца“, тј. недјељу. У тим законима се каже да „све судије, градско становништво и занатлије сваке врсте почивају у поштовању дана сунца. Само у селима земљоделци нека без препреке и слободно раде, јер се често догоди да сутра није згодно сијати или виноград садити, да се, пропустивши згодну прилику, не лише згодног времена, послатог небесним провиђењем^[1]“. Такође, треба напоменти да дан недјеља једино на српском језику има значење нерада (недјеља – не дјелати – не радити), док на другим језима она има у потпуности другачија значења. Тако, на примјер, недјеља на грком се каже „Кириаки“ (Κυριακή) тј. Дан Господњи, на руском „Воскресение“, на енглеском „Sunday'' – (Дан сунца), на њемачком ,,Sonntag'' (Дан сунца), на италијанском ,,Domenica'' (Дан Господњи), на француском ,,Dimanche'' (Дан Господњи) итд. Као што видимо, називи за недјељу на другим језицима недвосмислено указују на духовни смисао тог дана. Сви они указују да је то дан Христовог васкрсења, када је Он побиједио гријех, смрт и ђавола, али и умор од овог свијета. Тај дан је заиста дан од одмора, али није дан нерада. Тај дан је дан светковања, молитве и богослужења. Без богослужења нема ни светковине, па самим тим нема ни истинског одмора. Христос Господ је и рекао: „Узмите јарам мој, јер је јарам мој лак“ (Мт. 11, 30), другим ријечима „узмите Мене, јер Сам Ја Лаган“, јер „Ја растерећујем и одмарам душе и тјелеса људска“. Без Христа у нама не може бити истинског одмора. С друге стране, Христа ћемо најбоље и најприсније у себе смијестити кроз Свето причешће, дакле, у Св. евхаристији (Св. литургији).

Када све сагледамо, увиђамо да се међу нама одомаћило доста неправославних вјеровања и убјеђења за која – да ствар буде алармантнија и потреснија – велики број људи сматра да су управо они суштина и срце православне вјере. Нерад у недјељу и на празнике, поштовање одређених светитеља и други обичаји су форма која ни у ком случају не смије замијенити суштину православља, а то је да се Сам Живи Бог Исус Христос, из недјеље у недељу и из празника у празник, дарује нама на свакој одлуженој Св. евхаристији (литургији).

Сам Бог поучава људе који се редовно причешћују и који долазе на Св. евхаристију. Ту се као на каквој љествици богопознања све више пењу и примичу Оном Који је Свјетлост и Смисао свега. У Његовом присуству немогуће је бавити се тривијалним и бесмисленим стварима као што је „кажњавање људи ударима грома, утапањима купача и ломљење вратова'' оних који су се на светац дрзнули да нешто раде, да се у ријеци купају или да се на дрво пењу. Како се смије дрзнути човјек, који себе сматра православним хришћанином да оне који су своје животе дали за Бога који је Љубав, да њих свете оптужи и сматра одговорним за несреће које се често дешавају људима. Овдје није ријеч о хришћанском предању и вјеровању, већ чист паганизам. Код нас су то недвосмислено остаци наше старе словенске религије, у коју су вјеровали наши преци. Да је то тако, најбоље се види на примјеру Св. Илије за којег Срби вјерују да „он удара громом“ (Св. Илија је у српском народу иначе познат као Св. Илија громовник). Бог грома у старој словенској религији био је бог Перун. Наши преци су од њега имали велики страх да их не казни громом. Из овога постаје јасно да су наши преци који су постали хришћани нека своја вјероварања из старе религије пренијели на поједине хришћанске светитеље. Способност управљања громовима коју је у старој религији нашег народа имао бог Перун сада је попримио Св. пророк Илија. Ово се десило највјероватније због тога што су наши стари у Цркви чули да је Св. пророк Илија био у стању да молитвом призове „ватру са небеса“ (громове).

На основу свега што смо рекли јасно је да је у нашем народу дошло до извјесне пермутације (замјене) форме и суштине. Може се чак рећи да је народ у свом незнању форму гурнуо у први план, а да је суштину занемарио или чак у потпуности запоставио. Форма колико год да је добра она често поробљава човјека и спутава га да себе, уз помоћ Бога, оствари у свим својим потенцијалима и могућностима. Тај својеврсни српски вјерски формализам у стању је да човјека одведе странпутицом и да га удаљи далеко од присуства Божијег и Његове Љубави. Он је довео до тога да се Срби, слично Јеврејима, држе некаквих прописа, закона и норми, а да запостављају суштину - а то је заједница благодати Духа Светога која се пројављује у Св. евхаристији. И завршићемо ријечима апостола Павла, који је прекорио Галате због њиховог слијепог прихватања јеврејског формалистичког држања Закона, гдје каже: О, неразумни Галати (*ми ћемо рећи - Срби), ко вас је опчинио да се не покаравате истини, ви којима је пред очима Христос насликан разапет међу вама? Ово само хоћу од вас да дознам: да ли Духа примисте кроз дјела закона (*ми ћемо овдје  питати: О, Срби, да ли сте ви Духа Светога примили од ваше старе словенске религије и од ваших старих заблуда?) или кроз проповијед вјере? Зар сте толико неразумни? Почевши Духом, сад тијелом (*ми ћемо рећи: сујевјерјем и пуким вјерским формализмом) завршавате“ (Гал. 3, 1-3).

 

Бојан Чечар, протођакон

---

[1] Мирковић, Л. , Хеортологија – историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 1961, стр. 30.